Emigracija je uvek muka

Čak i kada se ruši samo sa jedne strane fronta, obično se beži sa obe, pa ni rusko-ukrajinski rat nije izuzetak. Još nije poznat broj Rusa kojima je budućnost u otadžbini postala suviše neizvesna, ili možda suviše izvesna, no dve su opaske pouzdane - ima ih manje od ukrajinskih sapatnika, ali nema ih malo. Ekonomista Konstantin Sonin, predavač Univerziteta u Čikagu, procenio je još 8. marta da je Rusiju u desetak dana napustilo dvesta hiljada ljudi. Slavna pevačica Ala Pugačova skrasila se u Izraelu, a primabalerina Boljšog teatra Olga Smirnova sada igra u Amsterdamu. Te su destinacije, međutim, teže dostupne iseljenicima od čijih imena ne može da se napravi bombastična naslovna strana. Ako je Rus anoniman - i ima dovoljno novca, dakako - kao izbor mu ostaju bivše sovjetske republike, Turska, Ujedinjeni Arapski Emirati i nešto Balkana. I naravno, uvek se u prvi red progura nefer pitanje da li takvog čoveka na beg teraju moral ili ekonomija. Petar Nikitin, beogradski pravnik i prevodilac poreklom iz Moskve, nema sumnji: „Beži se iz protesta. Glavna motivacija je politička. Neki ljudi koji su stigli u Srbiju dobijali su ranije ozbiljne pretnje zbog političkih aktivnosti, i razmišljaju o tome da traže azil.“ Šta god bio razlog, emigracija je uvek muka, pa valja čuti kako se iseljenici snalaze. „To su uglavnom obrazovani ljudi, i dosta su snalažljivi. Svako koga znam našao je smeštaj. Neki rade onlajn, neki su došli sa svojim IT kompanijama. Niko mi nije rekao da ovde ima probleme osim redovnih muka emigracije - stambenog pitanja, posla, jezika i sličnog. Smeta im naravno to što deo stanovništva Srbije podržava Putina, ali to je manje praktičan a više psihološki problem. Očekujem da će neki od njih napustiti Srbiju, da će naći način da stignu do Zapada, ali će stići drugi. LJudi se premeštaju. Neki su kratko bili u Gruziji, Jermeniji, Turskoj, pa došli ovde. Glavna odredišta su još Srbija i Kazahstan“, zaključuje Nikitin. E sad, snalaze se gosti, ali se snalaze i domaćini. Pogotovo u društvu u kome je „snaći se“ nužno koliko i disati. „Dolasci iz Rusije i Ukrajine napravili su pometnju na tržištu nekretnina kada je reč o zakupu. LJudi sa decom iznajmljuju naravno veće stanove, ne cenjkaju se, daju od 600 do 1.000 evra. Traže se i manji stanovi, po ceni od 300 do 600 evra, ali uvek na tri meseca, na šest meseci, na godinu dana. Bitna im je lokacija, ne bi hteli na periferiju, mada to zavisi i od posla kojim se bave. Plaćaju kešom, traže da stanovi budu namešteni“, kaže agent za nekretnine Kaća Lazarević. Šta se iz ovih podataka još može zaključiti osim da naši gosti zasad nemaju nameru da se nasele trajno? Može, recimo, da stanodavci Ruse i Ukrajince posmatraju politički korektno, bez predrasuda - kao jednako profitabilne. „Ako se za stan ranije tražilo 300 evra mesečno, sada se traži 500; šta je koštalo 500, sada košta 700 i 800; ako je bilo 800, sada je više od hiljadu. To što stanodavci trenutno dobijaju, van je tržišnih cena. A kada ovi zakupi prestanu, vlasnici će se teško vratiti na staro. Jeste im zlatan trenutak, ali šta posle? Počeli su nerealno da dižu i cene u prodaji, a Rusi i Ukrajinci ne kupuju. Gledaju samo da privremeno reše stambeno pitanje i da odu, a vlasnici koji licitiraju cenama samo donose probleme i nama i kupcima. Iznova moram da ponavljam ’gospodine, Rusa nema, pogotovo ne na periferiji’, a svako i dalje misli da će Rusi doći. Događaji u Crnoj Gori nisu ni slični ovdašnjim. Tamo se za kupovinu stana ili kuće nije tražilo poreklo novca. Ovde se ne može kupiti kešom, moraju da otvore račun“, objašnjava Kaća Lazarević. Pritom treba imati u vidu i da će Rusi, kako se sankcije šire, tek imati nevolja sa bankovnim računima. „Skromni su, fini, i vidi se da su ’ubijeni’ u pojam. Tužno mi je to što su zakupodavci podigli cene. Ne zarađuje se na tuđoj muci“, podseća Kaća Lazarević. Petar Nikitin, pak, nije pomenuo IT kompanije nasumice. Broj takvih firmi sa ruskim kapitalom u Srbiji je eksplodirao. „Od početka konflikta, 24. februara, beleži se nagli skok broja IT kompanija registrovanih u Srbiji, koje u sebi imaju ruski kapital. Tako je u Srbiji registrovano oko petsto novih kompanija iz delatnosti informacionih tehnologija koje su makar delimično vlasništvo ruskih građana ili ruskih kompanija. Primera radi, do 24. februara bilo je registrovano 88 takvih kompanija“, kaže za NIN Predrag Nikolić, direktor Centra za digitalnu transformaciju Privredne komore Srbije. Nikolić podseća na pretpostavke da je od početka rata iz Rusije otišlo više od sto hiljada informatičara. Brojka je velika, ali ne i nemoguća, jer je kompjuterašima najlakše da presele posao. „Većina je otišla u zemlje neopterećene viznim režimom sa Rusijom, pre svega u Jermeniju, Gruziju i bivše zemlje Sovjetskog Saveza u centralnoj Aziji. Jedan manji procenat je došao u Srbiju. Trend odlaska IT stručnjaka iz Rusije mogao bi malo da se uspori nakon što je Rusija ukinula porez na prihod do 2024. godine za sve koji posluju u ovom sektoru“, objašnjava sagovornik NIN-a. Ko je otišao, žurilo mu se, i bila mu je potrebna pomoć, pa su desetine novih IT kompanija otvorene na svega nekoliko beogradskih i novosadskih adresa. Vojvođanski istraživačko-analitički centar VOICE pisao je da je od 24. februara na jednom broju beogradske ulice Danila Lekića Španca otvoreno ravno šezdeset programerskih firmi. Na jednoj adresi u Ulici Jurija Gagarina od 24. februara otvoreno ih je osamnaest. Slično je i u jednoj zgradi u Bulevaru oslobođenja. Ti su podaci dušu dali za književne asocijacije - jer je, recimo, narodni heroj Danilo Lekić pohađao čuvenu moskovsku vojnu akademiju „Vorošilov“, a mogli bismo reći i da se ruski IT sektor u Beogradu vinuo u vazduh poput Gagarina - ali ne svedoče ni o kakvoj prevari, jer informatičkoj firmi nikakav stvarni radni prostor nije ni potreban. Kada je reč o stvarnim posledicama ove ekspanzije na srpsku ekonomiju, zasad je teško predvideti ih. „Ukoliko su novoregistrovane kompanije otvorene samo kako bi ’premostile’ nemogućnost direktne saradnje sa partnerima iz zemalja koje su uvele sankcije prema Rusiji, i ako će koristiti IT stručnjake iz Rusije, onda to nema gotovo nikakav značaj za ovaj sektor u Srbiji. S druge strane, ako se nove ’ruske’ kompanije okrenu potrazi za IT kadrom na srpskom tržištu - koje je usput i samo u deficitu sa ovim kadrovima - to će rezultirati povećanjem cena rada u ovoj delatnosti. Srpske IT kompanije imale bi veće izazove u pronalasku kadrova“, smatra Nikolić. Sagovornik NIN-a iz PKS dodaje da su mogući i drugačiji ishodi. „Bolji scenario za srpsko IT tržište jeste da u Srbiju dođe što više IT stručnjaka. To bi potencijalno promenilo trenutni trend u srpskoj IT zajednici, trend da se bude samo ’podizvođač’ za nekog velikog inostranog partnera. Idealno bi bilo da ruske kompanije koje dolaze u Srbiju budu orijentisane ka razvoju, i da sa sobom donesu znanje. Takve kompanije bi po svetu ’plovile pod srpskom zastavom’, izvozile bi srpske proizvode i sigurno bi učinile Srbiju privlačnijom destinacijom za investicije u ovom sektoru. A sigurno bismo dobili i ’jednoroga’. Najzad“, zaključuje Predrag Nikolić. Poslovni svet „jednorogom“ naziva privatno, novo i obično tehnološko preduzeće koje vredi više od milijardu dolara. Ali pre milijardu dolara svaki će emigrant, pa i ruski, morati da reši milijardu pitanja. Marko Lovrić