Budućnost bazirati na znanju, a ne na balvanima

U startu objašnjenje za neupućene – remora je riba koja se lepi za kitove, ajkule i druge veće stanovnike okeana, i sa njima ostvaruje obostrano korisnu simbiozu. A pomalo se i, narodski rečeno, šlepa uz njih. S obzirom na to da je većini srpske populacije i preplivavanje Save do pre 100 godina bio nezahvalan i opasan zadatak, čitalac se u ovom trenutku s pravom može zapitati otkud remore i građani Srbije u istoj rečenici? I da odmah odgovorim na to pitanje - spona je u strateškoj orijentaciji vezanoj za opstanak i razvoj, i jednih, i drugih. Doduše, dok su građani Srbije u proteklom veku ljubav prema morima i vodi uopšte prihvatili i savladali, sklonost prema strategiji i dugoročnom razmišljanju i planiranju nam, avaj, i dalje neuhvatljivo izmiče. Pa, koja je to strategija onda, za koju se zalažem? Vrlo prosta, zapravo – gledajmo koji su dugoročni razvojni ciljevi Kine, Sjedinjenih Američkih Država i Evropske unije, i kako se mi možemo uz njih „prilepiti“. Tokom zasedanja Centralnog komiteta Komunističke partije Kine u novembru 2021, pažljivi slušaoci su mogli saznati nekoliko ključnih smernica u pravcu kretanja ovog giganta u narednom petogodišnjem razvojnom periodu. Prva je da je made in China još više pomera sa koncepta jeftine i niskokvalitetne robe u pravcu visokotehnološke robe i znanja. Druga je da će prioritetne oblasti razvoja i investicija uključivati robotiku, digitalizaciju, aero i kosmički program, proizvodnju električnih vozila i baterija, infrastrukturu, visokotehnološku biomedicinsku industriju, poljoprivredu i poljoprivrednu mehanizaciju, brodogradnju i superbrzu železnicu. Kineski premijer Li Kećijang je reč „tehnologija“ pomenuo 23 puta, znatno više nego na prethodnom plenumu KPK, kada je istu reč upotrebio devet puta, što opet jasno ukazuje pravac budućih akcija. Na sve to, treba dodati da Kina već troši pet procenata svog bruto domaćeg proizvoda na strateški razvoj industrija solarnih panela, vetro-turbina, električnih vozila, kao i da se predviđene investicije u sferu obnovljivih izvora u ovom petogodišnjem planu projektuju na blizu 400 milijardi dolara, uz stvaranje 13 miliona novih radnih mesta. Osim domaćih kompanija, jasno je da će Kina i svoju uvoznu komponentu dominantno orijentisati na kompanije iz ovih i pratećih oblasti, ali i na potrošnju stranih dobara, koja neminovno raste sa jačanjem srednje klase i njihovim željama za konzumiranjem strane robe. Dodatni impuls na strani tražnje za stranom robom mogao bi biti i ubrzavanje plana da se stanovnicima obezbede osnovna socijalna i zdravstvena prava, koja bi trebalo da dovedu do oslobađanja velikih sredstava, koja će moći da se usmere u potrošnju, s obzirom na to da su do sada Kinezi bili prinuđeni da sami štede za svoje penzije i posete lekarima. Ovo je šansa i za srpska preduzeća, posebno ona koja se bave poljoprivredom i prehrambenom industrijom, jer će i tražnja za tom robom značajno da poraste. S druge strane planete, SAD i Evropa, koje za sada znatno zaostaju za Kinom, takođe su u protekle dve godine izašle sa svojim ambicioznim planovima, kao što su American Rescue Plan, NextGenerationEU i drugi, koji će „upumpati“ hiljade milijardi dolara i evra u njihove privrede sa ciljem kreiranja održive i „zelene“ ekonomije, kao i tranzicije u četvrtu industrijsku revoluciju, čiji će glavni elementi biti automatizacija, digitalizacija, veštačka inteligencija, robotika… Pa, gde se ovde onda otvara prostor za Srbiju? U iskopavanju litijuma, izvozu bakra i drveta i snabdevanju svetskih ekonomija ovim materijalima, uz enormne posledice po svoju prirodu? Naravno da ne! Naša operacija „remora“ bi trebalo da se fokusira na ulazak u globalne lance snabdevanja i kooperantskih odnosa u sferi pružanja tehnoloških, softverskih i inženjerskih rešenja. Pameti i znanja imamo za izvoz, to smo u poslednjih 30 godina valjda apsolvirali. Pa što ovaj put ne bismo pokušali nešto potpuno drugačije, da toj pameti i tom znanju damo šansu da uspe da se kanališe i ovde, kod nas, a ne negde - tamo daleko? Ovakvim usmerenjem srpske kompanije bi bile u mogućnosti da, s jedne strane izvoze proizvode i usluge visoke dodate vrednosti, ali i da usput „pokupe“ znanja i veštine od stranih, naprednijih partnera, koje bi kasnije implementirale i proširile na domaćem tržištu. U ovom „paketu“ svakako bi intenzivno učestvovali domaći univerziteti i istraživački i razvojni centri, koji bi nova znanja unapređivali i prenosili ih novim generacijama. Takođe, sa aspekta radne snage, ovakav pristup bi omogućio obrazovanim, vrednim i poštenim mladim ljudima da ostanu da žive i osnivaju porodice u svojoj zemlji, dok bi, s druge strane, radili na savremenim projektima i sticali znanja relevantna za 21. vek, koja kasnije mogu iskoristiti i za pokretanje sopstvenih biznisa i dalje širenje na domaćem i stranim tržištima. Ovo je krug koji dovodi do postepenog razvoja modernog preduzetništva i inicijative. Što se samih kompanija tiče, osim ulaganja u neke od postojećih, čiji bi kapaciteti mogli da se podignu na potreban nivo, Srbija se može javiti kao partner u javno-privatnom osnivanju kompanija sa strateškim ciljem učešća u industrijama budućnosti, u kojima bi imala prilike da jasno sprovodi upravljanje sa elementima ESG (enviromental social governance) principima. Važnost ovog pristupa se ogleda u daljem koraku, odnosno u mogućnosti da se ovakve kompanije - nakon što im se pomogne da uspešno stanu na noge i krenu da se razvijaju - mogu listirati na tržištu kapitala. U ovom slučaju dobit bi bila dvostruka – država bi ostvarivala profit od takvih investicija, a konačno bi se stvorile pretpostavke i za razvoj domaćeg tržišta kapitala, koje je preduslov za postojanje moderne i energične ekonomije. Na stranu što bi razvoj regionalnog tržišta kapitala na prostoru bivše Jugoslavije, zbog svoje veličine, bio mnogo primamljiviji i za domaći i za strani kapital. Naši finansijski aranžmani sa Kinom se, takođe, mogu organizovati po principu simbioze, koja je mnogo više povoljna za nas od tekućeg pristupa, koji se svodi na uzimanje netransparentnih kredita, koji se gotovo u potpunosti troše na angažovanje kineskih firmi bez javnih tendera (o štetnosti takvih aranžmana za NIN sam pisao još u julu 2020, u tekstu Izvesno samo novo zaduživanje) ili na dovođenje najprljavijih tehnologija iz Kine, koje se u provladinim medijima predstavljaju kao strateški važne strane investicije. Umesto takvog vida saradnje, kineskoj strani se može ponuditi partnerstvo u osnivanju visokotehnoloških kompanija, tim pre što u samoj Evropi, ali i u SAD zbog ponašanja Evropljana, sve više bukti nezadovoljstvo zbog toga što su neke velike kompanije sa Starog kontinenta u međuvremenu prešle u kineske ruke. Srbija može bar pokušati da izvuče deo koristi za sebe, ukoliko zbog toga dođe do dodatnog zatezanja odnosa između EU i Kine. Za sve ove predloge bi se najlakše moglo reći da su teško izvodljivi zbog, kako i sama vlast sve više potencira, sve snažnijih stranih pritisaka, velikih troškova ili stanja u društvu. Za sva tri problema, međutim, mudrim pristupom, strateškim razmišljanjem, a pre svega konstantnim i oštrim pritiskom na svaku vlast da konačno počne da radi malo i u korist svoje države i svojih građana, a ne samo pojedinih interesnih grupa i pojedinaca, mogu se naći načini kako da se sve to ostvari, ili da se bar stvari pokrenu, ne sa nulte tačke, već iz dubokog minusa. U suprotnom, trošak nečinjenja svih nas zajedno sada bi, jednom za svagda, zakucao ekser u budućnost srpske ekonomije i države u modernom svetu.