Tri priče iz Harkiva

Za NIN iz Harkiva Pod zemljom Kada smo je upoznali, četrdesetogodišnja Irina je dva meseca i tri nedelje provela spavajući pod zemljom. Bila je u grupi od desetak porodica – „poslednjih partizana“, kako ih je krstio jedan deduška – koji su čak do sredine maja živeli u metro stanici „Centralna pijaca“, svega dva stajališta od centra Harkiva (Ukrajinci tako izgovaraju ime grada iako je kod nas ustaljeno Harkov). U međuvremenu, stotine porodica je odustalo od podzemnog života već posle nekoliko nedelja invazije. Preostali su penzioneri, žene, deca, tri mačke i jedan zec koji je virio iz grudnjaka mlade devojke, gde se udobno smestio. Irina je provela svakodnevnu artiljerijstku oluju nad Harkivom sa svojom ćerkom u pubertetu, starom komšinicom, i još starijom majkom u pelenama. Na početku rata je odbijala da mrdne. Radila je sve kako treba. Po naređenju vlasti, isključivala je svetla i uvek navlačila zavese kad god su se čule sirene, da ne bi privukla ruske bombe. Sa dobrovoljcima iz zgrade je štrikala kamuflažne pokrivače za snajperiste i poklanjala ih vojsci uz cigarete. Ćerka joj je bila odgovorna za Molotovljeve koktele. Ubedila je svog bivšeg muža, taksistu i vucibatinu, da vozi izbeglice iz sela ka železničkoj stanici besplatno da mogu da se evakuišu ka Kijevu, Livivu, Varšavi. Na početku je gunđao i protivio se, ali kad je primetio desetine napuštenih automobila na parkingu stanice, solidarnost je proradila i u njemu: odštampao je nalepnice VRAĆAMO SE i zalepio ih na sva parkirana vozila. Muškarci između 18 i 60 godina ne smeju da prelaze granicu. (Svih šest miliona izbeglica iz Ukrajine, drugim rečima, jesu deca, starci i žene.) To pravilo je besmisleno, kaže Irina, jer žene ne žele da ostave muževe pa zajedno ginu bez razloga. Ipak, ponosna je što je sve babuške iz jednog sela lično otpratila u tom taksiju do voza, pa se vratila u svoj stan. Ali onda je rat eskalirao. Nebo je pocrvenelo od neprestanog bombardovanja, a ulice od krvi. Počele su da gore klinike, škole, pijace, stambene zgrade. Zemlja se tresla od granata ruske artiljerije. Leševi na sve strane, i na televiziji. „U početku sam se molila Bogu da niko ne umre, da naš klovn (Zelenski) nađe način, da prestanu sa politikom. A sada se samo molim da Putinu stave metak u čelo.“ I tako su završili u metrou, smrzavajući se noćima, često bez vode. „Kao nindža kornjače u kanalizaciji“, dobacuje nestašna ćerka u prevelikom muškom džemperu. „Kornjače?“ ispravlja je majka kao verbalnu šamarčinu da lupa. „Pacovi! Kao pacovi smo živeli. A sada niko neće da izađe.“ Naime, nisu izašli svojevoljno. Kako nam je objasnila, harkivske gradske vlasti, u žaru neočekivane odbrambene pobede, žele hitno da prikažu povratak u normalnost. Zbog toga metro, koji je zatvoren od početka invazije, mora da se otvori. A svi raseljeni moraju da se sklone da bi sanitarne ekipe čistile iza njih: nezahvalan posao, jer je ispod zemlje na nekoliko metro stanica nastao čitav izbeglički kamp sa šatorima i kolibama, toaletima i kuhinjama, bibliotekom i teretanom, barikadama i ogradama sa bodljikavom žicom. Novinari su silazili da ih vide kao zoološki vrt. Čekaju maršutku, slabo servisirani kombi-autobus koji treba da ih preveze u privremeni smeštaj. To je za većinu prvi put nakon nekoliko meseci da će spavati iznad površine zemlje. Za najuplašenije u grupi, to je bio prvi put da vide sunce posle više nedelja. „Vidiš njega“, Irina pokazuje na jednog od svojih podzemnih „cimera“, crvenog u licu i vrlo agresivnog prema vozaču. „On se sad prvi put popeo od aprila. Dole je samo pio alkohol i plašio nas!“ Među njima su i neki koji se tresu trezni: ne od alkohola, već od trauma. Stvari koje su poneli sa sobom iz metroa, iako su većinom smeće, idu sa njima kao najbliži rođaci. Izgubivši domove, raseljeni se očajnički vežu – kao deca za svoje igračke – za raznorazne banalne predmete koji ih podsećaju na normalnost, vraćaju osećaj kontrole, i daju opipljivu stabilnost. Tako jedan čiča drži praznu, slomljenu plastičnu korpu sa pijace kao da će neko da mu ukrade. Kada je došao njegov red da uđe u maršutku i natrpa svoje stvari, izbila je mala tuča. Nervozni vozač i ostali putnici ne dozvoljavaju da se smeće unosi kad već nema mesta. „Svi već sedimo jedni drugima u krilu, a ti nosiš to plastično đubre? Šta će ti to, čoveče?“ On se ipak lakta i tuče kako bi uneo korpu, grleći je kao da mu je dete. Na kraju suzama pobeđuje rulju, pa plastična korpa biva složena na hrpu torbi, kesa, prostirača koji su služili kao kreveti, i polupraznih balona za vodu. Kada su svi ušli, još nervozniji vozač se rukovao sa predstavnikom metroa i gradske vlasti pa je maršutka nekako krenula. Zadnje gume su pred pucanjem od tereta, a kroz prozor se ne vidi ni metar nepopunjenog prostora na bilo kojoj visini. Irina, njena majka i ćerka, jedine nisu u vozilu. Jer imaju sreće: jedino njihov stan nije uništen, već samo oštećen. Ona čeka sina koji je otišao po benzin. Načekaće se, jer benzina nema. Pumpe uglavnom ne rade, a na onima koje rade redovi su kilometarski i čeka se satima. Deset litara po osobi je maksimum koji može da se dobije, a punjenje kanistera je strogo zabranjeno. Ukrajinsko ministarstvo nedeljama obećava da će rešiti problem, ali badava. „Nisam sigurna da ću skoro koristiti metro“, kaže Irina zagledana u odlazeću maršutku iz koje joj mašu uplakane komšije. „Trebaće mi neko vreme. U međuvremenu, uživaću u pešačenju. Makar i posle policijskog časa, pa nek me hapse!“ Šveđanin Dve trećine muškaraca koji se usuđuju da hodaju Harkivom su ili uniformisani ili nose vojnička obeležja i oružje. Ali jedan od njih štrči dok sedimo u kafiću predivne botaničke bašte. Visoki Šveđanin sa grubim licem koje deluje 20 godina starije od nabildovanog tela komandosa iz koga neproporcionalno viri. Ima po jednu veliku tetovažu za svaki rat u kom je učestvovao. A ona najveća, posvećena Ukrajini, zaslužila je istaknuto mesto preko cele leve ruke. U desnoj ruci povodac do vojnog psa u antibalističkoj psećoj uniformi na kojoj su švedska zastava, ukrajinska žuta oznaka, i ime Dizel. Dizel je dresiran da pronalazi mine i eksplozivne naprave. Lično ga je trenirao u Avganistanu, gde su zajedno odlikovani kao junaci kada su čistili polja od talibanskih bombi. Doveo ga je u Harkiv očekujući urbani gerila rat, što je njegova specijalnost. Za divno čudo, isterali su Ruse iz grada i okolnih sela za svega dve nedelje, kada su svi, pa i Kijev, bili digli ruke od njih. „Zapadna propaganda mora malo da se smiri“, upozorava on. „Šire optimizam, a to je opasno. Stvar uopšte nije gotova. Još nismo prešli u ofanzivu.“ Plaši se da će Putin pokušati opet da krene na Kijev, podsećajući da je 100.000 vojnika i dalje stacionirano na severnim granicama. Pijemo kafu svega nekoliko sati po povratku sa fronta, pet kilometara od nas. Kada mu konobarica odbija zahtev za viskijem u kafi jer, kako kaže, ne sme da servira alkohol uniformisanim licima, tiho protestuje. „Nisam ni na dužnosti više“, prevrće očima. Tog dana je izgubio šest ljudi, a njih sedamnaest je povređeno. Kada svoje mrtve „momke“ pominje, dečačka tuga se javlja na grubom licu, a napumpano telo se trza kao da ga je ubola osa (ili možda krivica?). Najviše ga boli mladi Dimitrije koji je, kaže, tog dana jedva preživeo geler koji mu je kroz pancir slomio rebra i uništio levi bubreg. Lično ga je otpratio do bolničara. „Pola sata pre udara sam mu rekao da stavi dodatni sloj antibalističkog štita u bočni prsluk. Protivio se, ma šta će mi dva, a ja mu kažem - duplo!“ Stavio je dva. Da nije, izgubio bi daleko više od bubrega. Slika povrede je užasna, a dok nam je pokazuje zumirajući sa dva prsta, spušta telefon i kaže „Sa ova dva ista prsta sam vadio metal iz njegovog tela!“ Dok pokazuje katalog uništenih ruskih tenkova sa belim Z, slučajno iskače slika supruge u Stokholmu koja u tom trenutku zove. Odbija poziv. „Moja porodica nije najsrećnija što sam došao“, kaže melanholično dok mazi psa, tražeći od njega utehu, „Nije najsrećnija, je l’ tako Dizel?“ Na telefonu desetine holivudskih snimaka sa fronta gde zamalo nije poginuo. Barem dve smrti je zabeležio uživo. Pokazuje ih hladnokrvno, ali preti da slučajno ne slikam. „Za razliku od Putinovih“, maše prstom, „mi poštujemo pravila. Čuvamo tela i, kada ih niko neće, sahranjujemo sa poštovanjem.“ Žali ruske vojnike. Prvo ih je mrzeo, dok nije došao na front i shvatio kako ih starešine lažu. „Oni su čisto topovsko meso.“ Po njemu nije fer što su neopremljeni, nespremni, i neinformisani. Većina snimaka su prikazi vojnih vežbi. Grdi svoje učenike što ne drže distancu. Šizi kada dvojica priskaču u pomoć povređenom vojniku koji ne može da ustane. „To nikada ne smeš“, objašnjava sa knedlom u grlu, „jer onda izlažeš još dvojcu artiljeriji“. Na jedom klipu se vidi kako trideset parova vojnika simultano vežba pravilan način izvlačenja ranjenika. Jedan leži na leđima i glumi ranjenog, drugi priskače u pomoć. Grabi mu prsluk iznad ramena i vuče unazad dok „ranjenik“ vadi pištolj i puca dok je na leđima. „Ne zanima me ako si ranjen. Ako nisi izgubio svest, ima da pucaš dok te vuku unazad. A ne još dvojica da ginu zbog tebe!“ Sebe naziva „visokorangiranim obaveštajcem“ i „jednim od najiskusnijih švedskih instruktora“. Trenirao je stotine Ukrajinaca, ali i Evropljana i Amerikanaca. Ali za razliku od većine instruktora, ponosno naglašava, insistira da sa njima ide na front. Poreklom je iz Upsale, deda mu je bio Poljak koji je nastradao četrdesetih godina. Možda zbog toga zna zapanjujuće mnogo o paktu Molotov-Ribentrop. Podseća na to da je zadnji put ovoliko tenkova bilo u Harkivu kada je SSSR tukao Nemce. „Zamislite te ljude. Kako njihovi unuci sada njih da pogledaju u oči? Ukrajinci su bili u Crvenoj armiji.“ Ima uvežban, ubedljiv monolog o ruskom revizionizmu po kome se pod kišobranom „antifašizma“ briše iz istorije Staljinova presudna promocija nacizma u Evropi. Raspituje se za sovjetologe na Harvardu čije je knjige čitao. Napamet zna detalje sve četiri bitke za Harkiv između 1941. i 1943, sve sa poređenjima formacija iz opsade Lenjingrada. Na trenutke zvuči kao da ceo dan čita, a ne da po šumi ratuje. Više od sećanja na dedu, došao je jer mu je muka od licemera. „Svi stave žuto-plavo na rever, i misle da će protesti ispred ruskih ambasada da nešto promene. Ne. Ja sam došao da uradim nešto.“ Objašnjava kako deluje artiljerija koja se svakih dvadeset minuta može čuti. „Vidite, to su naši. Pre neki dan sam tri sata bio pod baražom, čekajući da umrem. Čekajući smrt.“ Besni na ljude koji ignorišu sirene. U to spadaju, avaj, skoro svi u Harkivu. Agresivno treska predmete sa stola – flašu, teglu sa šećerom, telefon u gvozdenoj futroli – da naglasi kako svakog momenta mogu da umru dok sede i piju kafu umesto da slušaju sirene i sklone se. „Pre neki dan sam se probudio u potpunom znoju. To mi se nikad nije desilo. Možeš da imaš sreće jednom, dvaput, triput. Kad-tad udariće civile opet.“ Bio je prorok. Nedelju dana pošto je ovo pričao, devetoro je ubijeno u centru grada. Nesalomiva Saltivka „Prekrasno, zar ne?“ pita sarkastično gospođica Raisa o gvozdenoj olupini koja je nekada bila njen automobil. Kada joj je zgrada bombardovana, dobar deo fasade je zveknuo direktno po šoferšajbni i prednjem desnom točku, napravivši mali krater u trotoaru. Kao stotine kola i njena su stradala na parkingu ispred zgrada u kraju Saltivka. Pokazuje olupine sa zadnje desne strane, gde je na prozor iza vozača stavila veliki papir na kome piše deti (dete). Harkivski život pod ruskom opsadom nigde nije bio gori nego u Saltivki, epicentru zločina i otpora. Ogromne hruščovske zgrade i do petnaest spratova, a između dečija igrališta i pijace, skoro sve je pogođeno. I to namerno. Više od 80 odsto stambenih zgrada je ozbiljno oštećeno, a trećina je nepovratno uništena. Srednja klasa i mladi su odmah pobegli. A zatim svi ostali. Raisa je ostala: „Moja zgrada ima stotine stanova. Ostalo nas je desetak.“ Prvo su bili u podrumima, a zatim polako skupljali hrabrost da budu u stanu. „Ako sam napolju, opet će soliter da padne na mene, zar ne? Pa bolje da sedim u kući.” Momci iz opštine obećavaju renoviranje, finansijsku pomoć... Pre njih su specijalne protivdiverzione ekipe, uz pomoć lokalnog alpinističkog kluba, skidali rakete sa prozora, krovova i stanova na visokim spratovima. Cilindri, geler, beton, oborene bandere, slomljeno staklo, gromade oblakodera svuda. Zgrade koje podsećaju na blokove sa Novog Beograda stoje, izgorele kao šibice, prazne. Kao mnogi iz Harkiva, Raisa predstavlja dva sveta. Sa jedne strane, tvrdoglavi je rusofil. Glasala je za Janukoviča i proruskog gradonačelnika Kernesa. Sa nostalgijom se seća Sovjetskog Saveza, „kada smo svi živeli zajedno u miru“. Besni na Amerikance koji su „nam prvo odsekli ruku, pa nogu, pa drugu ruku. Zašto? Zar nema dovoljno zemlje za sve?“. Mnogi rođaci su joj preko granice u Bjelgorodu. Sa druge strane: „Nikad u životu nisam bila veća Ukrajinka!” Naziva ruske trupe „Putinovim Rušistima“ (reči Rusi i fašisti daju kovanicu „Rušisti“, što je svojevrsni odgovor na rusku propagandu da je u pitanju operacija „denacifikacije“). Sa pomenutom porodicom preko granice prekinula je svaku komunikaciju kada su je preko telefona ubeđivali prvo da bombardovanja nema, a zatim da ona bombarduje samu sebe. „NJima su mozgovi isprani“, pokazuje prstom na slepoočnicu kao pištolj da drži, „Ne veruju kad im kažem da mi zgrada gori. Da mi ceo svet gori! Preko telefona im pustim da čuju bombe. Ništa. Oni veruju televiziji.“ Tada je spustila slušalicu i shvatila da tu porodicu više nema. U Rusiju, gde je kao student putovala redovno, „više nikad neću otići. Jedino mrtva“. Mrtvi su joj na umu. Kao jedna od retkih preostalih stanara, prisustvovala je akcijama u kojima komunalci vade i skupljaju tela iz ruiniranih zgrada. „Sve žene i deca. Jedan moj komšija, koji je nepokretan, izgoreo je živ samo zato što ima problem sa nogama i ne hoda.“ Pokazuje upaljačem zgradu po zgradu ukrug oko svog soliterskog dvorišta, i skoro u svakom ulazu ima tragova nečije jezive sudbine. „Kada nađu mrtve Rušiste, ruska vojska ni neće da ih pokupi. Baš ih briga.“ Ostala je, između ostalog, da čuva babušku u susednom ulazu na devetom spratu. NJoj je još više malecnog stana, poznatog kao brežnjevka, upropašćeno. Cevi i vodovod su nastradali, ali za divno čudo lift i struja nisu. Pored stakla koji još uvek prekriva celu spavaću sobu, pločice iz kuhinje razbijene u paramparčad su rasute svuda po stanu. Nepodnošljiv smrad buđave hrane i kanalizacije se uvukao u hodnike, nameštaj, tepihe, pa i samu baku u osamdesetim godinama. Raisa joj donosi humanitarnu pomoć svakog ponedeljka i četvrtka. Gleda je sa ponosom dok baka insistira da ustane da nas otprati do ulaznih vrata koja, ruku na srce, ne služe ničemu jer je zid do njih razvaljen. „Vidiš kako se ona ne predaje? Kad vidim nju, znam da Saltivku nisu slomili.“ Danilo Mandić sociolog i predavač na Harvardu