Vanredno je redovno

Koliko vlasti je dovoljno vlasti? Pitanje naizgled zvuči deplasirano: u autokratijama, posebno onim koji snažno naginju ka diktaturi kao u slučaju Putinove Rusije ili Sijeve Kine, sva moć je po prirodi stvari u rukama vrhovnog vođe i njegove klike, a u demokratijama je ta moć, podjednako podrazumevajuće, sistemom provera i ravnoteža ograničena u skladu s temeljnim principom podele vlasti. Ali stvari se komplikuju kad je reč o tzv. hibridnim režimima ili, po jednoj drugoj terminologiji, „delimično slobodnim“ zemljama. Postoji li, u današnje doba, tačka na kojoj autoritarni lider jedne nominalno demokratske države konstatuje da je u potpunosti učvrstio temelje svoje lične vlasti i uklonio sve potencijalne pretnje po nju, pa nastavlja da vlada zadovoljavajući se dostignutim nivoom kontrole? Ili neminovno prelazi granicu, i dalje nezasito zgrćući sve veću i veću moć, te pretvarajući i ono što je od demokratskih institucija dotad koliko-toliko preživelo u praznu ljušturu? Kada je o mađarskom premijeru Viktoru Orbanu reč, reklo bi se da je odgovor prilično nedvosmislen. Iako je i posle aprilskih izbora njegov Fides zadržao dvotrećinsku većinu u parlamentu, time i mogućnost da promenama ustava zemlju dalje preuređuje po nahođenju, i mada je dvanaestogodišnju kontinuiranu vladavinu iskoristio za uspostavljanje pune kontrole ne samo nad političkom sferom, već i nad čitavim društvom, usput u potpunosti potčinivši i pravosuđe i medije - te već ima u potpunosti odrešene ruke da čini šta god hoće a da sve to bude u granicama zakona (jer je u njegovoj Mađarskoj uvek sve po zakonu: i najveće zloupotrebe neizostavno imaju pravno pokriće) - Orbana to, odavno je jasno, ne zadovoljava; i zato već godinama unazad međunarodne (ne)prilike koristi kako bi otišao još dalje u koncentraciji moći. Stoga je u Mađarskoj formalno i dalje na snazi, po stepenu dodatnih ovlašćenja tada datih izvršnoj vlasti ipak limitiranih dosega, još 2016. proglašeno vanredno stanje čije je uvođenje tada pravdano migrantskom krizom koja je prethodne godine zahvatila Evropu; dok je vanredno stanje 2020. uvedeno zbog pandemije (i u zemlji i van nje mnogo kritikovano zbog antidemokratskog karaktera usvojenih mera), čije je trajanje upravo ove sedmice isteklo, sada zamenjeno novim - uvedenim s objašnjenjem da se to čini kako bi država brže i efikasnije mogla da odgovori na izazove nastale ratom u Ukrajini. Da bi tako obrazloženo novo vanredno stanje moglo da bude uvedeno, prvo je trebalo promeniti ustav, kako bi se i ovoj meri dalo pravno utemeljenje, ali je, zahvaljujući apsolutnoj dominaciji Fidesa u parlamentu, to bila puka formalnost: novi saziv parlamenta je ustavni amandman kojim se rat ili humanitarna katastrofa u nekoj od Mađarskoj susednih zemalja proglašavaju dostatnim razlozima za uvođenje vanrednog stanja izglasao istog dana kad je i stavljen na dnevni red. Bila je to deseta promena ustava otkako je taj pravni akt 2012, dakle u ranoj fazi Orbanove ere, stupio na snagu; a još jedna koja mu omogućava da i nadalje vlada dekretima. Premijer se pak, tek što je i po četvrti put u nizu (a peti ukupno) položio zakletvu, pobrinuo da, po navici zauzevši pozu onoga ko naciju brani od svakojakih stranih zala, novoproglašenom vanrednom stanju da apokaliptički obol - ali i da odgovornost za trenutno stanje stvari na kontinentu s Rusije u potpunosti prebaci na svoju omiljenu metu, Evropsku uniju. „Svedoci smo da su rat i sankcije koje je uveo Brisel doveli do velikog ekonomskog potresa i drastičnog skoka cena“, rekao je Orban, kao da uzrok aktuelnih potresa nije ruska agresija na Ukrajinu, već zapadni odgovor na nju. „Svet je na ivici ekonomske krize. Mađarska mora da se kloni ovog rata i da zaštiti finansijsku bezbednost porodica“, kazao je - uzdržavši se, ako ništa drugo, barem od toga da narod plaši povratkom u 1944. ili već neku drugu proizvoljno izabranu godinu. Ne gubeći vreme, Orban je već narednog dana posegnuo za ovlašćenjima koja je sebi pribavio. Velike kompanije će, saopštio je, do kraja ove i tokom naredne godine biti dužne da svoj ekstraprofit predaju državi, koja će ga onda usmeravati u dva fonda: jedan za subvencionisanje cena javnih usluga, drugi za modernizovanje odbrambenih kapaciteta Mađarske. „Tražimo i očekujemo od onih koji u ovoj ratnoj situaciji ostvaruju ekstraprofit da pomognu ljudima i tako doprinesu vojnom budžetu zemlje“, naveo je u obrazloženju odluke kojom su obuhvaćeni sektori bankarstva, osiguranja, energetike, telekomunikacija i avio-industrije, te veliki maloprodajni lanci - redom delovi privrede kojima i u Mađarskoj dominiraju strane, multinacionalne kompanije. Pitanje je koliko će se ova poslednja okolnost dopasti naglo rastućem klubu Orbanovih obožavalaca u redovima sve jače i neuračunljivije američke desnice, koji su njime u poslednje vreme toliko oduševljeni da su čak i svoju godišnju Konferenciju konzervativne političke akcije (CPAC), prvi put napuštajući tlo Sjedinjenih Država, u maju održali u Budimpešti, s mađarskim premijerom kao glavnim govornikom. Koliko god u Orbanu vide prototip lidera kakav je potreban Americi - u prevodu: neko podjednako beskrupulozan kao Donald Tramp, samo sposobniji - ovakva mera mogla bi da im deluje… Pa, socijalistički - a od toga u SAD jedva da ima veće anateme. Ali Orban (koji je s gostima iz Amerike na pomenutom skupu nesebično podelio svoj plan u 12 tačaka za osvajanje i konsolidaciju vlasti, u tom kontekstu posebno naglašavajući važnost posedovanja moćnih medija kako bi se suzbilo „ludilo liberalne levice“) trenutno ima preče brige od toga hoće li njegov dekret ponešto razočarati one koji budni sanjaju o tome da Ameriku pretvore u džinovsku Mađarsku. Jer, nakon što je tokom izborne kampanje šakom i kapom delio pare iz budžeta i tako kupovao podršku raznih segmenata društva, a uskraćen za značajna sredstva iz evropskih fondova na koja Budimpešta zasad ne može da računa zbog dugog niza ogrešenja o principe vladavine prava i sistemske korupcije, Orban se - koliko god politički život u zemlji držao pod kontrolom - s ekonomskog stanovišta nalazi u neugodnoj situaciji. I mada se dobrim delom njegovi problemi ne razlikuju od onih s kojima se trenutno suočavaju i mnoge druge zemlje i posledica su prvenstveno dejstva spoljnih faktora (rast inflacije, skok cena goriva i životnih namirnica, pad vrednosti nacionalne valute…), sve navedeno, u okolnostima opšte međunarodne nestabilnosti izazvane ruskom agresijom na Ukrajinu i njenim reperkusijama, kreira klimu u kojoj se čak i neko tako siguran na vlasti i s tek započetim novim mandatom poput Orbana ne oseća komotno. A kad se inače neprikosnoveni vladar ne oseća komotnim, onda skoro pa refleksno poseže za dodatnim ovlašćenjima, kakva obezbeđuje i permanentno vanredno stanje. Koje je, uostalom, u Mađarskoj evidentno pretvoreno u redovno: dovoljno lake ruke da ne utiče direktno na svakodnevni život građana i ne stvara im osećaj teskobe iz koga bi se moglo roditi i otvoreno, masovno nezadovoljstvo - i u isto vreme dovoljno politički probitačno da u potpunosti umrtvi i ono malo unutrašnje dinamike koliko je u mađarskom društvu još preostalo nakon što su ga, bukvalno i figurativno, poharali Orban i njegovi. Danski novinar Lase Skit ove godine je objavio knjigu Orbanland: Why Viktor Orban’s Hungary Matters (Orbanlend: Zašto je Mađarska Viktora Orbana važna). Reklo bi se da je krajnje vreme da se nad pitanjem iz naslova mnogi u Evropi - pa i van nje - zamisle dublje nego što je to dosad bio slučaj. Vladan Marjanović