Nemamo svi brod da pobegnemo

U pozadini baš velikih tema o Srbiji kao garantu budućnosti i veličanstvenoj političkoj neutralnosti, potpuno ispod radara je prošla najporaznija i najblamantnija sedmica u „novijoj srpskoj istoriji“ u ekološkom smislu. Spoznaju da živimo na deponiji, da smo toga duboko svesni i da glasamo za to, kao i da cenu bez problema plaćamo zdravljem naše dece, dočarale su nam tri različite informacije koje su stigle dan za danom. Prvo je nemački hemičar Andreas Fat „napustio“ projekat preplivavanja Dunava da bi sa timom naučnika sa Univerziteta u Beču uzeo uzorke i ispitao kvalitet vode, jer se u Beogradu uplašio za sopstveno zdravlje, šokiran činjenicom da otpadne vode ne prolaze nikakav tretman u fabrikama za preradu, već se direktno ulivaju u reke. Ili, da pojednostavimo – shvatio je da ne pliva kroz Beograd na vodi već kroz Beograd na fekalijama i da će dati bolji naučni doprinos ako tu deonicu prođe na brodu. Potom su objavljeni rezultati istraživanja javnog mnjenja Razvojnog programa Ujedinjenih nacija (UNDP) koje je pokazalo da je za dve trećine građana ekologija važnija od ekonomije i da smatraju da bi država morala da reši problem velikih zagađivača i obezbedi uslove za aktivno učešće celog društva u procesu zelene tranzicije. A onda smo shvatili da je kasno – renomirani medicinski časopis Lanset je objavio istraživanje koje je pokazalo da je prosečna koncentracija olova u krvi dece u Srbiji jedna od najvećih u Evropi, i da je situacija gora samo u Moldaviji, BiH i Albaniji. S obzirom na to da u govoru predsednika održanom na inauguraciji (a govorio je o čemu je stigao) nije bilo ni reči o tom problemu, a ni tokom analize te „fenomenalne politike koju je najavio“, mogli bismo da se oslonimo samo na ono što je prethodno izrečeno. Recimo, da je oslušnuo želje građana i da će „ulaganja u tu oblast u 2022. biti veća od svih prethodnih zajedno“ i da će iznositi 310 miliona evra, što je baš lepo s njegove strane. Ili da ekološki protesti nemaju uporište u realnosti već su samo borba između opozicije, a da RTS prednjači u kampanji protiv države po pitanju ekologije jer žele na vreme da se preorijentišu i „postanu gori od Đilasovih i Šolakovih medija“, što bi valjda trebalo da nas uveri kako ekoloških problema nema već ih samo fabrikuju zla opozicija i zli mediji. A možda je i najupečatljivija ona tvrdnja da ekološke organizacije „dobijaju novac od nekog spolja“ i da iza toga stoji Rokfeler i njegova želja da ga blamira, a ne fekalije u Dunavu i olovo u deci. Dakle, ne bismo mogli da se oslonimo ni na šta izrečeno jer se konfuzne i kontradiktorne izjave ređaju kao na traci, a rezultati ozbiljnih svetskih istraživanja vrište: deca su vam ozbiljno ugrožena i taj trend će biti sve gori i gori. „Lanset je tu komisiju formirao 2017. da bi pratio parametre zagađenja i uticaja na zdravlje širom sveta i da bi se akcija smanjenja zagađenja pokrenula globalno, jer po onome što do sada znamo ne samo da imamo zagađenje već imamo i dugotrajne posledice toga. Oni su koristili olovo u krvi zato što je to najčešći nalaz koji postoji i ima najviše istraživanja, a ono ukazuje i na prisustvo drugih teških metala, samo za njih nemamo egzaktne podatke. Ali, čim imate olovo imate i druge teške metale koji su toksični. Ako se rezultati pogledaju na nivou Evrope, jasno je da postoji velika razlika između zemalja koje su u EU, onih koje nisu i Rusije koja je posebna priča. Te razlike su veoma značajne i jasno pokazuju koliko je koja država odmakla u stvaranju zdravog okruženja, pogotovu za decu. Za onu generaciju koja je u ozbiljnim godinama ne možemo da popravimo situaciju - tako je, kako je“ kaže Dragoslav Popović, predsednik Udruženja za javno zdravlje. Prosečna koncentracija olova u krvi dece u Srbiji iznosi 2,4 mikrograma po decilitru, dok je u Hrvatskoj 1,7, a u Sloveniji 1,1, što nam jasno govori o problemu koji ne datira od juče, ali koji mora da se rešava već danas. Ne, to još uvek nije trovanje, ali je indikator da se olovo taloži u organizmu dece, da se uz njega talože i drugi teški metali i da će to ranije ili kasnije dovesti do dugotrajnih promena i posledica. Ako tome dodamo još jedan nalaz Lanseta – da 164.000 dece u Srbiji ima u krvi više od pet mikrograma olova, a 19.700 više od deset, postaje jasno da su desetine hiljada mališana već izložene ozbiljnim poremećajima od olova. Oni su već stigli do kognitivnih problema, poremećaja u ponašanju, smanjenja IQ, poremećaja metabolizma gvožđa i anemije, a dalje izlaganje bi moglo da dovede do nesanice, oštećenja ili otkazivanja bubrega, slepila, gubitka sluha, ili do malignih oboljenja. Uostalom, o koliko ozbiljnom problemu je reč možda najbolje govori podatak da su u Srbiji od 12.317 prevremenih smrti usled zagađenja na godišnjem nivou, čak 1.366 direktna posledica nataloženog olova iz izduvnih gasova. Nismo znali i uložićemo ove godine „tri puta više“ ne može biti opravdanje, imajući u vidu da je taj problem otvoren još 2013. godine kada su deca iz Zajače (mesta u kom radi topionica olova i u kom postoji deponija tik do škole) testirana u referentnoj laboratoriji u Briselu. Rezultati su pokazali da samo 13,3 odsto dece ima nivo do 10 mikrograma po decilitru, da 28 odsto dece imeđu 10 i 15 jedinica, 14 odsto od 15 do 20, a da više od trećine, čak 37,5 odsto njih, ima između 20 i 44 jedinice. Dakle, da je ozbiljno lečenje indikovano za bar polovinu njih, a da se sve preventivne ekološke mere moraju primeniti odmah. Međutim, tadašnji zamenik ministra zdravlja dr Predrag Bulat je rekao da to „ne bi trebalo da ima uticaj na njihovo zdravlje“, a država bi deponiju ipak mogla i da ukloni. I u tome su bili toliko efikasni da su posao otpočeli 2017, prema projektno-tehničkoj dokumentaciji koju je izradio Institut „Kirilo Savić“, ali su, ni četiri godine kasnije ukapirali da projekat ne valja, pa su raspisali dodatni tender za „izradu tehničkog rešenja“ u avgustu 2021. Prema nezvaničnim informacijama još tada se u priču uključio Batut jer je bilo jasno da izloženost teškim metalima ne može ostati lokalizovana samo u mestima gde postoji direktan zagađivač - čestice se prenose i postaju opasnost za sve. Izrađene su studije, mapirana su kritična područja, ali se nigde nije stiglo – podaci su ostali nedostupni za javnost, a zagađivači su neometano nastavili da rade. „Mi smo poslednja država koja je isključila olovni benzin. Kada ga je cela Evropa ukinula mi smo ga još devet godina koristili jer smo se oslanjali na naftu koja je dolazila iz Rusije. Za čitavu deceniju smo produžili rizik po zdravlje. To radimo i sad umesto da postanemo svesni koliko životna sredina utiče na zdravlje i da ti zdravstveni problemi neće prestati sami od sebe. Nažalost, ne postoji ni diskusija koja ide u pravcu u kom je trebalo da ide. Nakon izveštaja Lanseta, javio mi se veliki broj kolega koji ukazuju i na druge probleme koje imamo: probleme sa pesticidima ili sa arsenom kome su posebno izložena deca u Vojvodini. Sve to bi moralo da dođe na agendu, a ne dolazi. Priče sa izviđačima i zasađivanjem 100 sadnica su zamagljivanje suštine. Suština je da se donose zakoni i da se pridržavamo zakona kojima će prestati prljanje“, kaže Popović. A suština je još nešto što je ipak našlo mesto u predsednikovom govoru povodom inauguracije – da su ljudi dobro videli da će SNS brinuti „o budućnosti naše dece“. I to je bilo sve. Ni on, ni bilo ko iz SNS-a (čak ni ministar zdravlja) nije se oglasio povodom vesti o ugroženosti zdravlja dece, niti su našli za shodno da nešto momentalno učine. Možda misle da je dovoljno onih 100 evra koje su uplatili mladima (pa ko ima posledice neka ih tim novcem sam leči). I ne, nije u pitanju vakuum u vlasti i čekanje da se nova konstituiše, jer su samo nekoliko dana nakon objave istraživanja odlučili da izvuku milion evra iz budžetskih rezervi i dodele ih Teniskom savezu Srbije. Sandra Petrušić