Dijaloški zidovi

Za vizuelnu adaptaciju posebno znaju da budu neugodni romani pisani u prvom licu, još posebnije ukoliko je autorov glas obrazovana i inteligentna osoba koja pretežno provodi vreme tumačeći svoje okruženje. Junakinja romana Razgovori s prijateljima Sali Runi je Franses, dvadesetjednogodišnja studentkinja književnosti i autorka performativne poezije koju predstavlja uz asistenciju najbolje prijateljice i bivše ljubavnice Bobi, studentkinje istorije i buduće aktivistkinje/političarke/zvezde društvene angažovanosti. One dolaze iz malog irskog grada, da bi sada živele odvojeno u Dablinu, i evo par imanentnih Fransesinih opisa delatnosti koje obavlja sa Bobi (u prevodu Vuka Šećerovića): „Ošišala me je, a onda smo skuvale kafu i sele na kauč, ćaskajući o feminističkom društvu sa fakulteta“; „Bobi je u međuvremenu kupila crveni ukulele, pa je ležeći na kauču svirala Dilanovu pesmu Boots of Spanish Leather, dok sam ja spremala večeru. Razbaškarila se i dok sam ja bila napolju drugačije razmestila nameštaj, a na ogledala pokačila slike iz časopisa“. Svašta se, dakle, dešava na tom kauču, sa Bobi koja najviše podseća na iritantno-dražesne „usud“ junakinje kasnijih filmova Vudija Alena, poput nekakve mešavine Kristine Riči iz LJubavi i svega ostalog i Vinone Rajder iz Muževa i žena. Ili se, zapravo, radi o Fransesinom „dalijevskom“ poremećaju u kojem je Gala najlepša i najpametnija žena na svetu, jer, kako bi on mogao biti sa nekim ko je običan? Nakon Normalnih ljudi, rediteljsko-scenaristički tandem Leni Ejbrahamson i Elis Birč je brzinski u Hulu/Bi-Bi-Si koprodukciji ekranizovao i prvi roman Sali Runi, propuštajući da primete njegov osnovni problem kojeg je književnica bila sasvim svesna i okrenula ga u svoju korist. Naime, afera koju Franses ima s deceniju od nje starijim glumcem Nikom (mužem još starije potencijalne literarne mentorke) u isto je vreme okosnica i najnezanimljiviji deo fabule. Možda ćemo otkriti previše, ali zamislite Franses kao pripovedača iz Sofijinog izbora, suočenog s fascinantnim svetom starijeg bračnog para, a Nika kao Kevina Klajna u datom filmu – što će reći, kao materijalizaciju razlike između predstave i istine. Zapravo, ceo Fransesin spoljašnji i unutrašnji svet jeste niz binarnosti: majka predstavlja stabilnost, otac ludilo; Bobi i Nik su homoseksualnost i heteroseksualnost; umetnost sa Bobi je trenutna, dok Nikova žena Melisa nudi trajnost štampane tvari... što sve, naravno, nije jednostavno za bezbedno sprovođenje na drugu, televizijsku stranu pešačkog prelaza. Autori serije načinili su rizičan – sigurno i tržišno uslovljen – korak pretvarajući Bobi u američku meleskinju koja se, nekim neočekivanim sledom porodičnih okolnosti, sa sedamnaest godina obrela u irskoj palanci, postavši Fransesina multidisciplinarna životna partnerka. Igra je slučajna i u ispravnom kontekstu izuzetna glumica Saša Lejn (American Honey, među stotinak najboljih filmova ovog milenijuma). Jedna od najvećih grešaka, koje možete u odabiru tumača uloga počiniti, jeste da naturščiku dodelite lik koji ne razume. Bobi, lišena „irskosti“, dodatno oljuštena i od, valjda se smatralo, za širu publiku nezanimljivih levičarskih deklamacija oko stolova krcatih pivskim čašama, pretvorila se u Fransesin dijaloški zid u razgovorima o aferi sa Nikom – a utvrdili smo da je sve vezano za taj aspekt fabule dugoročno ulaganje u čekanju naplate. Na koncu, dobili smo dve pristojne, u izvesnoj meri banalne ljubavne priče među osećajnim intelektualcima i umetnicima – što prozni predložak zaista delom i jeste. Tržište protiv kojeg se Franses i Bobi bore (pomodno ili iskreno, što je jedna od tema) odnelo je pobedu. Kako objasniti izuzimanje Fransesinog onesvešćivanja u crkvi, ili segmenta kada čita Novi zavet i Isusove replike čuje Bobinim glasom? Dramska kora nalik je onoj povrća i voća: razumno je oljuštiti je, iako se u njoj zapravo kriju najhranjiviji delovi.