Kako je rat u Ukrajini promenio svet

Šesnaesta je nedelja rata za koji je malo ko očekivao da će trajati i šesnaest dana, i svet - ili barem onaj njegov moćniji deo - deluje kao da mesečari. Teško je reći da li bezumnije deluje Moskva, koja i dalje tvrdi da je ta havarija od invazije bila dobra ideja, ili Brisel, koji ratobornije raspoloženje nije video od 1945, ili Helsinki i Stokholm, koji su za nekoliko nedelja odbacili politiku koju su gradili desetinama ili stotinama godina. Vašington ne treba ni pominjati, pošto mesečari barem poslednje tri decenije. Negde ispod samouverenih zvaničnih saopštenja krije se nezvaničan ali opšti strah od trećeg svetskog ili barem drugog hladnog rata, mada je to specifičnost evroatlantske civilizacije. Za ostatak sveta neki od ta dva rata odavno se vodi, ali iz perspektive odnosa velikih sila Ukrajina nije dozvoljeno bojno polje, za razliku od Avganistana, Iraka, Sirije, Jemena i većine afričkih država. Zato već tri i po meseca traje svetski zemljotres, koji menja i politički i ekonomski i bilo koji sledeći društveni pejzaž koji čovek može da imenuje, sve do sportskog i kulturnog. Kako će planeta izgledati kada Rusi i Ukrajinci privremeno polože oružje, teško je predvideti, ali ovih pet promena zasad su najkrupnije. Nova izbeglička kriza Visoki komesarijat UN za izbeglice (UNHCR) prošle sedmice je saopštio da je Evropa pobrojala 4,9 miliona izbeglica iz Ukrajine. To čini egzodus iz Ukrajine najvećom izbegličkom krizom Evrope posle Drugog svetskog rata. Evrocentričnom čoveku treba podvući da najveći egzodus Evrope nije isto što i najveći egzodus planete, ali je istina da se sa seobom naroda iz Ukrajine suočava ceo kontinent - od Poljske, u kojoj je trenutno oko milion i dvesta hiljada izbeglih, do Lihtenštajna, u kome ih je oko dve stotine. Kako bi rekao Rafal Kostšinjski, portparol UNHCR u Poljskoj, ako je nekome gore nego izbeglicama, to su interno raseljena lica. Takvih nesrećnika je u Ukrajini oko sedam miliona, procenjuje UNHCR. Kada bi Ukrajinci koje je rat isterao iz kuća bili posebna nacija, bili bi među deset najbrojnijih u Evropi. Ta je Evropa, sumarno, ukrajinske stradalnike dočekala dobro. Naročite pohvale rezervisane su za Poljsku, u koju je od februara do maja ušlo 3,3 miliona Ukrajinaca, među kojima je bilo 90 odsto najranjivijih - žene i deca. Poljaci su sve njih dočekali, umirili, nahranili, i po volji ih smestili ili im pomogli da nastave put ka zapadu. Ali ista je Evropa, sumorno, pokazala i drugo, takođe prirodno lice - diskriminacija sapliće Rome i kada od rata beže, a slučajeva seksualnog nasilja nad izbeglim ženama bilo je od Poljske preko Nemačke do Velike Britanije. Iznad svega toga, dok je na granici sa Ukrajinom širila ruke, Poljska je na granici sa Belorusijom i dalje te ruke skupljala u pesnice, te je - tvrdi Hjuman rajts voč između ostalog - hapsila čak i volontere koji su pokušavali da pomognu izgubljenim i neželjenim izbeglicama sa Bliskog istoka. A Poljaci, razumemo se, nisu lošiji ljudi od ostalih Evropljana. Glad preti Rusija i Ukrajina proizvode 30 odsto svetske pšenice i 20 odsto svetskog kukuruza. Globalna su sila i kada je reč o suncokretu, ulju, đubrivu. NJihova je pšenica najjeftinija na globalnom tržištu, pa je važan izvor hrane siromašnim zemljama. Prema podacima američkog ministarstva poljoprivrede, Tanzanija je 2020. godine iz Rusije i Ukrajine uvozila 74 odsto pšenice, Sudan 58 odsto, Uganda 48, a Kamerun 45. Samo ove četiri afričke zemlje imaju oko 180 miliona stanovnika, a ukupno 25 afričkih zemalja uvozi barem trećinu svoje pšenice iz država koje sada ratuju. Kao vrhunac, Ukrajina je prošle godine bila glavni izvor Svetskog programa za hranu, ogranka UN koji snabdeva zemlje pogođene glađu i drugim katastrofama. Moglo bi se tako bombardovati brojkama do kraja ovog teksta, ali poenta je jasna - ratuju dve države čija je poljoprivreda snabdevala najgladnije, ljude na koje su se već sručili eksploatacija, siromaštvo, ratovi, loša klima i svetske posledice kovida. Rusija i Ukrajina su sada na spisku zemalja koje su zabranile izvoz pšenice, hrana je sve skuplja, a Svetski program za hranu je - pre nego što je pucnjava u Ukrajini i počela - upozorio da bi 2022. mogla da bude godina katastrofalne svetske gladi. Bram Peters iz Kordejda, holandske humanitarne organizacije, nedavno je u razgovoru sa novinarima smatrao potrebnim da dva ili tri puta podseti kako svetski problem nije manjak hrane, već njena cena i raspodela. Mirovni sporazum u Ukrajini neće rešiti to sistemsko zlo, ali svaki dan u kome nije potpisan odnosi i ruske i ukrajinske i afričke žrtve. Haos na tržištu energenata Jeste, odeljak o hrani zvuči jezivo, ali to je afrički, azijski, možda pomalo i južnoamerički problem, dakle tuđ za našu civilizaciju, pa nije baš na naslovnim stranama evropskih ili američkih medija, ali smo zato oko energenata baš zakukali. Opet malo u brojkama - krajem prošle godine, kaže Međunarodna agencija za energiju, Litvanija je iz Rusije uvozila 83 odsto nafte, Finska 80, Slovačka 74, Poljska 58 odsto. Rusija je bila zadužena za 40 odsto gasa u Evropskoj uniji, a u uvozu su prednjačile Nemačka i Italija. Evropska unija sada namerava da prekine uvoz ruske nafte morskim putem do kraja godine. Britanci nameravaju da u istom roku prekinu bilo kakav uvoz nafte iz Rusije. SAD su otišle i dalje, pa su već zabranile bilo kakav uvoz ruske nafte, gasa i uglja. Sa druge strane, Rusija je zavrnula gasne slavine Fincima, Poljacima i Bugarima, jer nisu hteli da plaćaju u rubljama, što je Moskva zahtevala kako bi rublji vratila malo ekonomskog ugleda. Britancima i Amerikancima ruski energenti nisu odveć potrebni, pa mogu da pokazuju mišiće, ali kontinentalna Evropa je iz drugog mračnog vica. Bi-Bi-Si je krajem maja u jednoj analizi morao da prizna kako Evropa oko nafte može da se snađe, ali da je neizvesno da li će naći zamenu za ruski gas. Kao potvrda klišea da je lakše reći nego učiniti, ovih dana je stigao svež podatak da Rusija od fosilnih goriva i dalje odlično zarađuje, ne samo zato što su cene skočile, i ne samo zahvaljujući kineskim, indijskim i arapskim kupcima, već i zbog toga što je Francuska uprkos obostranom vitlanju sabljama povećala uvoz ruskog gasa, a Nemačka se i dalje rve sa Kinom za prvo mesto po ukupnom uvozu ruskih energenata. Energetski zemljotres će trajati, i nemoguće je predvideti kako će taj pejzaž na kraju da izgleda, ali kao ilustracija dalekosežnih posledica može da posluži dobar uvid njujorškog Jakobinca. Ukratko, pojačana evropska želja da rusku energiju zameni zelenom verovatno će značiti jaču evropsku podršku severnoafričkim diktaturama - jer će mirna eksploatacija tamošnjih resursa biti važnija nego ikada. Krah ugleda ruske vojske Ako je moguć „pravi“ treći svetski rat, načelno bi trebalo saznati nešto o snazi pojedinih armija. Doduše, pažljiviji mislilac će primetiti da u sukobu takvih razmera zaista neće biti važno ko šta ima od upotrebljivih aviona ili upotrebljivih generala, već ko šta ima od upotrebljive filozofije koja će mu pomoći da se suoči sa sigurnom smrću. Uz to, u žestokoj konkurenciji nepouzdanih svetskih informacija, one sa bojnih polja su ubedljivo najsumnjivije, i ako smo nešto naučili o ratovima, to je valjda da ne treba verovati ni u jedan ratni izveštaj. Pa ipak, činjenica je da se ruski blickrig, očekivan od Amerike do Australije, pretvorio u makljažu čiji se ishod trenutno ne nazire. Da li su istinite priče o ruskim oficirima koji u panici ubijaju svoje ranjene vojnike, ruskim vojnicima koji u očaju ubijaju svoje oficire, o istim vojnicima koji sebe ranjavaju kako bi se vratili kućama - to će raspetljavati istoričari narednih generacija. Ali to što su ruski izvori potvrdili pogibiju četvorice generala - a Ukrajinci tvrde da ih je 11 ili 12 - rečito svedoči o žestokim ruskim gubicima. O kojoj god armiji da je reč, generali retko stradaju, pošto je to posao za vojničko topovsko meso. A dok sa bojišta nestaju ljudi, oružje od koga se mnogo očekivalo tamo se nije ni pojavilo. Rusi su 2015. predstavili novi tenk, „armatu“, i univerzalno je proglašen najboljim na svetu. Sedam godina kasnije nema ga ni na proizvodnoj traci. Nema sumnje da Rusija u Ukrajini koristi samo deo svoje vatrene moći, ali je svakog dana sve izvesnije i da je Putin previše verovao saradnicima koji su ga uveravali da je armija obnovljena. Renesansa NATO Emanuel Makron je 2019. NATO nazvao „moždano mrtvim“. Ni tri godine kasnije Finska i Švedska su odbacile decenijske, pa i vekovne političke filozofije, i objavile da i same hoće da se učlane u taj klub. Naravno, ni 2019. niko nije sumnjao kom taboru pripadaju Finska i Švedska, njihove su vojske besprekorno sarađivale sa Alijansom, ali na pobadanje zastava NATO u Helsinkiju i Stokholmu takođe niko nije računao. Zato invazija na Ukrajinu deluje kao spektakularan strateški autogol Moskve, ali i po treći put - niko tome ne bi trebalo da se raduje. Koliko god i Evropska unija uživala u pojavnom jedinstvu, koje joj odavno nedostaje, Heiki Patomeki, profesor svetske politike na Univerzitetu u Helsinkiju, podseća da renesansa NATO znači jaču zavisnost Evrope od SAD i izvesnu eskalaciju rusko-evropskih sukoba. „Širenje NATO na istok i jeste bio ključ konflikta koji se korak po korak razvijao od devedesetih. Ekspanzija zapadne vojne alijanse ne brine samo Rusiju, već i zemlje globalnog istoka i juga. Ta je briga, pritom, identična brizi koju su Amerikanci i Australijanci prikazali kada su bezbednosni sporazum sklopili Kina i Solomonska Ostrva. Sadašnje okupljanje tabora podseća na proces koji je doveo do Prvog svetskog rata. Na kraju tog puta je mogućnost opšte ratne katastrofe”, izjavio je nedavno Patomeki. Profesor Patomeki kao alternativu predlaže novi Pokret nesvrstanih. Nevolja je samo u tome što nesvrstanih više nema. Marko Lovrić