Ne krivimo rusku dušu

U jednom zanimljivom članku nedavno objavljenom u Tajmsovom književnom dodatku, ukrajinska spisateljica, esejistkinja i pesnikinja Oksana Zabuško optužila je zapadnu čitalačku publiku da je nesvesna ruskog varvarstva. Previše ljudi veruje da su veliki ruski pisci poput Fjodora Dostojevskog u svojim delima izražavali humanističke evropske vrednosti, smatra Zabuško. A zapravo se nisu dovoljno duboko zagledali u rusku dušu, kaže ona. Zabuško veruje da ruska književnost predstavlja „drevnu kulturu u kojoj ljudi mogu da dišu samo ispod vode i gaje banalnu mržnju prema onima koji umesto škrga imaju pluća“. Ruska invazija na Ukrajinu može se razumeti samo kroz prizmu „dostojevskizma“, definisanog kao „eksplozija čistog, nepatvorenog zla i dugo suzbijane mržnje i zavisti“. Ovakva vrsta kulturološke analize zvuči prilično zastarelo. Ona je obično korišćena kako bi se Treći rajh interpretirao kao bolest nemačke duše: „od Lutera do Hitlera“, glasila je ta teza, implicirajući da je Luterov antisemitizam posejao seme nacizma, nekih 350 godina pre nego što se Hitler i rodio. Ali malo ko u današnje vreme ima tako priprost pogled na nemačku istoriju. Mnogi su s još jačim uverenjem slične ideje primenjivali na Japan četrdesetih godina. Budući da u Japanu nije bilo diktatora poput Hitlera niti partije poput nacističke, kritičari su za savremeni japanski militarizam krivili tamošnju kulturu. Dok je Nemce nekako bilo moguće odvući od ubilačkog rasističkog kulta i vratiti ih evropskoj tradiciji Mocarta i Getea, s Japanom je navodno bio drugi slučaj. Tamo je samo masovna kampanja prevaspitavanja zemlju mogla da izleči od kulturološke boljke koja je korene vukla još iz samurajskog duha i „feudalizma“. Nakon Drugog svetskog rata američke okupacione vlasti zabranjivale su simptome te navodne bolesti, poput kabuki teatra, mačevalačkih drama, pa čak i slika svete planine Fudži. To je iritiralo mnoge Japance, ali većina njih je već imala dovoljno muka da preživi oskudne posleratne godine da bi se bunili protiv takvih zabrana, koje su ionako uskoro ukinute. I u Nemačkoj i u Japanu i dalje deluju ultradesničarske grupe čiji se pripadnici oblače u borbene uniforme, ali takvih grupa ima i u većini zapadnih demokratija. Mimo toga, teško je uočiti bilo kakav trag samurajskog duha u današnjem Japanu ili rasističkog varvarstva u savremenoj Nemačkoj. Upravo obrnuto, obe zemlje su naglašeno pacifistički nastrojene, a Nemačka je širokogrudija prema imigrantima i izbeglicama od većine drugih evropskih zemalja. To ne znači da je kulturološko prevaspitavanje postiglo cilj. Pre će biti da su pomenute kulturološke analize od početka bile pogrešne. Na kraju krajeva, i nacisti su čitali Getea i slušali Mocarta. A ratovi koje je Japan vodio u Aziji teško da su bili posledica preteranog gledanja mačevalačkih filmova. Čak i površan pogled na svetsku istoriju pokazuje da divljačko ponašanje i ubilački režimi svuda mogu da se pojave. Neke od najgorih zločina tokom Tridesetogodišnjeg rata u 17. veku počinili su Šveđani. Visoko civilizovani narodi mogu da se pretvore u varvare kad demagozi i diktatori eksploatišu njihove strahove i podstiču njihove atavističke instinkte. Silovanja, mučenje i masakri česti su u slučajevima stranih invazija. Oficiri ponekad aktivno podstiču takvo ponašanje kako bi protivnika terorom naveli na potčinjavanje. A ponekad do toga dođe kad oficirski kor izgubi kontrolu nad vojskom i disciplina popusti. To je poznato Japancima i Nemcima, kao i Srbima, Korejcima, Amerikancima, Rusima i mnogima drugima. Istina, neke zemlje imaju duže istorije političke opresije od drugih. U tom pogledu Rusi nemaju sreće. Moglo bi se reći da su moćne strukture unutar Ruske pravoslavne crkve bile saučesnici u opresivnoj vladavini od carskih vremena do predsednika Vladimira Putina. Ali tvrditi da je Putinova (ili, kad smo već kod toga, Staljinova) loša vladavina prirodni i neizbežni ishod ruske kulture znači upasti u istu zamku kao i oni koji su zagovarali teoriju „od Lutera do Hitlera“. Kao što su Nemačka i Japan demonstrirali u posleratnom periodu, ništa nije neizbežno, a navodni „nacionalni karakteri“ brzo mogu da se promene. Fetišizacija ruske kulture kao divljeg korena Putinove agresije i brutalnog rata u Ukrajini je koliko opasna toliko i pogrešna. Otkazivanje nastupa ruskih kompozitora, eliminacija ruskih umetnika i tenisera ili izlivi besa čija je meta ruska literatura direktno idu u korist diktatora u Kremlju. Nijedna kultura nije monolitna, ponajmanje ona ruska. Epoha prosvetiteljstva zahvatila je i Sankt Petersburg, a mnogi ruski pisci, kompozitori i umetnici inspiraciju su nalazili u Francuskoj, Nemačkoj i Britaniji. A tu je slavjanofilska strana ruske kulture, sumnjičava i puna prezira prema Zapadu, koja je u isto vreme bila i inspiracija za neka velika romantična i duhovna umetnička dela, i podsticala nasilničku paranoju. Romani Dostojevskog su mešavina jednog i drugog. Putin sledi tu paranoidnu tendenciju. Želeo bi da svi Rusi veruju kako je arogantni, dekadentni, amoralni Zapad rešen da uspostavi dominaciju nad njima i skrši njihov ponosni duh. On podstiče kompleks proganjanja, koji je lako raspaliti - ali nije jedinstven za Rusiju. I nacistička i japanska propaganda tokom Drugog svetskog rata bila je duboko uronjena u samosažaljenje. Putinova verzija se, pak, hrani traumatičnim sećanjima na užasnu nemačku invaziju na Sovjetski Savez 1941, i u isto vreme je duboko lična. Kao bivši oficir KGB, on na raspad SSSR gleda kao na uvredu svega u šta je verovao. Ali Putin ne predstavlja rusku kulturu, koliko god bi mu laskala ta ideja. Posmatrati rat u Ukrajini kao konflikt ne samo s Putinovim režimom nego i s ruskom kulturom, te tretirati sve Ruse kao egzistencijalne neprijatelje, veliki je poklon Kremlju. Tako se produbljuje kompleks proganjanja koji je Putinu neophodan da bi Ruse zadržao na svojoj strani. I time se podstiču stavovi koje su saveznici u Nemačkoj i Japanu posle rata pogrešno smatrali označiteljima nepromenjivog nacionalnog karaktera. Moramo da sprečimo ponavljanje te greške. Umesto toga, trebalo bi da slavimo remek-dela ruske umetnosti, muzike, plesa i književnosti, a osudu sačuvamo za one koji su, poput Putina i njegovog najužeg okruženja, otrovali zdenac koji ih je stvorio.