Šta mogu rogovi u vreći

Da se takav obrt desio u nekom filmu - pre holivudskom nego francuskom - osvešćeniji deo publike bi kolektivno odmahnuo rukom, kao pred prizorom naizgled fatalno ranjenog protagoniste koji očas posla ponovo jurca unaokolo i ruši sve pred sobom. A opet, nešto pomalo nalik tome desilo se u prvom krugu parlamentarnih izbora u Francuskoj: tamošnja doskoro otpisivana, pa i sahranjivana levica, prvi put objedinjena, osvojila je praktično podjednak procenat glasova kao i koalicija okupljena oko stranke predsednika Emanuela Makrona, i drugi krug 19. juna čeka s (pre)velikim očekivanjima da će posle njih biti u prilici da presudno utiče na političku agendu nove administracije. I odjednom, umesto - kao što je proteklih godina bilo uobičajeno - o konstantnom pomeranju Francuske udesno, manifestovanom prvo kroz permanentni rast popularnosti Nacionalnog okupljanja (bivšeg Nacionalnog fronta) Marin le Pen, onda posledično i kroz destigmatizaciju njegovog nekad neprihvatljivog diskursa, u međuvremenu sasvim odomaćenog u političkom mejnstrimu, glavna tema sada je to koliku bi štetu Makronu mogla da nanese udružena levica. Uz uspeh novoformirane koalicije kabastog imena i akronima (Nova narodna ekološka i socijalna unija, ili NUPES) koja je prvi put okupila večite rogove u vreći - radikalno levu Nepokornu Francusku Žan-Lika Melanšona, nekad moćne socijaliste, te komuniste i Zelene - mora, međutim, da stoji ne jedna, već nekoliko zvezdica, kao oznaka da su stvari, kao i obično, komplikovanije nego što se na prvi pogled čini. Istorijski presedan zajedničkog nastupa četiri obično nepomirljive stranke levice prividno jeste stvorio sinergijski efekat (blok je osvojio 25,66 odsto glasova, ili samo nešto preko 21.000 manje od Makronovog saveza, za ovu priliku nazvanog Zajedno, kome je pripalo 25,75 procenata). Ali to je zapravo ne samo skoro pa preslikan zbir glasova koje su te četiri partije, tada nastupajući samostalno, osvojile i na prethodnim parlamentarnim izborima 2017. godine (25,40 odsto), nego i primetno slabiji rezultat od zbira glasova četvoro kandidata ovih stranaka na nedavnim predsedničkim izborima (30,61). Iz tog ugla posmatrano, najbolje što se može reći jeste da taj postotak manje-više predstavlja i krajnji domet aktuelne francuske levice, čak i kad se iz nužde udruži. Manje laskavi zaključak bio bi da, uprkos bundžijskoj reputaciji Francuza, kojima ne treba mnogo da jasno i glasno, neretko i na dramatičan način, izraze svoje nezadovoljstvo - a povoda za nezadovoljstvo je, posmatrano iz levičarske perspektive, mnogo - ni tamošnje progresivne snage naprosto više nisu ono što su nekad bile, pa ni kad ovako iznenada i neočekivano stožer okupljanja pronađu u nekome poput Melanšona. Jedino što francusku levicu ovog časa istinski stavlja u bolju poziciju je, dakle, taj zajednički nastup; a pitanje je koliko će i to potrajati. Prpošni, bandoglavi Melanšon (70), kome na aprilskim predsedničkim izborima zamalo nije izmakao ulazak u finalnu rundu - a za parlamentarne se biračima preporučivao kao kandidat za premijera, iako je izbor predsednika vlade u isključivoj nadležnosti predsednika - ne bi se složio s takvim viđenjem. Ali činjenica je da njegov brend socijalizma (ako se to za šta se zalaže može tako nazvati), koliko god na jednoj strani privlačio birače, posebno mlađe i buntovnije, toliko ih na drugoj strani i odbija: među njegovim zalaganjima, osim onih koja uživaju podršku i mnogo širu od one koja bi glasovima za njega ili njegovu stranku mogla biti izražena, ima i onih koja su mnogima neprihvatljiva. A podrazumeva se i da se ulaskom u koaliciju s Nepokornom Francuskom ostale levičarske stranke, ma koliko slabije, nisu odrekle vlastitih politika, u nekim ključnim aspektima kudikamo umerenijih od Melanšonovih, kao recimo po pitanju statusa Francuske u Evropskoj uniji i NATO. (Delom i zbog tih razlika izborna platforma novog saveza ima 650 delikatno formulisanih programskih stavki.) Rezultat koalicije NUPES relativizuje i to što je izlaznost u prvom krugu glasanja bila rekordno niska, jedva preko 47 odsto: parlamentarni izbori, koji se od 2002. uvek održavaju kratko nakon predsedničkih, jednostavno ne motivišu birače u istoj meri, i to, uz generalno rastuću apatiju, umnogome utiče na opadajuću reprezentativnost svakog narednog parlamentarnog saziva. Ali, kako levoj koaliciji, tako i drugima: teško je reći kako bi rezultati prvog kruga izgledali i koliko bi eventualno drugačiji bili da je na izbore izašlo makar 10-12 odsto više birača. U krajnjoj liniji, koliki god dugoročno bio problem s izlaznošću, u konkretnom slučaju to više i nije toliko bitno, jer sve ionako zavisi od drugog kruga. A njegov ishod je nemoguće predvideti na osnovu ishoda prvog, zbog specifičnosti francuskog izbornog sistema: to što su Makronov blok i NUPES u prvom navratu bili poravnati ne znači da će i posle završne runde glasanja biti čak i približno isto. Budući da se svaki od 577 poslanika po većinskom sistemu bira u isto toliko izbornih jedinica; da pravo učešća u drugom krugu nemaju samo dva prvoplasirana kandidata iz prvog, već i svaki naredni pod uslovom da je osvojio najmanje 12,5 odsto glasova (što su tek neki od razloga zašto je u prvom krugu podeljeno samo pet mandata: puno objašnjenje bi zahtevalo mnogo više prostora); te da se, kao i u završnici predsedničkih izbora, i u drugom krugu parlamentarnih neretko više glasa protiv nekog kandidata nego za nekog drugog, i dalje se očekuje da jasnu prevagu na kraju odnese Makronova koalicija. Samo uz jedno veliko „ali“: to da li će predsednikov blok odbraniti natpolovičnu većinu koju je Makron dosad imao u parlamentu krajnje je neizvesno. Zadržavanje takve većine, za koju su potrebna najmanje 289 poslanika - u odlazećem sazivu vladajući blok ih je imao blizu 350 - apsolutni je imperativ za Makrona, pošto je to jedina garancija da će u drugom mandatu neometano (barem u institucionalnom smislu; kako će izlaziti na kraj s raspoloženjem javnosti, tvrdokornim sindikatima ili možda nekim novim „žutim prslucima“ drugo je pitanje) moći da sprovodi svoju reformsku agendu. Svaki drugi ishod - a veruje se da je NUPES u dobroj prilici da mu tu većinu uskrati, bez obzira na to što će po broju osvojenih poslaničkih mesta na kraju izvesno dosta zaostajati - predstavljaće veliki problem za Makrona. Jer, to će značiti da će njegov blok morati ili da se udružuje s nekim - tu bi mogla da skoči cena nekad moćnim a sada znatno oslabljenim degolistima, stranci desnog centra Republikanci (LR) - ili da se za svaku pojedinačnu vladinu inicijativu pogađa s nekim iz opozicije kako bi obezbedio nedostajuće glasove, uz sve peripetije koja uz to idu. Za Makrona i njegove, svaki postizborni odnos snaga koji ne bi podrazumevao maksimalnu prohodnost vladinih predloga u parlamentu predstavljao bi ništa manje nego „krupnu destabilizaciju političkih prilika u zemlji“, kako je to ovih dana okvalifikovao jedan aktuelni ministar. Ta potencijalna „destabilizacija“ se, u svom najeksplicitnijem obliku, u Francuskoj nekad drugačije zvala. Upravo je zahvaljujući Francuzima u širu upotrebu i ušao termin kohabitacija - situacija u kojoj je šef države iz jedne stranke, dok vladu vodi druga. Ali tako nešto poslednji put je viđeno još u periodu 1997-2002, kada je predsednik bio degolista Žak Širak a premijer socijalista Lionel Žospen; otad pa nadalje, svaki pobednik predsedničkih izbora bivao je dodatno nagrađen i glatkim pobedama njegove stranke na potonjim parlamentarnim izborima, pa neslaganja na liniji predsednik-vlada posle nije ni moglo biti. Osim toga, ovde je o kohabitaciji bespredmetno govoriti, iz prostog razloga što će Makronov blok svakako osvojiti najviše mesta i nastaviti da vodi glavnu reč u vladi. Nema, ipak, spora oko toga da će Makronu, ukoliko mu izmakne natpolovična većina, to zagorčati narednih pet godina - na zadovoljstvo brojnih protivnika, ali barem u nekim slučajevima sigurno i na štetu po interese građana. S druge strane, pak, nema ničeg lošeg u tome da se Makron konačno spusti s olimpijskih visina, koriguje svoju politiku i počne u daleko većoj meri nego dosad da vodi računa o interesima manje privilegovanih i neprivilegovanih slojeva francuskog društva; pa ako su natezanja s drugim strankama u parlamentu cena koju za to treba platiti, onda to i nije previše. A Melanšon? Premijer neće postati. Ali ako se na neko duže vreme nametne kao glavni remetilački faktor umesto Le Penove - i onog mračnog pajaca, Erika Zamura - eto već neke vajde i od toga. Vladan Marjanović