Zalogaj po zalogaj

Građani Srbije ovih dana vlast dobijaju na kašičicu i, kako stvari stoje, parlament ćemo dobiti verovatno negde oko 2032, a novu vladu oko 2040. godine.  Prvo smo, kako i dolikuje, ustoličili predsednika. Nije bilo mnogo pompezno, ali dobro, takva je i funkcija, ne baš preterano pompezna i bitna, više je ceremonijalna i pomalo teatralna, no bez obzira na sve to, važno je da predsednik bude na svojoj poziciji kako bi mogao da predstavlja državu u zemlji i svetu i da tu i tamo udeli poneki orden gostima. Bar onima koji uspeju da stignu do nas. Par nedelja nakon toga, porodili smo nekako i gradsku vlast u prestonici. Nije bilo lako. Srpska napredna stranka i Socijalistička partija Srbije su, uz Vuka Stanića, sveže doletelog ‘tića iz redova Pokreta obnove kraljevine Srbije, samo još nismo utvrdili kojeg dela tačno, nekako uspeli da nategnu većinu od 57 poslanika u gradskom parlamentu. Koliko će ta nategnuta većina izdržati pre nego što pukne, manje je bitno, jer ova gradska vlast i nije tu da bi obavljala nekakve bitne poslove i brinula se o gradu, već da bi premostila period do novih beogradskih izbora, koji su, jelte, već dogovoreni i koji bi trebalo da daju većinu koja nije nategnuta već relaksirana jednim kvalitetnim i ubedljivim legitimitetom kakav do sada nije viđen u srpskoj istoriji. A možda se ta nova beogradska vlast nikad ni ne desi. Dobro je poznato da je beogradska vlast lepa samo dok se čeka, pa se možda u nekom trenutku proceni da je ova vlast i više nego dobra, s obzirom na to kakvi su joj građani, i da nema potrebe menjati je. Kako god se završi to sa beogradskom vlašću, trenutno smo na dva od dva. Imamo prestonicu, imamo predsednika, nemamo parlament i nemamo vladu. Ali to ćemo sve lagano, nigde ne gori. Jeste da se svet raspada, jeste da nam je rat maltene pred vratima, jeste da inflacija divlja, a ekonomska kriza je više nego izvesna i jeste da mi za to vreme imamo tehničku vladu i nikakav parlament, ali mi smo čak i sa takvim kapacitetima bolji od svih ostalih u Evropi, a možda i u svetu. Mali, ali ponosni i tehničari, jer kako bismo se mi drugačije bahatili sa nepresušnim zalihama brašna, šećera i sardina u ulju i putovali na odmore, dok Evropljani grcaju u nemaštini i čekaju autobuse na stanicama širom Evrope da preuzmu namirnice poslate iz Srbije? Bez vlade, dakle, možemo, a bez parlamenta još više. U to smo se uverili u prethodnom sazivu, koji su popunjavali Kebara, Langura i ostali bakareci i koji su se na zasedanjima bavili uglavnom Đilasom, dok su se zakoni nekako sami od sebe, onako usput, usvajali.  Sa državom je to najvažnija stvar, kad imate sistem, sve nekako funkcioniše samo od sebe i ne moraš mnogo da se cimaš oko bilo čega. Zato, na primer, predsednik ima toliko vremena za gostovanja po televizijama, za konferencije za štampu, za snimanje brojnih reklama za predizborne kampanje, za svakodnevna fotografisanja i snimanja za Instagram, za praćenje šta mediji pišu i pričaju o njemu… Lako je. Kada imate funkcionalnu državu poput naše, onda imate viška vremena za neke malo opuštenije aktivnosti. Neka se spremi Tik-tok.