Izlaza ima, samo ga treba hrabro potražiti

Stvoriti vladavinu za narod svakako je korisna stvar, no znam još jednu korisniju – odgojiti naciju za vladavinu Žan-Žak Ruso, Nacrt ustava za Korziku Nijedna revolucija, nijedan društveni sukob nisu dali odgovor na teško moralno i odsudno pitanje pravednosti – koliki teror je nužan da bi se ostvario san o pravednosti, jednakosti, bratstvu i slobodi? Uz to, ipak i ipak, ne zaboravimo: Veliki ratnički „ideali“ vrhune u ubijanju dece. Naše pitanje je, zašto Srbija, makar tu i tamo, ne krene i tragom rusoovske ideje? Ima li izlaza? Danas je Srbija u stanju društvenog rasula, u stanju duboke anomije, u nerazrešivim protivrečnostima. Bez široke, odgovorne javne debate. O nekoliko bitnih uzroka i o jedva mogućem načinu izlaska iz teške mučnine će ovde biti reči. U dnevnom listu Borba su 1989. objavljeni rezultati istraživanja „Borbin barometar: Srce za Jugoslaviju“. Istraživanjem su se bavile: Olgica Krstonić (Crna Gora i Makedonija), LJiljana Milisavljević (Srbija), Olga Nikolić (Hrvatska), Vesna Stojanović (Bosna i Hercegovina) i Edita Petronijević (Slovenija). Uz rezerve prema novinskim istraživanjima, mogu se detektovati osnovni stavovi. Većina ispitanika je pokazala da je osećanje jugoslovenstva kod njih bilo dominantno. Tadašnji zvanični ideološki stavovi su bili uticajni. Republičke političke strukture još uvek nisu javno demonstrirale snažnu nacionalističku netrpeljivost. Sukobi su, pred najširom javnošću, bili prevashodno „unutrašnja“ stvar naizgled čvrstog ideološkog monolita. Mada, prve naprsline tog monolita su već bile vidljive. Te godine jesu bile krizne, ali međunacionalni rat nije bio nikakva izvesnost. I tada, kao i danas, političke i ideološke predstave su kreirale politička klasa i inteligencija. Sledi, da su za krvavi raspad Jugoslavije, ratne zločine... odgovorne i krive upravo te formacije – nacionalistički politički i kulturni akteri. Nacionalizam je, u sve težoj krizi, bio konačno nađeno ishodište. Ali, nacionalizam je rastakao društvo. Obarajući nedelatni i petrifikovani socijalizam, nacionalizam je brzo društvo pretopio u masu. A masa ne poznaje razlike unutar nje. Tu je sve kao u kasarni – uniformisano i pod opasačem, mobilisano, homogenizovano – uspostavljen sanjani ideal mediokriteta, vazda gladnih i žednih vlasti i bogatstva. Uz to, nacionalisti ne vide bitnu razliku između nacionalnog i nacionalističkog. Antonio Gramši upućuje na ovo razlikovanje: „Gete je ’nacionalno‘ bio Nemac, Stendal ’nacionalno‘ Francuz, ali ni jedan ni drugi nisu bili nacionalisti... Renan kao Renan nije uopšte nužna posledica francuskog duha; on je, u odnosu na taj duh, originalna pojava, slučajna nepredvidljiva. Pa ipak, Renan ostaje Francuz; ali njegova vrednost... leži upravo u njegovom razlikovanju od grupe iz koje je potekao.“ Za nacionaliste je, kaže dalje Gramši, vrednost velikih intelektualaca u njihovoj identičnosti s duhom njihove grupe. Ipak, zbog čega neki stvaraoci drže do „nacionalne duše“, pita Gramši? Neke velike ličnosti se vezuju za nacionalizam zato što tako „upravljaju mediokritetima i nužno dele izvesne njihove praktične predrasude koje ne škode njihovim delima. Vagner je znao šta radi... kad je tvrdio da je njegova umetnost izraz nemačkog genija, pozivajući tako celu jednu rasu da sama sebi aplaudira u njegovim delima.“ Nacionalizam je ideologija, politički program. A nacionalno podrazumeva osećanje pripadnosti, herderovskim jezikom rečeno, podrazumeva težnju ka kulturnoj i duhovnoj autonomiji, samosvojnosti jedne zajednice, koja sebe ne smatra ni u čemu superiornom u odnosu prema drugim nacionalnim zajednicama. Iz nacionalističke perspektive se, kaže Milan Kangrga, „ne vidi ili ne želi da (se) vidi bitna razlika između nacionalnoga i nacionalističkoga. Kad bi nacionalisti rezonirali racionalno (što oni ne mogu baš kao takvi!), onda bi morali uvidjeti tu bitnu razliku, ali kada bi bili racionalni, prestali bi biti – nacionalisti (a to je tzv. circulus vitiosus), pa se tu krug nužno zatvara.“ Za nacionalizam nacija je, rekosmo već, masa, poput jedinstvenog biološkog organizma. Otuda se nacionalisti služe jezikom socijalnog biologizma. Zato svi nacionalistički programi jesu ujediniteljski „oslobodilački“, nužno ekspanzionistički, jer su, najčešće, pripadnici nacije rasuti na područjima izvan teritorije nacionalne države. Nacionalizam, zbog njegove „jedinstvene“ prirode, sebi pripisuje „legitimaciju“ prema kojoj nacija zauzima ekskluzivno mesto među nacijama, a naročito je superiorna sučelice „neprijateljskim“ nacijama. Evo nekoliko primera. Svojevremeno je Vladan Đorđević postavio pitanje u svojoj knjizi Arnauti i velike sile (1913): „Ima li uopšte arnautskog naroda“, jer „u ostalom Arnauti podsećaju ne samo na finičane, nego čak i na pra-ljude iz preistorijskog doba, na one ljude koji su zbog straha od divljih zverova spavali na drvima, za koja su se držali svojim repovima da ne padnu... Jedino među Arnautima izgleda kao da je i u XIX veku živeo još po koji repat čovek.“ Ova knjiga je u novije vreme objavljena u dva navrata – 2004. i 2007. Ko je bio Vladan Đorđević? Na sajtu SANU nalazimo, između ostalog, ove informacije: „Obrazovan u Beču, Pragu i Berlinu..., nakon kratkotrajne privatne prakse radio je kao šef Hirurškog odeljenja Vojne bolnice u Beogradu. Za vreme Prvog i Drugog srpsko-turskog rata postavljen je na mesto načelnika saniteta Južnomoravske divizije (1876) odnosno Vrhovne komande (1877). Nakon što je napustio lekarsku struku, bio je gradonačelnik Beograda (1884-1885), zatim ministar prosvete i crkvenih poslova, poslanik u Atini (1891-1894) i tadašnjem Carigradu (1894-1897), predsednik Kraljevske vlade i ministar inostranih dela (1890-1897)... Uz to, bio je osnivač nekoliko književnih časopisa, kao i udruženja među kojima su, između ostalih, i Srpsko lekarsko društvo (1872) i Srpsko društvo Crvenog krsta (1876). Bio je redovni član Srpskog učenog društva (1869) i kasnije, član Akademije filosofskih nauka Srpske kraljevske akademije (1892).“ Banjalučki advokat Stevan Moljević, član četničkog Centralnog nacionalnog komiteta od 1941. do 1944, je, odmah posle sloma Jugoslavije, 1941. objavio svoj projekat Velika i homogena Srbija. Raspravljao je o granicama, društvenom uređenju i spoljnoj politici „Velike Srbije“ u Jugoslaviji posle Drugog svetskog rata. NJegove ideje često danas reaktuelizuju srpski nacionalisti. Evo šta stoji u Moljevićevoj Homogenoj Srbiji: „Stoga se Srbima nameće danas prva i osnovna dužnost: da stvore i organizuju homogenu Srbiju koja ima da obuhvati celo etničko područje na kome Srbi žive… Preseljavanje i izmena žiteljstva, naročito Hrvata sa srpskog i Srba sa hrvatskog područja..., a naročito u ovom sadanjem, na svemu području na kome su Srbi i Hrvati bili izmešani, i gde su Hrvati i Muslimani s planom išli za istrebljenje Srba.“ Istrebljenje (tada nije postojao termin genocid) koje su činile ustaške vlasti prema Srbima, Jevrejima i Romima četnički pokret Dragoljuba Draže Mihailovića pripisuje svim Hrvatima i Muslimanima. Osnovna greška u našem državnom uređenju, zaključuje Moljević, „bila je što 1918. g. nisu bile udarene granice Srbije. Ta se greška mora ispraviti, danas ili nikad. Te se granice danas moraju udariti, i one moraju da uhvate celo etničko područje na kome Srbi žive sa slobodnim izlazima na more za sve srpske oblasti koje su na domak mora“. U „srpske oblasti“ spadaju Srbija i Južna Srbija (današnja Severna Makedonija): Crna Gora i Hercegovina; severni deo Albanije; Vrbaska banovina, severna Dalmacija, srpski deo Like, Korduna, Banije i deo Slavonije; Vukovar, Šid i Ilok,... Vinkovci, Laze, Mirkovci i Novi Jankovci; srez i grad Osijek ceo; Baranja s Pečujom i istočni Banat s Temišvarom i Rešicama; Drinska banovina – i imaju se povratiti oduzeti joj bosanski srezovi: Brčko, Travnik i Fojnica; Dalmacija od Ploča pa do ispod Šibenika; bosanskohercegovski srezovi Prozor, LJubuški, Duvno; zapadni delovi mostarskog i livanjskog sreza; delove kninskog i šibeničkog sreza... Naša sadašnja vladajuća nomenklatura u sadejstvu sa nacionalističkom inteligencijom i dominantnog dela klera, baštini „tečevine“ Moljevićevog nauma. Zbog toga se četnički pokret, koji je često kolaborirao sa okupatorskim i ustaškim formacijama, imenuje kao „oslobodilački i antifašistički“, koji je, čak vojevao „odsudne“ bitke za oslobođenje Jugoslavije. Da su kvislinzi i srpski i hrvatski sarađivali međusobno vidi se i iz toga kako su se zajedno, pred kraj rata, povlačili prema severnoj granici Jugoslavije. Krajem 1944. kvislinške jedinice su se, zajedno sa nemačkim jedinicama, bežeći pred jedinicama NOV i POJ povlačile na sever, prema Nemačkoj. Ustaške vlasti, sa potpisom Ante Pavelića su garantovale četničkoj jedinici pod komandom popa Momčila Đujića, četničkog vojvode, da će, pod zaštitom ustaša, biti sprovedene prema Nemačkoj (Op. Br. 11585/taj. U Zagrebu, dne 21. prosinca 1944. Potpis: Poglavnik Nezavisne Države Hrvatske, Vrhovni zapovjednik Dr. Ante Pavelić vl. r.) Ako je Moljevićev program Velika i homogena Srbija bio programski dokument JVuO, onda je poznata Instrukcija Dragoljuba Mihailovića (decembar 1941) bila i naredba i uputstvo za stvaranje „homogene Srbije“. Pogledajmo neke od ciljeva iz Instrukcije. „Borba za slobodu celokupnog našeg naroda pod skiptrom NJegovog Veličanstva Kralja Petra II; stvoriti veliku Jugoslaviju i u njoj veliku Srbiju, etnički čistu u granicama Srbije, Crne Gore, Bosne i Hercegovine, Srema, Banata i Bačke; …čišćenje državne teritorije od svih narodnih manjina i nenacionalnih elemenata; stvoriti neposredne zajedničke granice između Srbije i Crne Gore, kao i Srbije i Slovenačke čišćenjem Sandžaka od Muslimanskog življa i Bosne od Muslimanskog i Hrvatskog življa; u krajevima očišćenim od narodnih manjina i nenacionalnih elemenata izvršiti naseljavanje Crnogorcima (u obzir dolaze siromašne nacionalne ispravne i poštene porodice)… Na kraju, „Učinite sve što je u Vašoj moći da se i sav nacijonalni elemenat u Crnoj Gori što pre svrsta u naše odrede… Sa Komunistima – partizanima ne može biti nikakove saradnje jer se oni bore protiv dinastije i za ostvarenje socijalne revolucije, što nikada nesme biti naš cilj, jer smo mi jedino i isključivo samo vojnici i borci za Kralja, Otadžbinu i slobodan narod…“ Ukratko, ovo su bile (uveliko i jesu) neke osnovne crte nacionalnog projekta vlasti u postsocijalističkoj Srbiji. Opet ukratko i jednostavno, karakter razorene Jugoslavije je bio partizanski, a karakter današnje vlasti je četnički. Ostaje nam još malo mesta da ukažemo i na društvene posledice ovakve nacionalističke ideologije i politike. U Srbiji je na delu razobručeni, rudimentarni i, nadasve, antihumani kapitalizam, koji se poziva na devetnaestovekovno političko nasleđe, što se vidi po devetnaestovekovnim državnim insignijama, kao i na „demokratske“ tekovine od početka 20. veka, pa do 1941. Rezultat tog baštinjenja građanstvo u Srbiji oseća kao mučan teret ideologije na svojim oslabljenim plećima. U ovom poretku se vidi narod-masa, ali se ličnost više ne vidi. Utoliko je mnogi običan, konkretan Srbin prepušten samom sebi, bez ikakve podrške od strane nacionalne (nacionalističke) države i narodnih „pregalaca“. Drugim rečima, Srbin-masa je neosetljiv prema muci i patnji konkretnog Srbina-pojedinca. Zato se radnici, u egzistencijalnoj tegobi, samosakate, štrajkuju glađu, blokiraju saobraćajnice na par sati, zato se smrzavaju ispred sivih zgradurina državnih nadleštava. Zato su usamljeni. Nema sa njima, po pravilu, njihovih sapatnika, jer su zaposleni – u drugoj firmi. NJihova pobuna je bez bunta. Istovremeno, vlast komotno može da manipuliše sa „podacima“ o „padu“ nezaposlenosti. Bez jasnog i glasnog odgovora zaposlenih i nezaposlenih o tome da privremeni radni angažman nije zaposlenost, da angažman od par sati takođe nije zaposlenost. Kada se ta privremenost „zapošljavanja“ ne bi sabirala „statistički“, blesnula bi istina o strašnim razmerama stvarne nezaposlenosti. Kompradorska priroda države i njene vlasti se čak i ne skriva. Kompraderija se naziva „stranim investiranjem“, koje se, u stvarnosti, namiruje iz srpskih budžetskih i drugih sivih fondova, a ne investiranjem kapitala sâmog investitora. Pa zar čudi drastični pad životnog standarda ljudi? Naročito u okolnostima opljačkane društvene svojine, tj. narodnog imetka. Činjenice, koje smo osenčili u tekstu, u bitnom smislu pothranjuju obostrano nepoverenje između Evropske unije i etablirane Srbije, zvanično kandidovanu za prijem u članstvo EU. S tim što umorna i neinformisana javnost okreće glavu od EU. Odgovornost za sopstveno neprihvatanje konstitutivnih uzusa EU, naša oligarhija (politička, kulturna, klerikalna...) prebacuje na EU strukture. Ruku na srce, odgovornost za dobar deo međusobnog nesaglasja pada na savest birokratizovane EU administracije. Uz ovo valja dodati da su dugotrajno „pristupanje“ Srbije EU i dugotrajno „rešavanje“ kosovskog pitanja dobitne karte u političkoj poker partiji za vladajuće strukture u Srbiji. Ozbiljno je pitanje koliko će ovdašnja vladajuća struktura vladati Srbijom ukoliko se ova dva međunarodna zamršena čvora razdreše? U ovom smišljenom i organizovanom odugovlačenju unedogled se nalazi, smatramo, odgovor na pitanje: zašto se integrativni procesi sa EU nikako ne mogu okončati i zašto se, decenijama, ne nazire kraj „rešavanju“ kosovskog problema? U ovom pogledu je zanimljiva jedna istorijska paralela. Krajem 1912. srpska vojska je pobedila vojsku Osmanskog carstva u Kumanovskoj bici. Ishod bitke u narodu je nazvan „Kumanovo za Kosovo“. Londonskim ugovorom o miru, zaključenim na Londonskoj konferenciji maja 1913. Srbija je dobila Kosovo. Godine 1999. Vojno-tehničkim sporazumom između Međunarodnih bezbednosnih snaga (Kfor) i vlade SRJ i Republike Jugoslavije i Republike Srbije, koji je, čini se kao simbolični čin, potpisan na vojnom aerodromu kod Kumanova, SR Jugoslavija i Srbija su se povukle sa Kosova. Taj sporazum je imao suštinske odrebe kapitulacije pred vojnom koalicijom (NATO) zapadnih država. Velike sile dale – velike sile oduzele. Na koncu, ima li izlaza? Ima i to vrlo prostog, ali dugotrajnog. Ali, nikako večnog. Ipak i uprkos konačnosti svake slobode, beskompromisnim nepoverenjem i drskim i slobodnim umovanjem se može obesnažiti vladajuća autokratija, čime joj nužno treba oduzeti samovoljnu komandu nad društvom i samoproklamovano pravo na represiju! Trajaće, ipak, to pretpostavljeno doba prevladavanja autokratije (ako ga ikada bude bilo) sve do ponovne pojave kakvog novog samozvanog profete. U ovome je, u slučaju odsustva javne predostrožnosti, nevolja – u raznoraznim zapećcima su šćućureni demagozi i populisti spremni na bespogovornu poslušnost takvom nastupajućem samodršcu. A, onda, opet sve iznova. Eto, to je istorija.