Mirkov melem za penzionerske rane

Nije predsednik Srbije bio u pravu kada je, najavljujući prošle nedelje povišice penzija, ustvrdio da će to biti „najveće povećanje ikada“. Ali, to što je odjednom „zaboravio“ koliko puta je sam s pravom kritikovao vladu Mirka Cvetkovića zbog povećanja penzija 2008. za blizu 30 odsto, manje je opasno od toga što je Aleksandar Vučić „zaboravio“ i šta se desilo nakon te odluke. Iako se niko još nije usudio da tvrdi da je ovo uvod u dežavi i da će se srpskim javnim finansijama desiti isto ili slično kao pre 14 godina, poređenje je neizbežno, a sličnosti je previše. Najvažnija od njih svakako je nemogućnost fiskalnih vlasti da se u osvit globalne krize, onomad izazvane pucanjem finansijskog balona, a danas ratom u Ukrajini, uzdrže od ekspanzivne politike i tekućih troškarenja i sačekaju da vide šta sve na tom putu neizvesnosti može da izleti kao nepremostiva prepreka za budžet. Da li sadašnje najave o povećanju penzija i plata i pod kojim uslovima mogu da potope srpske javne finansije i novu vladu, koja još nije ni formirana, dovedu do neophodnosti da zauzdava potrošnju, zamrzava plate i penzije, kao što je to Cvetković morao da radi 2010, da bi nekoliko godina kasnije i Vučićeva vlast bila primorana na fiskalnu konsolidaciju, jer je jedan neodgovorni potez, povučen da bi se umilio koalicioni partner PUPS, ostavio praktično decenijsku posledicu? Ali, krenimo redom. Vučićevu najavu „nikad većeg povećanja“ od 18,2 odsto, nekoliko dana kasnije, najpre ugrubo, a nakon sastanka sa misijom MMF-a u Srbiji i detaljnije objasnio je ministar finansija Siniša Mali. Vlast, naime, namerava da promeni postojeći model usklađivanja penzija i da primenom švajcarske formule plus, kako ju je ministar nazvao, umesto redovnog usklađivanja u januaru 2023, penzije koriguje neki mesec ranije. Razlog za to leži u činjenici što sadašnja formula podrazumeva korekciju penzija samo jednom godišnje i to za polovinu rasta inflacije i polovinu rasta zarada. Iako će većina ekonomista reći da je to dobar model, i oni se slažu da ga treba menjati kada se inflacija otrgne kontroli i kada, kao mesecima unazad, obara višedecenijske rekorde u mnogim zemljama sveta, a i u Srbiji nije bila veća još od 2011. To je, između ostalog, nedavno predlagao i Fiskalni savet navodeći da bi u ovakvoj situaciji trebalo razmisliti o usklađivanju penzija dva puta, umesto jednom u godini dana, da penzioneri ne bi bili oštećeni. Problem je, naime, u tome što bi se, da sve ostane isto, u januaru 2023. penzije usklađivale sa rastom inflacije i zarada između juna 2021. i juna 2022, što znači da bi se penzije usklađivale sa dosta nižom stopom inflacije od one koja se očekuje kada oni tu povišicu zaista i dobiju, a već sada je prosečna penzija pala na samo 43 odsto prosečne neto zarade. Vlast se, ipak, odlučila da u odnosu na ovaj predlog ode i nekoliko koraka dalje, pa je Siniša Mali MMF-u predočio plan da već krajem ove godine udeo mase penzija u bruto domaćem proizvodu poveća sa sadašnjih 9,2 odsto na 10 odsto. Nadalje, vlast namerava da švajcarsku formulu modifikuje tako da se penzije usklađuju samo sa rastom zarada, ukoliko je njihov udeo u BDP-u između 10 i 10,5 odsto, da primenjuju postojeću formulu ukoliko je taj udeo između 10,5 i 11 odsto, a da usklađuju samo sa stopom inflacije ukoliko je njihov udeo iznad 11 odsto. Da se pretpostaviti da se takvom nekom simulacijom, uzevši u obzir očekivani rast zarada i cena u međuvremenu, došlo do tih famoznih 18 ili 19 odsto povećanja, najavljenih za kraj ove i početak naredne godine. Pored toga što je izvesno da će ove povišice iziskivati povećanje rashoda za penzije, vlast je o istom trošku, mada nije precizirano kada tačno to namerava, najavila i smanjenje opterećenja rada, odnosno povećanje neoporezivog dela zarada, čime bi trošak najavljenog povećanja minimalne zarade za 13 ili 14 odsto prevalila na budžet, umesto na poslodavce. Takva mera smanjiće prihode budžeta, a kada se to ukombinuje sa povećanjem rashoda za penzije, jasno je da će morati da se prekroji postojeći budžet za ovu i skroji drugačiji za narednu godinu. Osim što se još ne zna kada će i da li će vlast najavljene promene ozakoniti, odnosno da li će pre isplate povećanih penzija zakonski menjati postojeću formulu za usklađivanje penzija, ključna dilema je zapravo da li će nova vlada uspeti da ostvari ono što je odlazeća, tek neku nedelju pre ovih najava, napisala u Nacrtu Fiskalne strategije za 2023, sa projekcijama za naredne dve godine. U tom dokumentu, u kojem nema nagoveštaja o dodatnim rashodima za penzije, piše da se ne odustaje od namere da se budžetski deficit u 2023. sa ovogodišnjih tri odsto prepolovi, a da se 2024. i 2025. smanji na jedan, odnosno 0,5 odsto BDP-a. Hoće li se i pod kojim uslovima u tome i uspeti? „Nije praksa fiskalnih saveta da komentarišu izjave zvaničnika u medijima, već da ocenjuju zvanične nacrte i predloge Vlade. Nedavno smo izneli našu ocenu Fiskalne strategije koja se odnosila na planove Vlade za naredne tri godine. Budući da mere o kojima se sada diskutuje u medijima nisu bile uključene u taj zvanični program, nismo mogli ni da ih bliže analiziramo, ni ocenjujemo“, kaže za NIN Nikola Altiparmakov, član Fiskalnog saveta Srbije. Reagujući najpre na činjenicu da vlasti nisu u Fiskalnoj strategiji ni nagovestile ove promene, Milojko Arsić, profesor beogradskog Ekonomskog fakulteta, kaže da je uobičajeni manir ne samo ove vlasti da se strategije i planovi pišu forme radi, a suština se onda sprovodi mimo tih dokumenata koji nikoga ne obavezuju. Odgovarajući na pitanje kako je razumeo poruke koje su plasirali predsednik i ministar finansija u javnosti, on kaže da je Ministarstvo finansija razgovaralo sa MMF-om, ali oni trenutno nemaju nikakav instrument da se usprotive nameri vlasti, a pitanje je i da li bi to uradili. „Nije baš do detalja poznato kako se ovo namerava izvesti, hoće li se zakonski menjati švajcarska formula i da li ona uopšte tako više može da se zove, ali zaključak je da nije dobro ići na povećanje tekućih troškova u trenutku kada inflacija raste. Suština je da bi se penzije, da se primenjuje postojeće pravilo, u januaru povećale za oko 12, a ovako će biti povećane najmanje 18 odsto. To iziskuje povećanje rashoda za oko 37 ili 38 milijardi dinara, a to znači povećanu tražnju i podgrevanje inflacije“, objašnjava Arsić. Opasno je, smatra on, to što država, umesto da penzije povećava u skladu sa postojećim pravilom i da obuzdava inflaciju u narednoj godini na ciljanih oko 5,5 odsto šalje suprotan signal. „Ovo je poruka da će inflacija biti visoka, a mi smo već viđali u prošlosti situaciju kada vi dohotke usklađujete sa očekivanim rastom cena, pa povećate inflaciona očekivanja, a onda kada se inflacija dodatno razbukta ponovo usklađujete dohotke i to je onda začarani krug iz kojeg nema lakog izlaska“, upozorava Arsić, navodeći da budžet za ovu godinu možda neće pretrpeti velike promene i da će deficit iznositi oko četiri umesto planiranih tri odsto BDP-a, jer se prva povišica očekuje na samom kraju godine. Ali, upozorava, problem može nastati 2023, za koju je bilo najavljeno smanjenje deficita na samo 1,5 odsto. Ono što bi, osim povećanja penzija, moglo da predstavlja dodatni rizik za probijanje zacrtanog deficita za narednu godinu jeste i najavljeno smanjenje prihoda, pošto država kani da poveća neoporezivi deo zarada, ali i da smanji poresko opterećenje plata, a da pritom ne ugrozi poslodavce. Dušan Vasiljević, direktor za konkurentnost i investicije NALED-a, kaže za NIN da se ova organizacija godinama zalaže za smanjenje poreskog opterećenja rada. „Iako je ono na nivou proseka uporedivih zemalja Evrope, najniže zarade su opterećene daleko iznad tog proseka, a kada se tome dodaju olakšice za izdržavane članove porodice, koje postoje u drugim zemljama, onda je razlika još izraženija. Smatram da svaka reforma u oblasti oporezivanja rada treba da odgovori na tri imperativa: da smanji opterećenje najnižih zarada, a da ne uruši pravila sticanja prava na penziju; da pruži realan okvir za formalizaciju različitih oblika rada, odnosno da prihodi armije ljudi koji su bili nevidljivi za poreski sistem budu adekvatno oporezovani i na kraju da se obezbedi da ta reforma Srbiju ne učini nekonkurentnom u segmentu natprosečnih zarada. Treba da težimo radnim mestima koja donose visoku dodatu vrednost, a smanjenje opterećenja niskih zarada vidimo u funkciji društvene solidarnosti i smanjenja sive ekonomije“, kaže ovaj sagovornik NIN-a. Vasiljević ističe da je fiskalno rasterećenje zarada i političko, isto kao i ekonomsko pitanje i da od stanja u budžetu zavisi koliko smanjenje prihoda po ovom osnovu država sebi može da dozvoli. „Budući da prostora nema mnogo, postavlja se pitanje kako će se ti prihodi nadomestiti. Jedan način je da se uvede veća progresija i povećaju stope poreza na visoke zarade. Druga opcija je da se to nadomesti povećanjem nekih drugih poreza, pre svega PDV-a. U izboru između te dve opcije, založio bih se za drugu, za blago povećanje niže stope PDV-a, ali ne pre nego što se iscrpe sve opcije za proširenje obuhvata oporezivanja prihoda od rada“, odgovara Vasiljević. Upitan kako bi, prema njegovom mišljenju, trebalo da izgleda ova reforma, on kaže da je nezahvalno davati preporuke koje nisu potkrepljene konkretnim analizama. „Ali, možemo govoriti o modelima koji bi se dodatno razmatrali. Prvo je povećanje neoporezivog cenzusa, a jedna opcija je da se sa sadašnjih 19.300 dinara poveća do iznosa minimalne neto zarade, do oko 33.000 dinara. Drugo je povećanje poreza na zarade i tu analiza Fiskalnog saveta predstavlja odličnu osnovu za diskusiju, da se sa sadašnjih 10 poveća na 15 ili 20 odsto. Mi bismo predložili 15 odsto, ali uz ukidanje doprinosa za zdravstvo. U varijanti kada bi se potpuno ukinuo ovaj doprinos, nivo poreza i doprinosa na 100 dinara neto zarade smanjio bi se sa sadašnjih 56 na 34 dinara u slučaju minimalne, a u slučaju prosečne plate sa 61 na 46 dinara“, objašnjava Vasiljević. On nije uveren da bi se poresko rasterećenje zarada automatski prelilo na plate zaposlenih u privatnom sektoru, dok bi zaposleni u javnom sektoru sigurno dobili povišicu u skladu sa propisanim. „Za ostale možemo očekivati različite situacije, od toga da se obračun zarada dosledno primeni, do toga da poslodavci nastave da isplaćuju ugovorene neto zarade, tako da samo oni imaju korist od ovih izmena. Što se minimalne zarade tiče, tu imamo tri tipična slučaja. Prvi su firme koje zakonsko povećanje minimalne zarade poštuju i u praksi. Drugi su firme koje formalno ugovaraju zarade na nivou minimalne ili nešto više od toga, a na sivo, u gotovini, isplaćuju ostatak i tu neće biti mnogo promena kada je u pitanju stvarna neto zarada, jer će dobar deo tih poslodavaca povećati minimalnu zaradu, ali smanjiti deo koji isplaćuje na ruke. I treću grupu čine oni koji faktički ugovaraju nižu zaradu od minimalne, a onda traže od zaposlenog da vrati deo novca“, objašnjava Vasiljević, uz opasku da je tendencija na tržištu rada smanjivanje broja nezaposlenih i dostupnosti radne snage. „Ovo pogoduje položaju zaposlenih kojima je sada lakše da ne pristanu da ih nekorektni poslodavci uskrate za uvećanje zarada na koje po zakonu imaju pravo“, kaže on i dodaje da minimalna zarada treba da „prati kretanje inflacije i rast produktivnosti i da njen iznos ne bude takav da destimuliše nova zapošljavanja, odnosno da dovede do jačanja sive ekonomije kroz povećanje dela zarade koji se isplaćuje na ruke ili povećanja broja radnika angažovanih na crno.“ Milojko Arsić kaže, međutim, da ovo nije vreme kada bi država trebalo da ulazi u eksperimente sa poreskim rasterećenjem rada, jer kakav god model da se primenjuje, on iziskuje smanjenje prihoda i time rizike da se produbi deficit. „Postoje ozbiljni rizici i unutrašnji i spoljni i zbog toga ne bi trebalo u turbulentnim vremenima donositi ovakve vrste odluka. Niti znamo šta će tačno biti sa evropskim ekonomijama i najavljenom recesijom, niti znamo šta će se dešavati sa energentima, da li će država i koliko morati da izdvaja za ta javna preduzeća, pa možda i da preuzima deo njihovih dugova, a znamo pritom da će rasti i izdaci za kamate na javni dug. U takvim okolnostima, kada rastu rizici od većih rashoda, ali i manjih prihoda, nije dobro da se povećava potrošnja, niti smanjuju porezi. Uz sve to, fiskalna politika bi trebalo da bude takva da smanjuje inflatorna očekivanja i pritiske, odnosno da niveliše odnos proizvodnje i rasta dohodaka, a ovo sve ne govori u prilog takvoj politici. Naprotiv, nagoveštava i rast inflacije i rast budžetskog deficita.“ Da će i ova vlast penzionerske i radničke rane, izazvane divljanjem cena i padom životnog standarda, lečiti melemom Mirka Cvetkovića već sada je jasno. Ali i dalje ima bar neke nade da taj lek javne finansije neće koštati onoliko i onako kao što je to bilo pre nešto više od jedne decenije, kada se krenulo od plana da prosečne penzije moraju dostići 70 odsto prosečne zarade a završilo time da su se vrlo brzo posle toga, najpre zamrzavale, a onda i formalno smanjivale. A šta se zbog toga desilo budžetu, najbolje su na svojoj koži osetili upravo penzioneri i zaposleni u javnom sektoru. Petrica Đaković