Podgrevanje agresije

Više puta je američki predsednik DŽozef Bajden tokom februara najavljivao da će SAD, a pod time se podrazumevao i najveći deo zapadnog sveta, zvaničnoj Moskvi uvesti sankcije ako Rusija izvrši invaziju na Ukrajinu. Te mere će, govorio je, „prevazići sve koje smo do sada uvodili“, pa će samim tim pogubno uticati na rusku ekonomiju, što trenutno, što dugoročno. Međutim, poslednji izveštaj helsinškog Centra za istraživanja o energiji i čistom vazduhu (CREA) pokazuje da je Rusija sto dana od početka rata u Ukrajini od izvoza fosilnih goriva zaradila ogromne 93 milijarde evra – oko pedeset odsto više u odnosu na isti period prošle godine – te da u ovom gašenju figurativnog požara naftom – i to požara čijem je rasplamsavanju Zapad dobrano doprineo – nema nevinih. I, dok uvoz ruske nafte jeste opao za nekih petnaest odsto, globalni rast potražnje energenata je, uz rusko štelovanje cena, doveo do toga da se ruska ekonomija, suprotno prvim predviđanjima, ne surva u propast. Samo u maju, ilustracije radi, uvoz ruske nafte opao je za tri odsto, a prihodi se svejedno porasli za 11 odsto u odnosu na april, na oko dvadeset milijardi evra. Cena barela ruske izvozne sirove nafte – poznatije kao „urals“ – skočila je u istom periodu za 12 odsto, na 76 evra. Razloge ove naizgled nelogičnosti valja tražiti u zakonomernostima svetskog tržišta i licemerju brojnih političkih aktera, a makar za potrebe teksta treba pretpostaviti da ova dva razloga nisu međusobno povezana. I, dok je bilo očekivano da se na vrhu liste uvoznika ruske sirove nafte nađe Kina, poslovno nezainteresovana za zapadne sankcije Rusiji, koja je za u rusku ekonomiju na ovaj način „upumpala“ između 12 i 13 milijardi evra, činjenica da se Indija ukazala kao novi veliki uvoznik (po bagatelnim cenama kupila je 18 odsto ukupnog ruskog izvoza sirove nafte) donekle je začudila globalnu javnost. Onoj koja je okupljena oko Vašingtona i Brisela je čak dala i pravednički korbač, pa je, recimo, NJu Delhi otuda dobio oštru packu iz Stejt departmenta. Indijski ministar spoljnih poslova Subramanjam DŽaišankar imao je spreman odgovor. „Ako Indija nabavkom ruske nafte finansira rat, recite mi, zar kupovina ruskog gasa ne finansira rat“, upitao je na jednom nedavnom forumu u Slovačkoj. Znao je zašto pita, i nije morao da se zadrži samo na pitanju gasa. Naime, CREA navodi da se „znatan deo ruske sirove nafte iz Indije prerađen izvozi dalje, pa i u SAD i EU“, pa je opravdano proširiti pitanje indijskog državnika – ne finansira li rat i kupovina svih ruskih energenata, pa makar i od preprodavca? Naročito ako u vidu imamo da je, opet prema podacima CREA, među drugim velikim uvoznicima ruskih energenata i pet članica EU – Nemačka, Italija, Holandija, Poljska i Francuska, koje su za njih ukupno dale 36,4 milijarde evra. Nemačka čak ne mnogo manje od Kine – 12,1 milijardu. Istovremeno, helsinška organizacija je, prateći kopneni i tankerski prevoz ruske nafte, ustanovila da su Indija, Ujedinjeni Arapski Emirati, Saudijska Arabija, ali i Francuska (koja je ruskim kompanijama dala 4,3 milijarde evra) čak povećale uvoz ruske nafte. Povrh svega, kupci u Belgiji i Holandiji su delovali proaktivno, pa su LNG (tečni prirodni gas) i sirovu naftu kupili uz cenu dogovorenu na licu mesta, izvesno nižu od one koju su predviđali dugogodišnji ugovori. Valja podsetiti da je pre oko mesec dana poljski premijer Mateuš Moravjecki pozvao norveške vlasti da s ostatkom Evrope „podele svoje gigantske, bolesne profite“ od rasta cene nafte, te da se zvanični Oslo ponaša kao ratni profiter. Ista ta Poljska je tokom prethodna tri meseca kupila rusku sirovu naftu u vrednosti od 4,4 milijarde evra. Da univerzalna istorija beščašća, od Vašingtona do Moskve, uz sve usputne stanice, bude uistinu globalna i globalizovana, pobrinuli su se i prevoznici energenata. Naime, CREA napominje da je tokom aprila i maja nekih 68 odsto ruske nafte transportovano tankerima u vlasništvu članica EU, Norveške i Velike Britanije, gde su prednjačili grčki tankeri, sa 43 odsto udela u prevozu. Prema predmetnom izveštaju, kupci ruskih energenata su od kraja februara do početka juna za sirovu rusku naftu izdvojili 46 milijardi, za gas 24 milijarde, za naftne derivate 13 milijardi, za tečni gas 1,5 milijardi i za ugalj 4,8 milijardi evra. S obzirom na činjenicu da su krajnji korisnici neretko upravo zemlje zapadnog sveta, koje su poslednjih godina stajale na čelu ekološke kolone i promovisale energetsku tranziciju ka obnovljivim izvorima energije, a samim tim i smanjenje korišćenja fosilnih goriva, zaista je u novonastalim okolnostima teško odrediti ko sve ne finansira rat. Povrh svega, nema nikakvog razloga za verovanje da pomenute brojke neće nastaviti da rastu. I ne samo one. Cena barela sirove nafte već je porasla za sedamdeset odsto u odnosu na prošlu godinu i sredinom prošle nedelje je iznosila oko 117 evra. I, iako će se fluktuacije nastaviti, predviđanja Goldman Saksa kažu da će cena barela na leto skoro sigurno narasti do 135 evra. Drugim rečima, sve i da toliko željeni kraj rata deklarativno i ne može da čeka, izgleda da isto važi i za biznis. Slično korona-krizi, kada su se u prvim mesecima borbe protiv nevidljivog neprijatelja zemlje širom sveta ujedinile, ali u mešetarenju (od prvobitnog EU uskraćivanja pomoći Italiji, preko poljskog i češkog presretanja respiratora, do nemačke zabrane izvoza medicinske opreme), tako ispade i sad, koliko god novi paketi sankcija protiv Rusije bili u pripremi i koliko god na Zapadu jačale inicijative za osnivanje svetskog kartela kupaca nafte, koji bi bio pandan OPEK-u (Organizaciji zemalja izvoznica nafte). Svašta stane pod krinku solidarnosti s Ukrajinom, pa i potezi koji pomažu Rusiji. No, naftna ujdurma nije pogodovala samo ruskoj ekonomiji, kojoj su zapadni zvaničnici i analitičari pre oko sto dana predviđali brzi krah, nego je dovela do prisnijeg odnosa zvaničnog Vašingtona i arapskih izvoznika nafte i naftnih derivata. S druge strane, sasvim sigurno neće pogodovati zemljama EU koje će, kao i u mnogim drugim aspektima trenutnog oružanog sukoba i posledičnog trgovinskog rata, biti najveći gubitnik, pored Ukrajine, naravno. Recimo, oko trećina nafte, gasa i naftnih derivata koji su završavali na tržištu EU poticalo je iz Rusije. Šesti paket sankcija koje je Brisel uveo Moskvi usvojen je 3. juna, posle mesec dana mukotrpnih pregovora članica i između ostalog sadrži i delimičnu zabranu uvoza energenata. Tankeri će obustaviti uvoz ruske sirove nafte u decembru, a isto će važiti i za uvoz naftnih derivata od idućeg februara. Poljska i Nemačka samovoljno su se obavezale na potpunu obustavu uvoza ruskog gasa. Članicama čije funkcionisanje zavisi od uvoza ruskih energenata (Češka, Bugarska, Mađarska, Slovačka, Hrvatska) biće dozvoljen uvoz prirodnog gasa. Sve ove mere trebalo bi da za oko devedeset odsto smanje količinu ruskih energenata na evropskom tržištu. I, dok su pojedini glasovi, poput Bena Kejhila, istraživača pri Centru za strateške i međunarodne studije, predviđali da će period do stupanja sankcija na snagu biti obeležen većim uvozom ruskih energenata, postoje bojazni da ova geoekonomska i geopolitička strategija EU neće uroditi željenim plodom. Niti će Rusija na koncu doživeti ekonomski kolaps, niti će članice Unije moći da energente nadomeste uvozom iz drugih zemalja, poput Norveške, Nigerije, Iraka i SAD. „Ključno pitanje je da li će sankcije EU moći da izguraju rusku naftu s tržišta ili će je naprosto preusmeriti u druge delove sveta. Rusija nastoji da svoj izvoz preusmeri od Evrope ka Aziji, pre svega Indiji i Kini. Za sada u tome uspeva. S druge strane, Indija i Kina ne mogu da neograničeno skladište naftu, pa je pitanje da li će Rusija zaista uspeti da tankerima preusmeri svih svojih 1,6 miliona barela sirove nafte, koliko je ranije dnevno slala na Zapad. S treće strane, nejasno je da li će ovaj paket sankcija uspeti da ostvari deklarisani cilj: da Rusiju uskrati za prihod kojim ona finansira svoju ratnu mašineriju, i da istovremeno koliko je moguće umanji nove troškove evropskih potrošača“, napisao je Kejhil. O energetskoj tranziciji više niko i ne govori. A o ratu u Ukrajini će se, ako je suditi na osnovu tokova novca i traženja nove vojne pomoći iz Kijeva, govoriti još dugo. Stefan Slavković