Makron na mukama

U politici, kao i u sportu, postoje situacije u kojima je, obično zato što nije ostvarena potrebnom razlikom, nominalna pobeda ravna istinskom porazu. Upravo okončani parlamentarni izbori u Francuskoj su jedan takav slučaj. Koalicija Zajedno okupljena oko predsednika Emanuela Makrona i njegove stranke - doskora Republika u pokretu (LREM), sada Preporod - dobila je najviše glasova i osvojila najviše poslaničkih mandata u drugom krugu glasanja za novi saziv donjeg doma, ali s 245 mesta nije dobacila ni blizu apsolutne većine za koju je u 577-članom telu bilo potrebno osvojiti ih najmanje 289. U odnosu na rezultate izbora 2017. izgubila je preko 100 mesta i, nakon petogodišnje skupštinske dominacije u kojoj je protekao prvi Makronov mandat, vladajući blok se sada suočava sa situacijom u kojoj je sprovođenje predsednikove ambiciozne (i u nekim segmentima kontroverzne) agende tokom njegovog drugog mandata dovedeno u pitanje. Zaključak svih domaćih i stranih posmatrača stoga je unison: Makron i njegovi saveznici su, iako formalno pobednici parlamentarnih izbora (s 38,6 odsto osvojenih glasova), na njima zapravo doživeli veliki, veliki neuspeh. Takav ishod - ponovo uz veoma nisku izlaznost od nešto preko 46 odsto, još za nijansu lošiju nego sedmicu ranije - nije neočekivan. Zapravo, nedeljama je i najavljivan, kako uoči prvog kruga glasanja, još i više nakon njega, kada je odličan rezultat za ove izbore oformljene koalicije četiri levičarske stranke, Nova narodna ekološka i socijalna unija (NUPES), nagovestio da će naredni saziv parlamenta izgledati bitno drugačije od odlazećeg. Ali na padu podrške predsednikovom bloku ovog puta, kad je to bilo i najvažnije, nije najviše profitirao levičarski savez - u kome su, osim radikalno leve Nepokorne Francuske (LRI) Žan-Lika Melanšona, još socijalisti, komunisti i Zeleni - već krajnja desnica. Mada je procentualno zapravo osvojila manje glasova nego u prvom krugu (ali zato skoro dvostruko više nego u drugom krugu pre pet godina), stranka Nacionalno okupljanje (RN) Marin le Pen ostvarila je fenomenalan rezultat, izborivši 89 poslaničkih mandata u poređenju s osam na prošlim izborima - više nego što je neka stranka krajnje desnice imala još od pada Višijevske Francuske 1944. Sada će biti čak i pojedinačno najjača opoziciona stranka u donjem domu, budući da će LRI kao vodeća partija u levoj koaliciji sama imati 73 mesta (i to je veliki uzlet: Melanšonova partija je dosad imala 17 poslanika). Nije NUPES poklekao u drugom krugu; pripalo mu je, procentualno gledano, solidno više glasova nego u prvom - 31,6 odsto, dovoljno za 131 poslaničko mesto. (Po drugoj računici nekih francuskih medija, ovom bilansu bi trebalo dodati još otprilike polovinu od 22 mandata koliko su osvojili drugi, nezavisni levičarski kandidati koji nisu nastupali u sklopu ove koalicije.) Pritom treba imati na umu da se do pre par meseci činilo nezamislivim da je levičarski blok uopšte moguće formirati, a kamoli da će imati zapaženu ulogu na predsedničkim (Melanšonu je tada zamalo izmakao drugi krug) i pogotovo parlamentarnim izborima. Može se stoga konstatovati kako je francuska levica postigla najviše što je trenutno u stanju - mada, mereno brojem mandata, može da se učini i kako je, pogotovo u odnosu na (nerealno) narasla očekivanja posle prvog kruga, možda za nijansu i podbacila. Nešto drugo je, ipak, ono što, uz neuspeh Makronove koalicije da sačuva apsolutnu većinu kao njihovo najvažnije obeležje, ključno definiše ove izbore: takozvani republikanski front kojim se Francuska pune dve decenije efikasno branila od proboja krajnje desnice konačno je probijen - i pitanje je da li će na narednim izborima uopšte još postojati. Prvi put na impresivan način aktiviran u drugom krugu predsedničkih izbora 2002, kada je u odmeravanju s osnivačem i liderom Nacionalnog fronta (FN) Žan-Marijem le Penom za Žaka Širaka glasalo 82,2 odsto birača, i to uz izlaznost od blizu 80 procenata, republikanski front, sastavljen od svih ostalih političkih snaga, vremenom jeste postajao sve porozniji - pogotovo nakon što je Marin le Pen stranku koju je preuzela od oca postepeno očistila od neofašističkih korena, kasnije joj promenila ime i daljim ideološkim ublažavanjima dodatno pomerila ka mejnstrimu - ali se ipak nekako držao. Obavio je, uostalom, svoje i ovog aprila, kada je od mnogih omraženi Makron, posle izvesnih peripetija i s manjom razlikom nego 2017, Le Penovu na kraju ipak glatko porazio. Sada se, međutim, dvokružni većinski izborni sistem, osmišljen upravo da bi se na parlamentarnim izborima značajno umanjili izgledi za uspeh kandidata radikalnih partija, pokazao kao nedelotvorna zaštita: stranci Le Penove, doduše, jeste i predviđan mnogo bolji rezultat u poređenju s prošlim izborima, ali ne baš ovoliko bolji koliki je ostvarila. Uspeh RN je tim veći što se ovog proleća, posle trećeg neuspelog pokušaja da postane prva žena na čelu Francuske, mnogima učinilo da je Le Penova došla do kraja puta i da je jednostavno potrošena kao lider; čak se ni ona sama u kampanji za parlamentarne izbore - koji su, otkad je uvedena praksa da se održavaju kratko nakon predsedničkih, svima manje u fokusu - nije preterano angažovala. Sada, međutim, s novim vetrom u leđa (broj osvojenih mandata, osim konačno izborenog prava na vlastitu poslaničku grupu, veće minutaže za njene poslanike, prava na samostalno pokretanje inicijative za glasanje o poverenju vladi i drugih parlamentarnih privilegija, stranci koja je inače do guše u dugovima garantuje i mnogo izdašnije finansiranje iz državnog budžeta), Le Penova i partija koju će nesumnjivo i dalje voditi u prilici su kakvu dosad nikad nisu imali: da takoreći na dnevnoj bazi pritiskaju i sapliću vladu. Kako će usled ovakve raspodele glasova u drugom krugu glasanja pozicija te vlade od prvog dana biti znatno oslabljena, drugu Makronovu administraciju čekaju velike nevolje jer će na udaru biti i sleva i zdesna - i, neizbežno, po mnogo osnova. Da bi izbegao potpunu institucionalnu blokadu i potpuni krah svojih političkih ambicija, Makron se sada suočava s izborom između tri mogućnosti - od kojih nijedna ne deluje obećavajuće, a jedna je krajnje rizična i mogla bi da njegov položaj učini još težim nego što je sada. Prva i najlakše zamisliva opcija bila bi sklapanje savezništva sa strankom desnog centra Republikanci (LR), koja je, iako se na ovim izborima očekivano strmoglavila u odnosu na bilans iz 2017, ipak prošla bolje nego Valeri Pekres, koja je u aprilu kao predsednička kandidatkinja LR doživela totalni debakl. LR je izborio 64 mandata, naizgled više nego dovoljno da popuni prazninu koja koaliciju Zajedno deli od apsolutne većine. Takva saradnja ne bi bila ideološki nastrana; Makronov blok ionako je pun bivših degolista, a koliko god se predsednik svojevremeno upirao da se predstavi kao političar „ekstremnog centra“ (seća li se još iko te formulacije?), njegovo delovanje u proteklih pet godina ga jasno pozicionira tamo gde i LR, dakle desno od centra. Tako posmatrano, saradnja koalicije Zajedno i LR deluje logično. Ali unutar LR postoji duboka podela po pitanju mogućeg saveza, a oni koji su protiv njega vrlo su izričiti u tome da ne žele da pomažu oslabljenom predsedniku i time faktički svoju političku sudbinu vezuju za njegovu. Druga i još komplikovanija mogućnost bila bi da vladajući blok formira manjinsku vladu i za svaku pojedinačnu meru čije usvajanje želi traži podršku jedne ili druge grupacije u donjem domu. Beskrajni pregovori i cenkanja koje bi takvo ustrojstvo podrazumevalo - o kompromisima na koje bi Makronova administracija bila naterana kako bi se na kraju išta postiglo da se i ne govori - Francuskoj bi, međutim, oduzimali dragoceno vreme taman kad je krenula da hvata zamah, ostavljajući za sobom neke od dugogodišnjih ekonomskih slabosti, te da modernizuje svoj notorno birokratizovani, okoštali sistem upravljanja državom. Iz perspektive mnogih - kako u zemlji, još i više izvan nje - to bi značilo da će najveći deo predstojećeg petogodišnjeg perioda biti protraćen. Treća i najmanje verovatna opcija - što ne znači da se to ne može desiti - bila bi raspisivanje novih parlamentarnih izbora. S današnje tačke gledišta to ne deluje kao dobra ideja: utisak je da ne postoji nijedan razlog da se veruje kako bi vladajući blok na njima prošao bolje nego sad, ali da zato postoji mnoštvo razloga da se očekuje suprotno. S obzirom na krajnje neizvesnu međunarodnu situaciju zbog ruske invazije na Ukrajinu i ekonomske teškoće koje ta situacija, kao i drugima, stvara i Francuskoj - a nijedno od ta dva neće se popraviti pre nego što se dodatno pogorša - i pomenuti problem sve mizernije izlaznosti, koja jasno pokazuje koliko je veliko nezadovoljstvo birača Makronovom vladavinom i do koje mere su izgubili poverenje u čitavu političku klasu, ponavljanje izbora bi moglo da se ispostavi kao krajnje kontraproduktivan potez. A sve i da nije tako, vlada nešto mora da radi i u međuvremenu do tih izbora - pa sad i zbog toga nije vreme da se o njima priča. Istina, stvari se u politici ponekad strelovito brzo menjaju. Ali, u ovom času barem, deluje kao da nema tog deus ex machina koji bi Makrona mogao da izbavi iz nevolje u kojoj se našao. Vladan Marjanović