Melanholija u službi kritike

Ukoliko bar nakratko zanemarimo brojne programe u Novom Sadu, ovogodišnjoj evropskoj prestonici kulture, uočićemo silesiju beogradske ponude na polju vizuelnih umetnosti. Jer, aktuelna je izložba Miloša Šobajića Sublimacije u Domu Vojske Srbije, Ćutke postavljeno pitanje Veljka Vučkovića u Domu omladine Beograda, postavka Večnost u galeriji Navigator, Majska izložba ULUPUDS-a u Bioskopu Balkan i Muzeju grada, produžena do 21. jula, dok je u Kulturnom centru Beograda u toku Beogradska internacionalna nedelja arhitekture (BINA), koja je takođe prolongirana na mesec i po, pa traje do 7. jula. Po dinamici održavanja od svih se izdvaja Međunarodno trijenale proširenih medija ULUS-a, šesto po redu, koje se pod nazivom Neobjavljeni materijali odvija u Umetničkom paviljonu Cvijeta Zuzorić. U tom, nekada raskošnom zdanju, predstavlja se 76 autora iz Srbije, regiona, Evrope i SAD, od više od stotinu prijavljenih. Prilog „nekada“, uvezan u navedenu sintagmu, donekle određuje i ton postavke, nostalgičan iako se izložba služi savremenim sredstvima komunikacije. Skrene li se od ulaza u prostoriju levo, nailazi se na sto sa kariranim stolnjakom, i tri rakijske čašice na njemu. Običaj dokonog promatranja gostiju zamenjuje ekran na kome se smenjuju fotografije umetnika i kustosa, prizora čaša, flaša, punih i praznih tanjira, kao i pepeljara, i svega drugog što čini atmosferu najvažnije kulturne ustanove u Srba. Radi se o Projektu Kafana umetnice Marije Konjikušić i njenoj želji da ilustruje „socijalne odnose“ i podigne „spomenik jednom vremenu“. Sličnom melanholičnom težnjom odiše i rad Jelene Jovčić, govoreći o upitnim posledicama izgradnje hidroelektrane Đerdap, kada je potopljen stari Donji Milanovac. Prateći arhivske slike predela, posetilac Cvijete će čuti glasove žitelja naše Atlantide i njihova sećanja na prvi poljubac, „pravi, filmski“, u Lovačkom domu, ili „peščanu plažu“ gde su se rađale odluke poput „ona mora biti moja“. Pominju se i prvi zapamćeni filmovi - Bal na vodi, u slučaju žena, i oni o „kaubojcima i indijancima“, kad su u pitanju muškarci. Posmatrača obuzima posebna vrsta sete i kada se zagleda u omanju kutiju, čije su unutrašnje stranice od ogledala, dok po dnu „pliva“ multiplikovana fotografija ženske noge, ili ruke – svejedno je. Važan je utisak beskraja u tom ponavljajućem zamahu u pejzažu vode Marjana Andrejevića. Sličnu emociju izazivaju i oblaci u radu Comes around, goes around Biljane Klarić Klare, inspirisanom pesmom DŽastina Timberlejka, odnosno prolaznošću. A i ona može da se shvati fatalistički, a ne isključivo romantično. Dualnost fenomena uočava se i u primeru Danice Radovanović, koja se kroz fotografiju šoljice Savršene kafe (u Jelsi, na Hvaru) dvoumi da li umetnost imitira život, kako o njoj promišlja Aristotel, ili je upravo obrnuto. Ali i taj penušavi napitak u elegantnoj šoljici izaziva izvesnu čežnju - za dokolicom, danas svojstvenu samo letovanju (i pomenutim kafanama). Grčka umetnica Elisi Teokari, opet, piše sa „najhladnijeg mesta gde je ikad bila“ (Norveške), obraćajući se slučajnom pronalazaču pisma, odviklom od takve vrste komunikacije, sad kad je „ceo svet na jedan klik“ od njega. Međutim, tim novim svetom dominiraju cenzura i druge vrste omeđivanja misli, što umetnica problematizuje analognim dopisivanjem. Dovođenjem u pitanje socijalnog statusa umetnika, Maja Beganović performansom Umesiti hleb zapravo dokumentuje nepovoljan društveni ambijent po vizuelne stvaraoce. I time (nesvesno) asocira na prošlogodišnji projekat ULUS-a, Bijenale mladih, koje je emitovalo sve same pokliče pobune. Ovo se od omladine i očekuje, dok je na malo starijim generacijama da komentarišu sporne pojave u društvu. „Utisak melanholičnosti trijenalne postavke potiče i od svesti da smo na razmeđi svih uverenja i perspektiva o tome kakva nam umetnost treba u svetu koji nas okružuje, a koji je pogođen pandemijom, ratom, ekonomskim preokretima, i kome je potrebna duboka promena, objašnjava Milica Lapčević iz Koordinacionog tima, koji čine i Nenad Jeremić, Vukica Vukas i Andrijana Pajović. O stanju na domaćoj umetničkoj sceni govori i rad Tatjane Strugar Propali projekat, problematizujući programsku selekciju umetnika u okviru egzibicija u Salonu Muzeja savremene umetnosti. Po njenom mišljenju, aktuelni pristup „skriva dekadentni, salonski elitizam naspram potreba transparentnosti i otvorenosti“. Umetnik Hanibal Salvaro, italijansko-hrvatsko-srpskog porekla, autor je instalacija postavljenih ispred Cvijete. Estetikom one podsećaju na početke moderne vizuelne misli, fokusirane katkad i na geometriju, pa i izlomljene geometrijske forme obojene u tirkiz Sredozemlja, u ovom primeru. Salvaro priprema i iznenađenje, pa će 27. juna, u performansu sa zagrebačkog mosta, Savom poslati novu seriju objekata, da bi, nalik porukama u boci, proneli vest o Trijenalu kroz gradove kroz koje teče ova reka do ušća u Dunav. Objekti će pozivati posetioce da u Cvijetu svrate do 10. jula, za trajanja Trijenala. U međuvremenu, u prestonicu je stigla slika Krug Lazara Vozarevića (1925-1968), i to iz kolekcije Dejvida Rokfelera, koji ju je kupio posle izlaganja na devetom internacionalnom Bijenalu u Sao Paulu 1967. Krug je impozantnih dimenzija (208h160 centimetara) i može se videti u Modernoj galeriji, takođe do 10. jula. Osim Kruga, ulja na platnu čiju suštinu čine metalne nitne, a koji beogradska publika nikad dosad nije videla, izložena je i arhivska dokumentacija, kao i fotografije dobijene od Fondacije Bijenala Sao Paula, Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, Biblioteke grada Beograda, Galerije Lazar Vozarević u Sremskoj Mitrovici, kao i Ivane Stojanović, ćerke umetnika. U Galeriji B2 otvorena je izložba De-kon(s)trakcije Čedomira Vasića, osmišljena kao ambijent gde se opisuje celokupni evolutivni luk poznatog slikara. Time su pokrivene, ili „nnscenirane“, kako Vasić kaže, ključne tačke njegovog opusa, „od formativnih vežbi analize i sinteze predmetnog, kao i kolorističkog, do skorašnjih ’čišćenja’ i eksperimenata u domenu vidljivog/nevidljivog“. „Reč je o intenzivnom, uzbudljivom i zgusnutom putovanju kroz više od pet stvaralačkih decenija Vasića, obeleženih utemeljenošću u antičkoj tradiciji, erudiciji, finom humoru, težnji ka proširenju polja slike ka vremenu i prostoru...“, ističe Danijela Purešević u katalogu. Vasić je na dan otvaranja izveo i intervenciju u prostoru hola galerije, referišući na mural koji je 1987. oslikao zajedno sa Igorom Stepančićem, Vesnom i Radomirom Knežević, na fasadi višespratnice na početku Prizrenske ulice. Nazvan Terazijska kapija, mural je oživljavao nevidljivu istoriju Terazijskog platoa, dok nije prekrečen. Fotografijom zidne slike, smeštenom na tačku odakle bi se mural video iz galerije da nije urbanističkog „zagađenja“, Vasić je ponovo dao mogućnost slobodnog pogleda u prošlost. U svet performansa uvodi nas Sanja Latinović, postavkom Prepreka ili prag koja se otvara 24. juna u Salonu Muzeja savremene umetnosti. Istom onom čiji program kritikuje Tanja Strugar, dajući toj kritici kontrapunkt. I pokazujući da je umetnost zapravo živa tvar, nezavisna od svih suprotnih tendencija, usmerenih da je usmrte ili podjarme. Dovoljno je videti radikalne performativne akcije Latinovićeve, da to svima bude jasnije, i da se sve drugo svrsta u pitanje ukusa. Dragana Nikoletić