Čemu stara vera

Prođe i to čudo i ta gungula! U prošlu nedelje, kod mene, u Vidovu održan je već ustaljeni skup na kome se ovog puta govorilo o staroj srpskoj veri. A što slavim Vidovdan nedelju dana ranije od Crkve? Pa zato što je tada dan najduži u godini, a 28. juna je dan već dva-tri minuta kraći, što me čini tužnim. Nego, Srbi nikako da se opasulje i da prate Nepobedivo Sunce u stopu. Naučili su Srbi da kaskaju za Suncem vekovima i onda se čude šta im se sve dešava. Ah, kako je Vidovo bilo puno divnog sveta. Svi oni došli su da čuju da li nam je potrebna vera ili je dovoljno to što smo u krvnom srodstvu sa Bogom. To je govorio i Veselin Čajkanović, a davno, davno pre njega u Prvoj knjizi Mojsijevoj jasno piše da su bogovi napravili čoveka po svom obličju, pareći se sa čovečicama. A Srbi su napisali ne samo Prvu knjigu Mojsijevu, već, i ceo Stari zavet, koji su drugi narodi prisvajali i do neprepoznavanja prepravljali. Šta, preterujem?! Pa kome je Bog dao Reč, to jest, bogovicu? Kome je dao azbukovicu, iliti vinčanicu, gotovo istovetnu današnjoj srpskoj ćirilici? E, sad, Bog je možda i pogrešio što nam je dao azbukovicu. A, možda nam je nije ni dao, već su je Adam i Eva ukrali sa Drveta znanja. Veka Radonjić nas i prošle nedelje podseća da jabuka koju je Adam zagrizao, u svom imenu nosi azbuku. Jabuka, azbuka! Bilo kako bilo, Srbi se nisu usrećili što su najstarije pismo ukrali ili ga od Boga dobili i sa ostalim narodima ga podelili. Svi smo se silno usrećili! Jer, evo, stigli smo do trećeg svetskog rata. Dotle su nas doveli pismo, Reč, nauka, filozofija, pa i umetnost. A, Srbi su kao „božja deca“, sasvim lepo živeli u Podunavlju, posle Nojevog potopa. Skoro dve hiljade godina živeli su kao u raju, bez ratova i tada nisu imali potrebu da izmišljaju svakojake bogove. Imali su samo žene sa raskošnim kukovima, i žene su bile kao „boginja“, jer njihove pramajke parile su se sa bogovima i tako srpskom rodu obezbedile krvno srodstvo sa Bogom. Bogovi počinju da se rađaju među drevnim Srbima, kada u Podunavlje počinju da nadiru divlja i poludivlja plemena i kada počinju – ratovi. Tada muškarci postaju važniji od žena, a prvi bogovi bili su pre svega ratnici. To su, pre svih, Trojan sa Cera i Trački konjanik. Obojica imaju tri glave, a Vid, vrhovni bog rata, ima četiri lica i budno motri na sve četiri strane sveta da bi branio Srbe od neprijatelja, po celu noć jašući svog belca. Onda bogovi počinju da se umnožavaju, Srbi počinju sebi da prave Olimp, a to je, prosto rečeno, prva velika staroveračka dekadencija. Zato se u Vidovu postavilo pitanje, čemu stara vera, staroverački bogovi? K. G. Jung, moj guru iz Švice, slaže se s tim, ali kaže: „Povratak Bogu jedinome je đavolski težak posao! Između Srba i Boga su vekovi, hiljade godina vladavine raznoraznih izmišljenih bogova, što srpskih, što podmetnutih od drugih naroda. Nego, Srbinu ništa drugo ne preostaje nego da taj put do Boga pokuša da raščisti.“ To je pokušao Isus iz Ohrida. Ali, taj ohridski Isus nije bio po volji caru Konstantinu, pa ni Nikejskom saboru, jer je bio sin Aleksandra Velikog i Kleopatre, a detinjstvo i mladost proveo je u Indiji, odakle je doneo izvorno učenje o Bogu, koje se, nekako, najviše zadržalo u budizmu. A to učenje začeto je u drevnoj Vinči. U drevnim vinčanskim grobovima nađeni su skeleti u „lotos“ položaju, što će reći da se joga kod nas upražnjavala pre osam hiljada godina. Ovde i moja Crna mudruje: „Poslednji je čas da se Srbi okrenu Bogu jedinom, s kim su u krvnom srodstvu, a On će im, valjda, oprostiti što su se od njega odrodili!“