Iz šupljeg u prazno

Nije u Srbiji, ipak, sve tako crno. Nije tačno da je ama baš sve poskupelo. I da nam standard zbog toga dramatično pada. Evo, na primer, „cena droge u Srbiji se, po svim pokazateljima, kreće u istim okvirima, nema drastičnog pomeranja zbog pandemije i ekonomske krize“, tvrdi direktor Kancelarije Vlade Srbije za borbu protiv droga Milan Pekić. Bože, šta li je hteo da kaže? Nije, valjda, da država, kad hoće, može da održi čak i stabilnost cena droge? Svima je valjda jasno da su cene brašna i šećera stabilne, jer ih je Vlada Srbije zamrzla na nivou od 15. novembra prošle godine. Jeste, doduše, bilo povremenih nestašica, ali se nekako snabdevanje stabilizovalo, što i nije čudno ako se ima u vidu da se i brašna i šećera u Srbiji proizvede mnogo više nego što se potroši. Pošto se, koliko znam, cene droge ne određuju administrativno, već se utvrđuju slobodno, na tržištu, doduše crnom, biće da na njemu sve funkcioniše odlično, da ponuda nije smanjena i da nisu pokidani lanci snabdevanja, kao kod neke druge robe. Samo ne znam da li je to baš za pohvalu. Nekako laički, čini mi se da bi za građane bila dobra vest da je droga u Srbiji značajno poskupela, jer bi to značilo da je država uspela da smanji ponudu i prekine bar neki lanac snabdevanja. Ovako, ako se vlast hvali da cene droge i u vreme pandemije i ekonomske krize miruju, moglo bi se zaključiti da država baš i nije mnogo uradila u borbi protiv narko-mafije. Druga, naizgled dobra vest je da je predsednik Srbije, po svemu sudeći, uspeo da se dogovori sa zaposlenima u Fijat Krajsler automobilima. Za razliku od premijerke Ane Brnabić, sa kojom nisu uspeli da se sporazumeju, sa Aleksandrom Vučićem su se lako dogovorili da se otpremnine onima koji ne žele da dve godine provedu u Slovačkoj, sa 220 evra, koliko im je nudio Stelantis, povećaju na 790 evra po godini staža. Ostaje samo da se vidi ko će da plati tu razliku od oko 5.700 evra za skoro 1.500 prekobrojnih, od kojih većina ima oko 10 godina staža. Onima koji to budu želeli, Vučić je obećao posao u dve domaće firme, Zastavi tervo (terenska vozila) i Borbenim složenim sistemima iz Velike Plane, čiji je vlasnik država. To je ujedno i prva loša vest, jer tim firmama baš i ne cvetaju ruže. Tačnije, Zastava tervo je prošlu godinu završila sa neto gubitkom od 83,2 miliona, a Borbeni složeni sistemi od 112,3 miliona dinara. Godinu dana ranije minus im je bio 36,3 i 159 miliona dinara. Možda predsednik stvarno veruje da ovako može da reši problem dela radnika Fijata. Kao što je svojevremeno verovatno mislio da je rešio i problem nezaposlenih u Rudnoj Glavi kada je 26. juna 2021. svečano otvorio novi pogon Jumka, u kojem je posao dobilo 80 radnika. Provladini mediji danima su pisali o gradnji nove fabrike u mestu u kojem je predsednik 6. aprila prošle godine primio vakcinu protiv kovida i na kraju slavodobitno konstatovali da je Vučić, eto, ispunio još jedno obećanje. Samo, bolje da nije. Jer, ne samo da nije ništa rešio, već je, presipajući iz šupljeg u prazno, realno napravio mnogo veći problem. Jumko je prošle godine povećao neto gubitak sa 260 na 313 miliona, kratkoročne i dugoročne obaveze dostigle su 17 milijardi, državi za PDV duguje 286 miliona, a za ostale poreze još 203 miliona dinara. Konačno, ukupni gubici Jumka za skoro 100 miliona evra (11,1 milijardi dinara) veći su od kapitala, što znači da bi u slučaju privatizacije država novom vlasniku, uz kompletnu fabriku trebalo da pokloni još 100 miliona evra da bi on bio na nuli. Da li je onda Vučić rešio problem nezaposlenih u Rudnoj Glavi? I hoće li na isti način rešiti problem prekobrojnih u Fijatu? Na stranu to što Jumko svojim zaposlenima, bez onih 80 novih radnika u Rudnoj Glavi, za zarade, poreze i doprinose na zarade duguje sve zajedno više od 30 miliona evra. Ah, da, u napomenama uz finansijski izveštaj za 2021, jedino je od 10 kolona, u kojima se navode neizmirene obaveze, prazna samo ona koja se odnosi na obaveze prema direktoru i članovima organa upravljanja i nadzora. Jedino se njima ništa ne duguje. I znaju oni kome to duguju.