Rezultat borbe za premoć koja je krenula naopako

Potera za krivcima koji su izazvali rast cena još traje. Da li je do uzleta inflacije dovelo to što su centralne banke upumpale previše novca? Zbog Kine, u koju je fizički izmešten najveći deo proizvodnje, pre nego što je zbog pandemije zemlja zaključana, a globalni lanci snabdevanja poremećeni? Zbog Rusije, čija je invazija na Ukrajinu za posledicu imala znatno smanjenje globalne ponude gasa, nafte, žitarica i veštačkih đubriva? Ili je u pitanju potajni prelazak s prepandemijske politike radikalne štednje na neograničenu fiskalnu širokogrudost? Onima koji bi na testu odgovarali na ovo pravi odgovor nije ni ponuđen. A odgovor glasi - sve to, i ništa od navedenog. Značajne ekonomske krize često prizivaju višestruka objašnjenja koja su sva tačna, ali promašuju poentu. Kad je krah na Volstritu 2008. pokrenuo globalnu Veliku recesiju, za to su ponuđena različita objašnjenja - regulatorna zarobljenost u situaciji u kojoj su, u piramidi kapitalističke moći, finansijeri preuzeli primat od industrijalaca; kulturološka sklonost ka riskantnim finansijskim operacijama; neuspeh političara i ekonomista da naprave razliku između nečega što je nova paradigma i prenaduvanog ekonomskog balona; i druge teorije. I sve su bile validne, ali nijedna nije zadirala u srce problema. Isti slučaj je i danas. Monetaristi s „lepo smo vam govorili“ pristupom, koji su visoku inflaciju predviđali još otkako su centralne banke 2008. krenule da masovno povećavaju svoje bilanse, podsećaju me na radost koju su te godine osetili levičari (poput mene) koji su konzistentno „predviđali“ kako će kapitalizam zapasti u predsmrtno stanje - nalik pokvarenom satu koji i dalje dvaput dnevno pokazuje tačno vreme. Naravno, odobravanjem ogromnih sredstava bankama u lažnoj nadi da će novac odatle početi da se preliva i u realnu ekonomiju, centralne banke su podstakle rast cena imovine epskih razmera (kao u slučajevima eksplozija cene hartija od vrednosti i na tržištu nekretnina, ludila za kriptovalutama, i dr.). Ali monetaristički pristup ne može da objasni zašto u periodu između 2009. i 2020. centralne banke nisu uspele čak ni da povećaju obim novca koji je cirkulisao realnom ekonomijom, da se i ne govori o podizanju inflacije do ciljanog okvira od dva odsto. Mora biti da je inflaciju pokrenulo nešto drugo. Prekid u lancima snabdevanja, od kojih mnogi u svom centru imaju Kinu, očigledno su odigrali značajnu ulogu, kao i ruska invazija na Ukrajinu. Ali nijedan od ta dva faktora ne objašnjava naprasnu „promenu režima“ u zapadnom kapitalizmu od preovlađujuće deflacije ka njenoj suprotnosti: sve cene krenule su u simultani rast. To bi zahtevalo da inflacija zarada bude veća od inflacije cena, i tako pokrene permanentnu spiralu u kojoj porast zarada podstiče dalji rast cena, koje onda zauzvrat dovode do novog skoka zarada, i tako do u beskonačnost. Samo bi u tom slučaju bilo razumno da centralne banke od zaposlenih traže da se „žrtvuju za tim“ i uzdrže od traženja povišice. Danas je, međutim, apsurdno zahtevati od zaposlenih da se odreknu rasta zarada. Svi dokazi upućuju na to da, za razliku od stanja iz sedamdesetih godina, zarade rastu mnogo sporije od cena - ali se rast cena svejedno ne samo nastavlja, nego i ubrzava. Pa, šta se zapravo zbiva? Moj odgovor glasi: poluvekovna borba za premoć koju vode korporacije, Volstrit, vlade i centralne banke krenula je naopako. Posledica toga je da se vlasti zapadnih zemalja sada suočavaju s nemogućim izborom: pogurati konglomerate, pa čak i države, ka stepenastom bankrotu, ili dići ruke od nastojanja da se inflacija stavi pod kontrolu. Pola veka je američka privreda održavala neto izvoz Evrope, Japana i Južne Koreje, potom i Kine i drugih ekonomija u usponu, dok se lavovski deo profita koji je u tim delovima sveta ostvarivan slivao u Volstrit, u potrazi za većim povraćajem sredstava. Na talasu tog cunamija kapitala koji se kretao ka Americi, finansijeri su gradili piramide od novca iz privatnih izvora (poput opcija i derivata) kako bi finansirali korporativnu izgradnju globalnog lavirinta luka, brodova, stovarišta, drumskog i železničkog transporta. Kada je krah 2008. te piramide srušio, čitav taj finansijalizovani lavirint globalnih „u pravo vreme“ (just in time) lanaca snabdevanja doveden je u pitanje. Kako bi spasile ne samo bankare nego i lavirint, centralne banke su iskoračile i piramide koje su podigli finansijeri zamenile novcem iz javnih izvora. U međuvremenu, vlade su krenule da krešu javnu potrošnju, radna mesta i usluge. Takvo stanje značilo je ništa manje od izdašnog socijalizma za kapital i oštre štednje za radnu snagu. Vrednost zarada je opala, cene i profiti su stagnirali, ali je cena imovine koju su bogati kupovali otišla u nebo, zajedno s njihovim bogatstvom. To je, pak, dovelo do toga da su investicije pale na najniži registrovani nivo, kapaciteti su opali, moć tržišta je eksplodirala, a kapitalisti su u isto vreme postali i s jedne strane bogatiji, a s druge zavisniji od novca centralnih banaka nego što su to ikada ranije bili. To je bila sasvim nova borba za premoć. Tradicionalna bitka između kapitala i radne snage za povećanje vlastitog udela u ukupnom prihodu nastavljena je, ali više nije predstavljala izvor najvećeg dela novog bogatstva. Nakon 2008. univerzalno primenjivane mere oštre štednje rezultirale su niskim nivoom investicija (novčane tražnje), što je, u kombinaciji s obiljem likvidnosti koju su obezbeđivale centralne banke (novčane ponude), cenu novca (kamatne stope) držalo blizu nule. U okolnostima u kojima su proizvodni kapaciteti (pa čak i ponuda stambenog prostora) krenuli da jenjavaju, ponuda dobrih radnih mesta je slaba, a zarade su stagnantne, bogatstvo je trijumfovalo na tržištima hartija od vrednosti i nekretnina, koja su se potpuno odvojile od realne ekonomije. A onda je usledila pandemija, koja je promenila jednu bitnu stvar: zapadne vlade bile su primorane da deo tokova tih novih reka novca iz centralnih banaka preusmere ka zaključanim širokim masama unutar ekonomija koje su tokom proteklih decenija u velikoj meri izgubile sposobnost da proizvode robu i iznenada se suočile s potpuno poremećenim lancima snabdevanja. Kako su mnogi od zaključanih ljudi deo nadoknada primljenih za period prinudnog odsustva s posla krenuli da troše na deficitarnu uvoznu robu, cene su počele da rastu. Korporacije s velikim papirnatim bogatstvom uzvratile su koristeći svoju ogromnu tržišnu moć (uvećanu njihovim smanjenim proizvodnim kapacitetima) da cene značajno poguraju naviše. Nakon dvodecenijske bonace rastućih cena imovine i uvećavanja korporativne zaduženosti - a uz podršku centralnih banaka - bila je potrebna samo mala inflacija cena da okonča borbu za premoć koja je svet u periodu nakon 2008. oblikovala u skladu sa željama vladajuće klase. Šta se onda dešava sada? Verovatno ništa dobro. Da bi se ekonomija stabilizovala, vlasti prvo moraju da stanu na put nesrazmerno velikoj moći koju je malobrojnima podario politički proces utemeljen na papirnatom bogatstvu i jeftinom zaduživanju. Ali ti malobrojni se moći neće odreći bez borbe, čak i ako to znači da će za sobom u bezdan povući i čitavo društvo. Autor je bivši grčki ministar finansija i profesor ekonomije na Atinskom univerzitetu © Project Syndicate, 2022.