Legitimisanje gerile

Kada neko sa svojih sedamnaest godina izabere za nadimak ime jednog od Markesovih junaka, pukovnika Aurelijana, život zaista može da mu donese čuda. Posebno ako se priključi gerilcima, baš onako kako je to uradio Gustavo Petro pre više od pola veka. Danas je na početku sedme decenije života i upravo je izabran za predsednika Kolumbije, kao prvi levičar na tom mestu u istoriji te zemlje. Istovremeno on je i čovek koji je osvojio najviše glasova u istoriji i prvi gerilac koji je uspeo da na demokratskim izborima dobije vlast. Odmah do njega, na mestu potpredsednice, biće njegova partijska drugarica, Fransija Markes, samohrana majka, nekadašnja kućna pomoćnica, Afrokolumbijka, takođe prva žena takvog porekla na takvom mestu. Levičarska koalicija „Istorijski pakt“ ubedljivo je pobedila sa više od 700.000 glasova rivala Rodolfa Ernandeza, milionera, „kolumbijskog Trampa“ koga su preporučili i konzervativci posle svog neuspeha. Gustavo Petro Urego, pokazalo se, morao je pobediti, nekadašnji član grupe M19, danas obećava pomirenje, kraj nasilja i bolju budućnost. Rodio se pre 62 godine kao sin učitelja, pohađao je školu u koju je nekada išao i pisac Gabrijel Garsija Markes iz čijeg je romana Sto godina samoće u mladosti preuzeo nadimak i koji voli da citira u svakom govoru. Kao tinejdžer priključio se sindikatu, a potom gerilskoj grupi Pokret 19. aprila (M19). Diplomirao je ekonomiju na jednom privatnom univerzitetu, ali je bio među aktivnim članovima grupe u vreme kada su napadali policiju i vojsku, otimali ljude, a nisu im bila strana ni ubistva. Sredinom osamdesetih uhapšen je zbog zavere, posedovanja oružja i planiranog napada. Proveo je godinu i po dana zatvoren i, kako je kasnije svedočio, prošao je torturu. To ga nije zaustavilo, opet se vratio svojim gerilcima, opet je uhapšen, da bi se ova faza završila dogovorom sa vladom 1990. kada je M19 pacifikovan, reformisan u političku partiju kojoj je dato mesto u parlamentu. Petro je postao poslanik. To nije išlo lako, stizale su pretnje od drugih gerilskih grupa, pa je morao da napusti zemlju i tako je četiri godine radio u ambasadi u Briselu. Vratio se još odlučniji da se bori politički i ta odlučnost i upornost dovele su ga 2011. na mesto gradonačelnika Bogote. Tu je, reći će mnogi, pokazao svoj karakter, ulazeći u sukobe sa svima, od medija do uličnih prodavaca. Za sobom je ipak ostavio socijalne programe, smanjen kriminal, smanjeno siromaštvo. To mu je otvorilo put ka predsedničkim izborima na kojima je sada, u trećem pokušaju, odneo pobedu. Obećao je da će uvesti socijalne programe, besplatno obrazovanje, reforme koje će smanjiti nejednakost i obećao je „demokratiju, a ne socijalizam“, čime je želeo da umiri strepnje da bi gerilski dani mogli opet da progovore iz njega. Istovremeno, upravo zbog tog iskustva, on je i pravi čovek za pregovore sa gerilskim grupama poput FARK i ELN. On bolje od ikoga razume šta se dogodilo kada borci FARK-a posle potpisivanja mira 2016. nisu uspeli da se inkorporiraju u društvo onako kako je bilo planirano. Bilo je mnogo propusta, nerazumevanja, nepoverenja, nespremnosti vlade i stanovništva da prihvate nekadašnje borce, koji, pak, ni sami nisu znali kako bi i šta trebalo da rade. Posledice su bile logične, ponovno formiranje gerilskih grupa i povratak na staro. Zbog svega što su prošli, Kolumbijci nemaju mnogo nade da bi pitanje ekstremnih levičarskih grupa moglo da se reši, ali ne bi bilo nemoguće da ga na kraju reši jedan levičar i bivši gerilac, koji danas poziva na pomirenje i mirna rešenja. Ivana Janković