Demokratija na klimavim nogama

Sa ratom u Ukrajini, gde pozivi na sve oštriju polarizaciju i sankcije daleko nadvladavaju traganje za mirovnim rešenjem, odomaćila se fraza da više ništa neće biti isto. U javnosti raste saglasnost oko toga da će, bez obzira na to kako će i kada završiti rat u Ukrajini, Rusija biti izgnana iz Evrope, koja će se, opet, naći u recesiji, energetski uslovljena i nekonkurentna, i pod potpunim mentorstvom SAD. Posledično, moć i sukobi preseliće se na Daleki istok. Kad je o Srbiji reč, pitanje je, recimo, šta stoji iza istraživačkog nalaza o širokoj, kvalifikovanoj većini koja se protivi uvođenju sankcija Rusiji i ulasku u EU i ima izraženu averziju prema NATO-u. Ako se zbiru sećanja na NATO agresiju i uporno proizvođenog proruskog sentimenta može pripisati odbijanje približne polovine građana da podrže sankcije agresoru, ovoga puta u liku „naših prijatelja i braće“, šta je sa motivima bar još dodatne trećine razočaranih demokrata i pristalica EU integracija? Oni se ne daju svesti na naš i Konstraktin „zamor od čekanja“. Kako tumačiti stanje u kome paralelno sa otvaranjem pristupnih pregovora prvo stagniraju, a onda i padaju demokratski standardi i zemlja se vraća u status hibridnog režima. Podrška stabilokratama koji zarobljavaju svoje države i proizvode probleme, a onda ih kao rešavaju, sve dok su u „našem taboru“, najbolji je dokaz da je u priči o EU integracijama premalo uverenja i entuzijazma, a previše obostranih vladavinskih interesnih kalkulacija. Svet koji smo poznavali, mitologizovan kroz priču o kraju ideologija, čak kraju istorije i ireverzibilnom rastu globalizacije i blagostanja, odavno više ne postoji. Pandemija i rat u Ukrajini su samo poslednji primeri imperijalne borbe za preraspodelu moći, odnosno za unipolaran ili multipolarni svet. Logika vanrednog stanja i kriznih štabova, odnosno represivnog biopolitičkog nadzora u vreme pandemije, kao i nekontrolisanog širenja algoritamskog upravljanja samo gura dalje proces postdemokratskog pražnjenja demokratije i vladavine plutokratije. Čak i ako se, kako to predviđa Juvel Noa Harari, lišimo velikih ratova, gladi i budemo, kroz regenerativnu medicinu, mladi i u sedamdesetima, šta je alternativa za Hakslijev vrli novi svet razdragane otupelosti za one koji su proglašeni za prekobrojne? Sličnu ulogu velikih promena posle kojih više ništa nije isto, obavile su i obavljaju i nadalje klimatske promene, koje mogu pokrenuti velika demografska pomeranja, kao i digitalizacija i robotizacija sa radikalnim posledicama po zaposlenost, pa i sam karakter i budućnost (plaćenog) rada. Nužan zaokret ka zelenoj ekonomiji podrazumeva ogromna ulaganja i rizike unutar očekivanih javno-privatnih partnerstava u kojima se, po pravilu, dobici privatizuju a gubici socijalizuju. On može uključivati za siromašne zemlje i rizičnu, energetski neizvesnu kombinaciju brzog prelaska na skupe nove tehnologije, uz pretnju plaćanja penala za korišćenje prekomernih količina zagađujuće energije, pri čemu nacionalne kvote nisu dogovorene. Sve promene idu u nečiju korist - nisu vrednosno i socijalno neutralne. Nisu ni unutar sebe bezalternativne. Paradoksalno, najveći dobitnik od globalizacije je Kina, a jedan od njenih gubitnika radništvo i dobar deo srednjih slojeva na razvijenom Zapadu. Istovremeno, krize i promene su prostor borbe za duše. Pitanje je, recimo, imaju li u uslovima već perverznih nejednakosti i kontrole nad moći uverevanja i moći prinude, demokratija i socijalna pravda ikakve realne šanse i funkciju a da to nije širenje fikcija. Neodoljivo i brutalno je ponovo aktuelan naslov stare Diveržeove knjige Janus - dva lica Zapada. I dok nezadovoljni i eksploatisani još i imaju neke šanse kada se pobune, nepotrebni i beznačajni, u uslovima posthumanizma suvišni ljudi, osuđeni su na neuspeh. NJihova pobuna je „glupa“. Kakvu sudbinu imaju „obični“ u vizijama Vorena Bafeta, za koga su njegovi već pobedili u klasnoj borbi, Ilona Maska ili Bila Gejtsa, odnosno populizatora i tumača „velikog reseta“, poput Klausa Švaba i Davosa? Veliko resetovanje kapitalizma polazi od podrške ključnom opredeljenju Agende 2030 za pametan, na znanju zasnovan, ekološki i socijalno održiv razvoj u kome će svi biti zbrinuti. Na drugoj strani, Naomi Klajn je „veliki reset“ sarkastično nazvala „zavereničkim smutijem“ iza koga se krije pokušaj bogatih da učine nešto da izgledaju dobro. Na suprotnom ideološkom polu eksponenti „alt-rajt“/alternativne desnice na Zapadu, „veliki reset“ opisuju kao globalni „komunistički plan“ za preuzimanje vlasti od strane globalista i uvod u cenzuru i primer „kulture ukidanja“ nepoželjnih glasova. Izvan ove priče o šminkanju kapitalizma, alijas klimatiziranog Rimskog carstva ili „tehnofeudalizma“ (Janis Varufakis), ostaje narativ o njegovom kroćenju kroz alternativne politike rada i zapošljavanja i poreske i svojinske reforme. Ako želimo da živimo u svetu u kome su zadovoljene svačije potrebe, svetu bez oskudice, neophodna je transformacija rada - njegova preraspodela i smanjenje broja radnih sati na dvadesetak časova sedmično, što bi podrazumevalo prekvalifikaciju i upotrebu tehnologije na bolji način kako bi se smanjio obim posla. Potrebna je po Aronu Benavanu, redistribucija, redukovanje i transformacija rada, kao i ukidanje poslova koji svet čine lošim mestom. LJudi ne rade isključivo kako bi platili račune, nego još uvek traže svrhu u tome što rade. Za to je potrebna suštinska promena u pristupu radu. Zaista, ko su danas stvarni naši gospodari? Kakav izbor je moguć između plutokratskih i autokratskih poredaka a da to nije stranputica populizma kao autoimune bolesti demokratije (Kin). Poseban izazov ova pitanja predstavljaju za levičare, naročito one koji pretenduju da legitimno predstavljaju politički neme i ućutkane. Šta su alternativni sadržaji i slika sveta i prostor različitih borbi, aktera i socijalnih koalicija koji revolucionarno sveto trojstvo građanskih revolucija: sloboda, jednakost i bratstvo (solidarnost) drže još živim? Dilema je zapravo oko mere realnosti socijalnog i političkog bloka koji objedinjuje deprivilegovane i redukuje nejednakosti unutar prostora podruštvljene demokratije. Ideja da postoji samo jedan put ka promeni je poput puta do pakla koji je popločan najboljim namerama. Živimo u kompleksnom svetu koji oblikuje veliki broj kriza koje se međusobno prepliću. Potrebna je nova vizija sveta za defanzivne i fragmentirane borbe koje danas vodimo. Majkl Sandel, politički filozof sa statusom megazvezde, problem vidi u tiraniji zasluga i „meritokratskoj oholosti uspešnih“, koja je podstakla polarizaciju i izazvala duboku i razumljivu ogorčenost ljudi koji osećaju da ih meritokratske elite gledaju sa visine. Sandelova odbrana dostojanstva i časti svake profesije je, po mom sudu, most koji spaja razdvojene socijalne obale. Ideja o dostojanstvu rada i uspravnom, a ne zombi hodu kao rešenju nije samo u tome da omogući nekima da se izdignu iznad svog položaja, već da ljudi napreduju i ostajući na svojoj poziciji. A to dovodi do pitanja kako rekonfigurisati privredu tako da onima koji obavljaju posao osnovnih radnika, bez fensi univerzitetske akreditacije, daju ne samo da budu pristojno materijalno nagrađeni, već i da uživaju društveno priznanje i poštovanje? Ekonomija poštovanja i društvenog priznanja je važna koliko i ekonomija prihoda i bogatstva. Pitanje je, ako je već dosadašnja istorija - istorija klasnih borbi, zašto je danas svet rada u radikalnoj transformaciji izgubio interes za tu borbu? Odgovornim se ne mogu činiti mase. One su uvek bile osetljive na zov demagogije i obećanje blagostanja. Fašizam je daleko pre populista - kroz narativ o zaposlenosti, privrednom rastu i izgradnji auto-puteva, uz „vraćeno nacionalno dostojanstvo“ - primer šta sve u krizama može proći kroz brigu za obične građane i modernim vokabularom bi se reklo kritiku duboke države. Bez nove vizije koja mobiliše, partije samoproklamovane levice i sindikati su osuđeni na tavorenje. Vratimo se demokratiji i pitanju koliko nejednakosti i gubitka slobodne volje može podneti liberalno demokratski okvir? Pitanje je čemu još služe medijska, stručna i akademska javnost i šta su njeni istraživački dosezi, autonomija i intelektualno poštenje? Razorna kombinacija ograničenog intelekta i neograničenog interneta je logična posledica ograničenog pristupa kvalitetnom obrazovanju i kulturi dijaloga. To nas ponovo vraća sopstvenim skromnim demokratskim kapacitetima da proizvedemo kompetentne i odgovorne elite umesto kleptokratije (vladavine lopova) i kakiokratije (vladavine najgorih, ološa) i sebe kao građane, a ne podanike. Prvi korak je da utvrdimo šta nam se i po kojoj ceni i sa kojim garancijama nudi.