Znam kako je biti umetnik u egzilu

Ona je kći Lazara Udovičkog poreklom iz Vojvodine, španskog borca, istaknutog jugoslovenskog diplomate. NJena majka je Bolivijka, Karolina Nina, a njen ujak, majčin rođeni brat je Gonsales Sanćez de Lozada, koga popularno zovu Goni. U dva mandata bio je predsednik Bolivije. Lenka je jedna od četiri sestre Udovički – Ani, Kori, Lenka i Lidija. Ime je dobila po očevoj baki Lenki i očevoj rano preminuloj sestri Lenki. Kaže da je u njenoj mladosti to bilo veoma retko ime, znalo se samo za neprikosnovenu Lenku Dunđerski koju je opevao Laza Kostić, ali poslednjih desetak godina je to ime sve popularnije. U Beogradu je rođena, završila Petu beogradsku gimnaziju i pozorišnu režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u klasi iz koje se danas zna za Josipa Pejakovića i za nju. Poslednje dve decenije je prevashodno vezana za Ulisis teatar na Brionima, koji će tokom dva letnja meseca primiti i do 150 umetnika čiji će programi privući goste i turiste. Svake godine je sve teže, ali ne odustaje. Prva polovina ovogodišnje pozorišne sezone Beogradskog dramskog pozorišta završena je ovih dana uspešnom premijerom komada Tenesija Vilijamsa Tramvaj zvani želja, čiju režiju potpisuje Lenka Udovički (55). Razgovaramo posle premijere i reprize, malo su se slegli utisci: „Zadovoljna sam onim što smo uradili, imamo odlične reakcije publike, a opet, u mom slučaju je to jedno specifično stanje koje podrazumeva da će mi se ušunjati ona postpremijerna depresija. Dva meseca smo radili, zbližili se, bila sam u društvu divnih glumaca i cele ekipe, i onda svako na svoju stranu. To vam je, pomalo, kao raspad porodice. Ali, neću moći predugo da patim. Za dva dana ću biti na Brijunima, počinje ’Ulisis’.“ Poslednjih godinu dana ste na duže ponovo u svom rodnom gradu? Da, bila sam više u Beogradu nego u poslednjih trideset godina. Tu su mi mama i sestra Kori. A najstarija i najmlađa sestra? Ani je u NJujorku, Lidija je u Fažani. Predstave Tramvaj zvani želja, i pre toga komad Ko se boji Virdžinije Vulf, takođe u vašoj postavci a sa Radetom Šerbedžijom u glavnoj ulozi, kao da asociraju na nekadašnje, slavne dane pozorišne kuće na Crvenom krstu? Tenesi Vilijams jeste obeležio Beogradsko dramsko pozorište, ja nisam gledala nijednu od tih slavnih predstava, ali znam da su ušle u legendu. I zanimljivo mi je kada vidim neke od fotografija po hodnicima BDP-a. Međutim, gotovo je neobično da su u to slavno doba u ovom pozorištu igrani drugi Vilijamsovi komadi, ali Tramvaj zvani želja nisu igrali. Ovaj komad je bio vaš izbor? Jeste. Pre mnogo godina, kada je Branka Katić završavala Akademiju u Novom Sadu u klasi Radeta Šerbedžije, Rade je ostao bez asistenta, pa sam ja režirala diplomsku predstavu njegove klase glume Kamerna muzika, Artura Kopita. To se igralo na maloj sceni u BDP, upravnica je bila Borka Pavićević. Posle toga, život je odveo i nas i Branku u London, pa u Los Anđeles, nema puno ljudi da su im se putevi tako isprepletali kao nama. Naravno da je i pozorište bilo jedno od tema svih ovih godina, prošle smo kroz razne komade. Onda sam ja nedavno rekla da je ona rođena da igra Blanš, ona je rekla samo ako ja to režiram, i vrlo brzo, nađosmo se nas dve na prvoj probi. Meni je ova predstava značila i zbog toga što sam na najbolji način otkrivala Vilijamsa. Vaša sestra Kori mi je svedočila da je po svom angažmanu najviše ličila na svog oca, ali je pomenula i da ste vi odmalena bili vođa - bili ste predsednica razredne zajednice? Ha, ha, da, i u četvrtom razredu osnovne škole moja prva režija priredbe za manifestaciju „Pionir sam, tim se dičim!“ je neslavno propala jer u ključnom trenutku kad je trebalo da se zaigra kozaračko kolo, dečaci su pobegli u ve-ce da ne bi igrali sa devojčicama... Bila sam i predsednik školske zajednice učenika u Petoj beogradskoj gimnaziji. Tamo sam pokrenula Klub PŽR (prva ženska realna). Petkom uveče smo organizovali žurke, igranke u tom klubu, vreme izuzetno žive aktivnosti. Bila sam i u dramskoj sekciji, svašta sam preduzimala jer me je očigledno uvek nešto vuklo prema nekom angažmanu. Ako ste u kući dobili vaspitanje od roditelja koji su bili pobornici socijalizma i ideje levice, kako vam je pao raspad Jugoslavije i nestanak sistema vrednosti koji ste i vi na neki način usvojili? Bio je to veliki krah. Kada se srušio svet devedesetih, srušili su se i mnogi naši ideali. Moj tata je bio komunista, levičar, pripadao je generaciji koja se borila i verovala u svetsku revoluciju i mogućnost da će doći vreme koje će ukinuti eksploataciju čoveka nad čovekom. I sada mislim da je to bio fantastičan ideal, da je to bilo dostignuće kome je morao da teži svaki demokratski orijentisan čovek. Naše vaspitanje je bilo kosmopolitsko, ne samo zato što nam je mama Bolivijka. Nama su bili strani nacionalni okviri uobličeni kroz nacionalizam, trka za novcem i brzo stvaranje kapitala... sve je to bilo daleko od nas koji smo u kući dobili jedan sasvim drugačiji sistem vrednosti. A taj drugačiji sistem vrednosti je bio tako duboko u meni, pa se bojim da sam ga dosta prenela i na svoju decu. I danas se pitam da li je to dobro, da li sam pogrešila jer ih nisam dovoljno osposobila za svet i vreme u kome žive. Kad vidim šta je danas ne samo prihvaćeno, već je postalo obavezna norma da bi se uopšte opstalo u životu, uplašim se jer je sve to toliko nespojivo sa svim onim što nosim u sebi. I sa onim kako sam vaspitala svoje ćerke. Nažalost, stanje je posebno loše u Srbiji. Šta rade one danas? Najstarija Nina je napunila 30 i to mi je neverovatno. Teško mi je da poverujem da je prošlo trideset godina od dana sam sa njom morala da bežim iz svog rodnog grada. Trenutno je u Beogradu, došla je iz Eksetera gde završava magisterij, Vanja (27) je u Australiji. Završila je pravo i radi kao advokat u jednoj kancelariji. NJen dečko tamo radi doktorat. Australija je divna zemlja sa velikim perspektivama za mlade ljude, neki novi svet kao što je to možda bila Amerika pre sto godina, pa je sve otišlo u krivom smeru. Malo je, ipak, daleko od nas, nadam se da će se u dogledno vreme vratiti u Evropu. Najmlađa Milica (25) je trenutno u Istri, završila je studije u Liverpulu i u julu idemo na njenu diplomsku ceremoniju. Ona je i sushi chef. Muzika i sushi su njena strast i njeno zanimanje. Svoj život ste uglavnom proveli između Beograda, Slovenije, Engleske, Amerike, Istre i opet Beograda. Šta vam je u tim selidbama bilo najteže? Šta ste dobili? Te naše selidbe su bile silom prilika. To nije bio moj izbor, niti moj san. Moje starije sestre Ani i Kori su odlazile u NJujork na DŽulijard, i na Jejl, ali ja nisam imala neku naročitu želju da idem u svet. Kao ni Rade. On je u mladosti imao poziva da ide u Ameriku, ali njemu je tako dobro išlo ovde da nije imao potrebe da ide bilo gde van Jugoslavije. Nije ga vuklo, pogotovo ga nije privlačilo da kao glumac igra na stranom jeziku. No, došle su devedesete i morali smo da odemo. Nismo mi to hteli, jednostavno smo morali. I ništa nismo mogli da planiramo, ni gde ćemo decu da upisujemo, jer ne znaš da li ostaješ tu gde si ili ćeš sutra ići negde dalje. Najteže mi je padala konstantna neizvesnost. Kada si u nekom iole stabilnom okruženju, nešto ipak možeš da planiraš, to planiranje ti uliva neku nadu i mir. Bez obzira što i to ne mora da se ostvari. Mi smo, nažalost, godinama bili u stalnoj neizvesnosti i nestabilnosti. I to nije bilo baš najbolje ni za decu. Mada, one su, možda i tome zahvaljujući, izrasle u prave građanke sveta. Bez obzira na to što verujem da će još razrešavati razna pitanja identiteta. NJihovi su i Balkan, i Srbija i Hrvatska, i Evropa u odnosu na Ameriku... Sve je to jedan miks svega njihovog u čemu će se još tražiti. Kada ste napuštali zemlju, činilo se da je Radetu bilo mnogo teško, a da ste vi bili uz njega? Prve 23 godine živela sam u Beogradu, u jednom vrlo stabilnom okruženju. Onda su došle devedesete i bilo je strašno. Ja mislim da ni do danas nisam isprocesuirala sve to što sam proživela. Rade je napisao dve knjige i dok je to radio puno toga je izbacio iz sebe. Ja te knjige, evo, još nisam pročitala. Dok je pisao, čitao mi je neke pasaže, ja sam to slušala, ali nisam bila u stanju da čitam. I ne znam da li ću, i kada, moći. Kada se setim početka užasa, ja sam imala godine moje najmlađe ćerke. Moja beba Nina je imala devet dana kada smo morale da napustimo Beograd. Sve se složilo – materinstvo, rat, raspad države. Bio je to krah, strašna prekretnica u Radetovom i mom životu. A ja sam, valjda vođena instinktom preživljavanja, bila usredsređena da sačuvam porodicu kao osnovni nukleus opstanka. Rodila sam još jednu bebu, pa još jednu... Rade je bio javna ličnost koja je u kratkom roku, od jednog od najpoznatijih i najvoljenijih glumaca nekadašnje zemlje, postao izdajica, jer je bio protiv rata. Smatralo se da je izdao ljubav na sve strane, bio je dvostruki, trostruki izdajnik na koga je vršen konstantni pritisak, pa i atak na život. Za mene su to bili strah, pritisak i emotivna borba, rečju, nije bilo lako. Pa ipak, stoički ste sve podnosili? Sve je bilo tako crno i negativno, da je meni ostalo samo da držim kontratežu svemu što je bilo loše, idem dalje i govorim da će sve biti dobro. Tada, kada smo bili usred oluje i nevolje, nisam imala vremena da razmišljam već sam morala samo da guram napred. Tek kada to prođe, setiš se kroz šta si prošao i šta si progurao. Ili je bolje da se i ne sećam. Da li ste danas opet svoj na svome? Nešto se desi kod žene kada pređe pedesetu godinu. Danas imam sposobnost da se okrenem i vidim razne stvari kroz koje sam prošla. Vidim šta sam preživela, šta sam radila, vidim tu decu koja su dobro porasla, i to mi daje neki mir i sigurnost. A stalno sam mislila da nisam dovoljno uradila, da moram još, da će svet da propadne ako još večeras nešto ne završim... Danas mogu mirno da se zapitam: O, Bože, zašto to i čemu? To ne znači da sam stala. Naprotiv, budim se ja i dalje u četiri ujutru i imam anksiozne momente, jer, zaboga, nešto nisam uradila, ali ogromna je razlika. Sada se lakše smirim i obuzdam. LJudi koji umeju da pišu, ostavili su stranice i stranice opisa tog fenomena kada odeš iz jednog mesta, kada iščupaš korene - više se nikada ne vratiš na staro. I ja jesam, i uvek ću i svuda biti, pomalo stranac. Kad dođem u Beograd, tražim onaj grad koji je ostao u mojoj glavi. Međutim, kako odem iz nekog grada u kome sam živela, tako mi se jave ljubav i nostalgija prema njemu. London je veoma težak grad za život sa malom decom, komplikovan, tri škole, teško je bilo sve savladati, ali danas kada sletim na Hitrou i udahnem vazduh, pomislim samo na ono lepo što me je vezivalo za njega. Često odemo i u Los Anđeles kada Rade snima, provedemo mesec dana, obiđemo prijatelje, provozamo se istim ulicama, odemo do Santa Monike na plažu... Znam kako u pet po podne, na jednom ćošku na Olimpik bulevaru pada svetlo na toj raskrsnici. Sve su to delovi mog života koje čuvam u najlepšim uspomenama. Ne živite više u Rijeci, ali poslednje 22 godine Rade i vi vodite Ulisis teatar na Brionima. To vam je druga kuća? Ima raznih teorija da neka energetska sila prolazi preko Brijuna, ne znam šta je, ali kad stignem na otočje, a naročite na tu magičnu tvrđavu Minor na Malom Brijunu, ja kao da sam konačno „stigla kući“. Šta ćete raditi ovog leta? Prvo ćemo obnoviti Šekspir letnje noći, meni izuzetno dragu predstavu koju smo radili pre šest godina sa Radkom Poličem u glavnoj ulozi. To je komad koji je nastao od raznih Šekspirovih drama, monologa, scena, misli... a inspirisan Borhesovom novelom Šekspirovo sećanje. Radko Polič, nažalost, više nije u stanju da igra, i njegovu ulogu preuzima Ermin Bravo. Verovatno će se u predstavi pojaviti i Rade, ali ne bih dalje da otkrivam. Igraćemo ponovo Nosoroga sa sjajnim Bojanom Dimitrijevićem, zatim Ko se boji Virdžinije Vulf, Tramvaj zvani želja...Odvijaće se i „Ruta festival“, sa gostovanjima iz Podgorice, Skoplja, Beograda... Na Malom Brijunu su obnovljene kućice austrougarskih vojnika. Šta ćete raditi u njima? Probaćemo da napravimo malu letnju školu. Doći će nam jedna Australijanka i jedan Francuz koji će raditi sa mladim ljudima željnim znanja i usavršavanja. Nije dovoljno završiti akademiju, to je tek početak i startna osnova za buduća dostignuća. Zanimljiva je ideja o kampu za ukrajinske izbeglice? Reč je o kampu za ukrajinske umetnike. Pre četiri godine radila sam u Harkovu u jednoj pozorišnoj radionici, i upoznala divne mlade umetnike. Impresionirao me je taj grad, veliki utisak na mene je ostavila jedna divna mlada žena koja se bavila pozorištem kao vrstan kulturni menadžer. Videla sam kako funkcioniše jedna zanimljiva alternativna scena u tom gradu. Sledeće godine sam bila i u Lavovu, u multimedijalnom umetničkom centru za mlade ljude. Kada je sve ovo krenulo, ja sam s njima kontaktirala, dosta njih je izbeglo, uglavnom žena sa decom, jer muškarci ne mogu da izađu. Na Brijunima ćemo napraviti kamp za umetnike koji će se tu okupiti. Ja znam kako je biti umetnik u egzilu, i zato mi je posebno stalo da se oni tu nađu. Kakvu ulogu će tu imati slavni kompozitor Najdžel Ozborn? Najdžel Ozborn, fantastičan kompozitor, moj saradnik poslednjih 25 godina koji je radio muziku za sve moje predstave, jedan je svetski priznati stručnjak u muzičkoj terapiji. On ima svoju metodu, veoma je uspešan i radio je u puno ratnih područja sa decom sa traumama. I sa decom sa posebnim potrebama. Tako će u kampu on i njegova ekipa, volonteri, raditi sa decom. Istovremeno će obučavati neke ukrajinske muzičare da bi mogli i sami da primenjuju tu terapiju sa decom, svojim sunarodnicima. U ovom trenutku to je sve što možemo da učinimo. Imamo i mi naša iskustva i znamo koliko su duboke i dalekosežne posledice rata i traume. Bombe u jednom trenutku prestanu da padaju, a ono što ostane je razaranje koje je rat napravio u društvu i koje se veoma teško prevazilazi. Zato mi je nekako neshvatljivo kako je svet dopustio da se ovaj rat dogodi u ovom trenutku. I ne samo taj rat, već i onaj ovde na području nekadašnje Jugoslavije. To ostavlja užasne posledice po one koji su preživeli, to razara društvo i oštećuje ljude generacijama. Mi smo ovde svedoci toga i posle toliko godina i dalje se suočavamo sa nesrećnim pričama, strahovima, zabludama i često mržnjom, kojih se teško oslobađamo. Radmila Stanković