Nebeska dvorišta

LJubaznim zahvaljivanjem počeo sam praviti odstupnicu; no, neki su od njih, pod uticajem ko zna čega, zbog te moje uljudnosti postajali sve agresivniji, kao hijene kada osjete slabost i krv. Mislim da sam upravo tada, u toj ledenoj prostoriji ispunjenoj zadahom smrti, počeo da se liječim od nacionalizma koji je uveliko harao zemljom koja se raspadala. Bilo je to liječenje gorkim i ljutim travama. A bio sam, kao i mnogi tada, možda snažno kao malo ko zaražen srpstvom. Želio sam da vidim vitezove iz epskih pjesama u svim Srbima. Mada sam se i tada ponekad sablažnjavao pri dodiru s ’realnim’ srpstvom, kao one 1989. kada na Kosovu polju umalo ne izgubih glavu usprotivivši se grupi pijanih momaka. Tako svedoči vladika Grigorije u knjizi Nebeska dvorišta (Laguna, 2022) o vremenu koje je po mnogo čemu ono isto u kojem i danas živimo na poljani zvanoj Srbija. Jer tada, te daleke 1992. godine, raspala se Jugoslavija čiji neki delovi ni posle tri decenije nisu uspeli da se konstituišu u normalna društva. I stvarno, i metaforički, živi se u ruševinama, koje od milja zovemo gradilišta. Nebeska dvorišta su roman-memoar, ali i dnevnik svih onih koji su opstali u „godinama opasnog življenja“, ne samo fizički, nego i mentalno, odupreli se reguli da više ne postoje nikakve regule, da je sve dozvoljeno. Jer, zvanična politika bila je demoralisati čestitog građanina, ubediti ga da je odsustvo etike legalna moralna kategorija, i da je to dobitna kombinacija novog doba. To su ta „realna“ srpstva koja su svakom ološu nudila indulgencije. „Vitezovi iz epskih pesama“ obitavali su u bezimenim, hrabrim pojedincima, koji u sveopštem ludilu raspada nisu odustajali od čoveka u sebi. A tih istinskih heroja bilo je na svim zaraćenim stranama. Nebeska dvorišta u podnaslovu imaju odrednicu: Žive slike. Pred čitaocem se smenjuju kadrovi razaranja i propasti u proleće 1992. godine. Ali, istovremeno iz dubina sećanja izranjaju mitski prizori jednog detinjstva i mladosti u arkadijskom prostoru bosanskih planina. Pripovedač, tada student teologije, suočava se sa iskušenjima košmara, kako spoljnjeg, tako i onog unutrašnjeg. Prepliće se istorija sa velikim „I“, i istorija sa malim „i“. A u svom tom galimatijasu, naslućuje se put koji mu je predodređen. On se ne libi da prizna vlastite zablude, da u suočavanju sa samim sobom dođe do pročišćenja, kao kada se penje na vrh planine Karasovine i baca kocku da bi doneo odluku da li da se zamonaši. Odluku, naravno, nije donela kocka, već čitav njegov dotadašnji život, koji će ga konačno dovesti na monaški put. Dok pokušava da iz Beograda pomogne ljudima u svom zavičaju, koji se nalaze u okruženju naoružanih paravojski druge konfesije, on je i iskušenik, i ispovednik. Zavičaj je selo Planinica, i planine oko varošice Vareš, a napadači su dojučerašnje komšije s kojima se decenijama živelo u miru. Svakoga časa može doći do sukoba. A kada se to dogodi, počinje drama spasavanja teško ranjenog brata helikopterom JNA. Sve su to ‒ danas znamo – faze zagrevanja za jedan rat u kojem će biti uništeni ne samo zavičaji i mnogi životi, ne samo Bosna, već čitava Jugoslavija. Smenjuju se stranice na kojima se odvija drama jednog društva, svuda vladaju beznađe i haos. Zlo je u punom zamahu, „gospodari nesreće“, tada u ulogama velikih vođa, preuzeli su misiju izbavitelja svojih naciona. Knjiga Nebeska dvorišta vladike Grigorija je poema o traženju puta koji vodi u mir sa sobom i sa drugima. Činiti dobro jedini je pouzdani putokaz. U vremenu kada se sa takvih pozicija najčešće dobijaju poruke mržnje i netrpeljivosti, jedan visoki crkveni velikodostojnik predstavlja glas razuma i ljudskosti, glas kojem verujemo. I za kraj vladika Grigorije: „Te moje večeri u kojoj sam se opraštao nisam se samo sjećao, prizivao uspomene, nego sam jasno i čisto vidio živu sliku svog zavičaja, svoje otadžbine koju sad, kad je više nemam, u stvari prvi put imam, sasvim i zauvijek... A najjasnija mi postaje istina da nešto, a možda čak i neko, postaje naš tek kada ga napuštamo, ostavljamo ili gubimo. Otuda je odricanje, u stvari, smisleno, duboko smisleno. Odricanje je zapravo potvrđivanje da odlaziš od nekoga ili od nečega da bi sačuvao ono dobro u sebi i da bi drugoga ili drugo sačuvao od sebe.“