Spor koji i dalje tinja

Nije bio u pravu Horhe Luis Borhes kada je rat za Foklandska ostrva nazvao „borbom dva ćelava čoveka oko češlja“, iako je u ovim rečima nobelovca iskazano ono što su mnogi osećali početkom osamdesetih godina kada je počeo rat između Argentine i Velike Britanije. Ostrva, smeštena u južnom Atlantiku, bila su toliko poznata da su čak i mnogi britanski vojnici koji su raspoređeni u to područje aprila 1982. mislili da idu na škotsku obalu. Poslati su, međutim, na arhipelag udaljen oko 13.000 kilometara u rat koji će trajati 74 dana, a od nepoznatog, beznačajnog mesta učiniti tačku na kojoj se zacementirala vlast Margaret Tačer i prelomilo britansko osećanje da su, uprkos krizi, ostali sila sa kojom se nije igrati. Inok Pauel to će definisati kratko: „Promena je došla u Britaniju. Mi smo ponovo svoji.“ Istorija kaže da su Britanci stigli na ovo mesto sredinom 18. veka, ali su ga posle deset godina napustili i predali španskoj kontroli. Posle sticanja nezavisnosti 1820. Argentina je smatrala da ih je nasledila od španske vlasti i da su deo njene teritorije. Britanci su se vratili 1833. i oterali Argentince. Uz američku podršku proglasili su je i zvanično svojom kolonijom. Ničega tu nije bilo oko čega bi se vodile borbe, pastiri i njihova stada živeli su na toj zemlji ne očekujući da bi bilo kakva politika ikada mogla da im donese bilo kakve nevolje, a nekmoli rat. Drugog dana aprila 1982, to se ipak dogodilo. Argentinska vladajuća vojna hunta poslala je svoje trupe u želji da povrati, ne toliko teritoriju koliko ugled i da pokaže da je još spremna za velike pobede. Za 1.813 stanovnika Foklanda to je bio zastrašujući prizor – vojnici koji iznenada istrčavaju iz helikoptera. Nesporazum je bio tim veći što su sami vojnici smatrali da donose slobodu i da će ih meštani dočekati kao oslobodioce. Život je izgubilo troje civila, 255 britanskih vojnika i 649 argentinskih. Argentina je izgubila, ali nikada nije prihvatila da je to zaista britanska teritorija. Uprkos svemu što je hunta ostavila iza sebe i uprkos tome što su vođe posle pada izvedene pred sud zbog ovog rata, većina oseća da su ostrva, udaljena tek 400 kilometara od obale, zapravo njihova. To je i zvanični stav države. Bivša predsednica Kristina Fernandez (od 2007. do 2015) svojevremeno je dobila veliku podršku za ponovno otvaranje ovog pitanja. Stanovnici ostrva, međutim, na referendumu su se gotovo jednoglasno izjasnili da ostanu britanska teritorija i to u odzivu preko 90 odsto. Kada je, aprila 2013. Margaret Tačer preminula, argentinska predsednica, mimo običaja i uprkos dobrim međudržavnim odnosima, nije pozvana na sahranu. Za London je pak ovo pitanje bilo daleko važnije od samih ostrva. Tačerova je tada pokazala da može da ispuni obećanje da će Britaniju opet učiniti velikom. Kriza koja je zahvatila zemlju, nezaposlenost koja je dostigla četiri miliona, ekonomija koja je slabila i opšti osećaj beznađa zahtevali su potez koji bi povratio veru u sebe. Upravo to je donela pobeda na Foklandima. „Nismo više nacija u povlačenju. Britanija je ponovo pronašla sebe u južnom Atlantiku“, rekla je Tačerova tog leta. Četrdeset godina kasnije osećaj je isti na obe strane, a posledice još uvek trpe stanovnici ostrva, koji žive u blizini miniranih plaža. Istovremeno istraživanje SSAFA, humanitarne organizacije koja pruža pomoć bivšim vojnicima i njihovim porodicama, pokazalo je da 35 odsto ne može da se seti godine rata, više od četvrtine ne zna ko je tada bio na mestu premijera, a petina ne zna sa kim je vođen rat. Svi, ipak, znaju za rat i znaju za Foklande. Bila je to, ispostaviće se, borba za mnogo više od jednog češlja. Ivana Janković