Ginisov rekorder po kršenju Ustava i zakona

Posle dužeg čekanja, uz izvesnu očekivanu napetost, naš predsednik je najzad, pred tehničkom Skupštinom, položio zakletvu i otvorio nam, kako se očito nameravalo, nove horizonte nade i pozitivnih očekivanja. Spektakl je bio nešto mirniji nego onaj od pre četiri godine, ali je još uvek bio dobro stilizovan, kitnjast i markantan. Shodno običaju i očekivanjima, pale su u toj zakletvi krupne reči. Bila je to silovita izjava u znaku Sve za Srbiju, a Srbiju ni za šta, za građane Srbije predsednik neće žaliti ni truda ni vremena, biće prvi u žrtvovanju za opšte dobro, a poslednji u nagradama i prednostima, zakon će biti svetinja i bezrazlično će biti primenljiv na sve, Srbiji će dati sve što je u njegovoj moći a od nje neće tražiti, niti očekivati bilo šta... Sve je to zvučalo velelepno i toržestveno, ali su se javile izvesne sumnje kad su u sećanje hrupila iskustva iz prethodnog predsedničkog mandata, kao i iz brojnih i različitih mandata koji su mu prethodili, javio se crv sumnje koji nikako da se smiri. Prvo sumnjičavo pitanje javilo se povodom najave da će se sav posvetiti Srbiji, takoreći u nju ugraditi, kao u narodnoj pesmi o zidanju Skadra, a da od nje neće očekivati ništa zauzvrat. Da li je moguće da će se toliko promeniti da postane praktički neprepoznatljiv u odnosu na ono što je bio do sada i kakvog smo ga uočili u onim silnim nastupima na televiziji, kadikad i po pet-šest puta dnevno? Zahvaljujući vlasti nad obimnim javnim sektorom i nepreglednom mrežom državnih institucija i agencija, koristeći javne resurse za širenje članstva i javne podrške, uspeo je da smrvi opoziciju i državu pretvori u jednopartijski režim vladavine. Za one koji veruju da je za zdravo i prosperitetno društvo potrebna ne samo efikasna vlast nego i vitalna i delatno sposobna opozicija, to je jedna od najvećih društvenih šteta počinjenih tokom njegovih različitih prethodnih mandata. U prvoj fazi svog suverenog vladanja, od 2012. nadalje, svoju popularnost i elektoralnu podršku silno je povećavao goneći najviđenije poslovne ljude i provlačeći ih kroz tužilaštva, sudove i zatvore. U tržišnoj privredi poslovni ljudi su barjaktari progresa i srž razvojnog potencijala, pa je njihov progon najveća ekonomska šteta koja može da se pričini jednom društvu. U svom razobručenom aktivizmu postao je ministar za valjda sve resore, čini se da nema oblasti u koju se nije umešao. Pošto jedan čovek ne može u renesansnom stilu biti stručan za sve, lako je naslutiti, iako je nemoguće precizno proceniti, kolike su štete morale iz toga proisteći. Jedna od šteta je i erodirani ugled ministara - u njegovoj senci oni su uveliko počeli da liče na prtene lutke, osobe bez identiteta. Lako se uviđa šta se dešava sa odgovornošću kad se u rad resora kontinuirano i sistematski meša neko sa višeg nivoa upravljačke piramide. U sferi svakodnevice – posebno zapošljavanja, rada i ostvarivanja dohotka – kao da smo se vratili u komunistička vremena: partijska knjižica je postala ulaznica za većinu radnih mesta i skoro za sve rukovodeće položaje. Jedna umna žena je još pre par godina rekla da „danas“ ni portir ne možeš postati bez partijske poruke i preporuke. Svrsishodnim manipulisanjem javnih resursa postigao je ne samo da njegova stranka ostane bezmalo jedina na izbornom poprištu, nego je i u samoj stranci osigurao apsolutnu vlast i bezgraničnu poslušnost. Na mahove čoveku dođe ideja da ga oslovi sa drug Vučić. Kao neprikosnoveni rukovodilac stranke koja je u državi ovladala svekolikom vlašću, stekao je toliku moć da ga mnogi analitičari, ali i dobar deo običnog puka, doživljavaju i karakterišu kao gospodara Srbije. To mu dođe kao savremena verzija knjaza Miloša. Iz ovog kratkog pregleda sledi jasan zaključak: dosadašnje iskustvo pokazuje da naš predsednik ne samo da nije sebe žrtvovao na oltar otadžbine, nego se dogodilo nešto dijametralno suprotno od toga: zagospodario je otadžbinom i bezmalo postao njen vlasnik. Može li naredni mandat tako radikalno da se preokrene da neko ko je prisvojio, takoreći privatizovao državu, postane njen samozatajni sluga? Kad bi se tako nešto dogodilo, bio bi to jedinstven događaj u političkoj istoriji sveta, ali očigledno je da takvo i toliko čudo ne može da se dogodi. U političkoj i pravnoj filozofiji, ali i u teoriji javne uprave, postoji načelo da je građanima dozvoljeno sve što zakonom nije zabranjeno, a zvaničnicima je, kad su u pitanju njihove funkcije i službeni poslovi, dozvoljeno samo ono što je propisima precizirano i što im je, metaforički rečeno, u opisu radnih mesta. Kršeći to načelo kontinuirano i generalno, predsednik Srbije je u svojim dosadašnjim mandatima, prekoračujući ovlašćenja, kršio hiljade i hiljade raznih zakonskih odredaba. Primera radi, kad je nabavljao vakcine i opremu za kovid-19, kad je sklapao ugovor o Beogradu na vodi, kad je izveštavao o snabdevenosti prodavnica i skladišta i kad je u jednom selu na sjeničkoj visoravni obećao i naredio izgradnju trafostanice... Sve su to bili akti van zakona za koje, bar teorijski, postoji krivična odgovornost. Po broju zakonskih prekršaja, sve po osnovu pomenutih prekoračenja, inače skromnih predsedničkih nadležnosti, naš predsednik bi mogao da uđe u Ginisovu knjigu rekorda. Posebno mora da se istakne predsedničko kršenje Ustava, i to njegovog osobito važnog člana 115. Tim članom se izričito, formulacijom datom kroz najjednostavnije i najrazumljivije reči, zabranjuje da predsednik Republika, pored predsedničke obavlja bilo koju drugu javnu funkciju. Naš predsednik je spojio funkcije predsednika države i predsednika vladajuće – najjače i gotovo jedine preostale delatne – stranke. Predsedništvo stranke dalo mu je ogromnu političku moć, koja mu je omogućila da zagospodari državom, a funkcija predsednika države dala mu je izgovor i mogućnost da se umeša u sve procese odlučivanja i tako presuđuje o svemu što sam odabere kao shodno. Tu svoju vanzakonsku aktivnost razvukao je u širokom dijapazonu, od pregovaranja o Kosovu, preko nabavke gasa u Rusiji, sve do izveštavanja o snabdevenosti sistema kiselim krastavčićima i neoljuštenim pirinčem. Predsednik se svečano zakleo nad Miroslavljevim jevanđeljem i Ustavom Srbije. Valja ostaviti čitaocu da prosudi koliko vredi zakletva nad Ustavom jednog silovitog i tako istrajnog ustavokršitelja. Ostaće to kao silna i neverovatna ironija javne politike da se neko, nakon tolikih godina skoro svakodnevnog kršenja Ustava i mnoštva raznih zakona, mirne duše, pa još onim toržestvenim tonom zakune nad Ustavom. Ironija je utoliko veća, a smejurija utoliko tužnija (Ja se smejah da ne plačem...) što zakletva sadrži i naglašeno obećanje predsednika da će se u svom radu strogo pridržavati Ustava i zakona! Poslednjeg majskog dana predsednik Republike, na pragu svog drugog mandata, položio je zakletvu u Narodnoj skupštini. Svečana, snažno intonirana i kićeno formulisana obećanja u toj zakletvi u takvom su kontrastu sa dugom praksom predsedničkog delovanja – sa višegodišnjim kršenjem člana 115, jednog od najvažnijih u Ustavu, kao i sa svakodnevnim kršenjem zakona, tako što se prekoračuju ovlašćenja – da ovaj tekst nije mogao da ostane nenapisan. Par meni bliskih ljudi smatra da je ovo zaludan posao i da treba da se okanem ove razbibrige (Dokon pop i jariće krsti), ali ja, ipak, smatram da bi na ove sablažnjive pojave neko trebalo bar da ukaže. Dixi et salvavi animam meam. Ne veruj ustavokršitelju ni kad se najsvečanije zaklinje.