Strah od gladi u zemlji viškova hrane

Oko 2,3 milijarde ljudi u svetu suočava se sa umerenim ili ozbiljnim poteškoćama da dobiju dovoljno hrane, navodi se u najnovijem izveštaju UN i upozorava da ruska invazija na Ukrajinu „ometa snabdevanje i utiče na cene žita, đubriva i energenata“, što je dovelo i do dramatičnog povećanja cena hrane u prvoj polovini 2022. FAO indeks cena hrane Organizacije za hranu i poljoprivredu UN svedoči da su u junu cene hrane u proseku za 23 odsto više nego pre 12 meseci, pri čemu su žitarice poskupele 27,6 odsto, mlečni proizvodi 24,9 odsto… Za razliku od velikog broja stanovnika planete, građani Srbije nemaju preteranog razloga za paniku, uprkos tome što predsednik Aleksandar Vučić tvrdi da „svet čeka najgora zima u poslednjih 70 godina“ i da će „nedostajati mnogo hrane“. Prošle jeseni pšenicom je zasejano 627.000 hektara i očekuje se rod od oko tri miliona tona. Za sve domaće potrebe godišnje je dovoljno 1,55 miliona tona, tako da još toliko može i da se izveze. Tim pre što u magacinima ima 700.000 tona prošlogodišnjeg roda, jer je Vlada u martu privremeno zabranila izvoz, baš u trenutku kada su u svetu cene pšenice obarale sve rekorde. U međuvremenu, svetska cena pšenice je u junu pala za 5,7 odsto. Toliko su, dakle, više mogli da zarade srpski farmeri, da im država, iz ko zna kojih razloga, nije spustila rampu na izvoz. Ako im je za utehu, pšenica je i dalje u svetu za 48,5 odsto skuplja nego u junu 2021. Koliko će koštati u Srbiji, još ne znaju. Robne rezerve najavile su da će otkupiti 131.000 tona po ceni od 40 dinara. Predsednik Nezavisne asocijacije poljoprivrednika Srbije Jovica Jakšić smatra da cena ne bi trebalo da bude manja od 50 dinara sa PDV-om. Pride, poljoprivrednici traže da se ukinu kvote i dozvoli slobodan izvoz pšenice, kukuruza i jestivog ulja. Tim pre što, smatra Dragan Kleut, predsednik Saveza udruženja poljoprivrednika Banata, država nije ništa učinila za poljoprivrednike, jer im daje subvencije na nivou „statističke greške“, a pride im je zabranila izvoz i ,,veštački“, zamrzavanjem, oborila cene brašna, mleka, svinjskog mesa, ulja i šećera. U takvom ambijentu žetva je u punom jeku. U njoj učestvuje oko 25.000 kombajna i 450.000 traktora, od kojih su mnogi stariji od svojih vlasnika. Prinosi jesu lošiji nego prošle godine, ali su zasejane veće površine. Resorni ministar Branislav Nedimović očekuje rod od oko tri miliona tona pšenice, manji od rekordnog prošlogodišnjeg, ali veći od proseka u pet prethodnih godina. ,,Naša proizvodnja je dovoljna za ceo Balkan, jer Srbija potroši 1,3 do 1,5 miliona tona za sve što joj je neophodno“, rekao je Nedimović. Starije je to podsetilo na bivše zvaničnike koji su svojevremeno tvrdili da Jugoslavija može da hrani „pola Evrope“. Tada se u SFRJ, sa 22 miliona stanovnika, proizvodilo oko šest miliona tona pšenice i bilo je i za izvoz. Sada se u Srbiji, sa 6,5 miliona stanovnika, proizvodi više od tri miliona tona, ali se građanima, ipak, uteruje strah od mogućih nestašica, pa i gladi. Početkom jula i Republički zavod za statistiku je objavio procenu da očekuje 3,18 miliona tona pšenice, za 7,5 odsto manje nego 2021, ali za 18,6 odsto više od desetogodišnjeg proseka. U odnosu na taj prosek RZS navodi da su za 20,9 i 23,9 odsto povećane površine zasejane sojom i suncokretom, dok su zasadi kukuruza smanjeni za četiri, a šećerne repe za 32,2 odsto. I nije to jedini razlog zašto će vlasnike četiri domaće šećerane da boli glava, jer je to jedna od šest namirnica čije je cene Vlada zamrzla na nivou od 15. novembra 2021. U boljoj poziciji nisu ni mlinari, jer za razliku od šećera i pšenice, brašno ne može dugo da stoji u skladištima. I dok se ceo svet jagmio za brašnom, u Srbiji ga je, prema podacima Ministarstva poljoprivrede, na zalihama bilo oko 500.000 tona. I to krajem juna, kada je već počela ovogodišnja žetva, a zbog pogrešnih poteza Vlade ni stari rod nije prodat. Da zlo bude još veće, izvoz je zabranjen kada su cene za mlinare bile najpovoljnije. Oni su brašno od pšenice lanjskog roda sve do novembra 2021. izvozili za manje od 300 evra po toni, a Vlada premijerke Ane Brnabić, posle najave predsednika Aleksandra Vučića, prodaju strancima zabranila je kada je tona koštala znatno više od 400 evra. Podgoričke Vijesti objavile su da je Crna Gora u to vreme brašno iz Bugarske i BiH nabavljala za 450 do 480 evra po toni. Kada je Vlada Srbije 20. aprila odobrila izvozne kvote za pšenicu, kukuruz, brašno i rafinisano suncokretovo ulje, mlinari iz Srbije su kupcima u Crnoj Gori brašno tip 500 ponudili po cenama od 420 do 440 evra po toni i bili su 10-15 odsto jeftiniji od konkurencije iz okruženja. Oni tvrde da ionako skroman izvoz brašna nije mogao da ugrozi sigurnost i stabilnost snabdevanja domaćeg tržišta, a izgubili su jedinstvenu priliku da povećaju prihode. Po računici Zdravka Šajatovića, direktora udruženja mlinara Žitounija, Srbija je u martu i aprilu mogla da izveze bar 40.000 tona brašna za oko 17 miliona evra i „u tom svetlu, zabrana izvoza brašna bila je apsolutni promašaj“. Ništa bolje nisu prošli ni uljari i to u trenutku kada je svetsko tržište ostalo bez Ukrajine, glavnog snabdevača suncokretovim uljem. U Srbiji je ove godine suncokretom zasejano skoro 250.000 hektara i očekuje se rod od oko 750.000 tona. Za domaće potrebe godišnje je dovoljno oko 84.000 tona ulja, tako da se svake godine u proseku izveze oko 180.000 tona. Svake, osim ove, kada je tražnja za uljem bila i najveća. Sve u svemu, domaći paori nikako da dočekaju bolji život. Mogu da ga vide samo kad se reprizira istoimena serija na RTS-u. Ili uoči izbora, kada im svaka vlast obećava kule i gradove. Što bi rekao Ivo Andrić: „Jednima vek prođe u mučnom i uzaludnom čekanju, a drugi bez imalo čekanja dobiju sve što žele i čemu se nadaju“. I dok je proizvođačima hrana jeftina, potrošačima u Srbiji je skuplja nego nekim komšijama, a na nju troše i više od 40 odsto primanja. I pri tome, više od pola miliona građana živi ispod linije apsolutnog siromaštva, a rastuća inflacija i rast cena hrane od 19,3 odsto u poslednjih 12 meseci, gurnuće još neke ispod te crte. Globalni rast cena hrane, koji je počeo i pre, a vrhunac doživeo u prvom mesecu rata Rusije i Ukrajine, dva velika igrača na svetskom tržištu hrane, uznemirio je i vlast u Srbiji, koja je nespretno reagovala. Kao da se uplašila nestašica u zemlji koja ima viškove hrane. Kako drugačije objasniti nerazumne odluke o zabrani izvoza iz zemlje koja raspolaže sa 4,1 milion hektara poljoprivrednog zemljišta, od čega se obrađuje skoro 3,5 miliona hektara. Bilo bi neuporedivo bolje da su nadležni osmislili strategiju kako da se poveća vrednost proizvodnje sa 1.000 evra po hektaru u Srbiji na 17.000 evra, kao u Danskoj ili na 24.000 evra, kao u Holandiji. I onda se neko čudi što je za poslednje tri i po decenije prosečan rast poljoprivredne proizvodnje samo 0,45 odsto godišnje, na nivou najsiromašnijih zemalja podsaharskog regiona, dok optimalni model održivog rasta poljoprivrede podrazumeva rast od četiri-pet odsto. Paradoksalno, Srbija je verovatno jedina zemlja u svetu u kojoj su, i prema zvaničnim podacima RZS, 2018. smanjene površine pod sistemima za navodnjavanje. Te godine se navodnjavalo 46.823 hektara, sedam odsto manje nego 2017. A da to nije bio izuzetak, nego skoro pa pravilo, svedoči i činjenica da je i 2021. sistemima za navodnjavanje bilo pokriveno 52.236 hektara, 205 hektara manje nego 2020. I dok se političari hvale novim sistemima za navodnjavanje, prinosi i dalje uglavnom zavise od Božje volje, a ne od savremenih agrotehničkih mera, pa je i 2021. fizički obim poljoprivredne proizvodnje smanjen za pet odsto. A da je, kao što su obećali, svaki ministar poljoprivrede od 2000. – u međuvremenu ih se promenilo 13 - sagradio takve sisteme za samo po 10.000 hektara, u Srbiji bi se sada navodnjavalo još 130.000 hektara. Dva i po puta više nego što se sada navodnjava. A čak i tada bi značajno zaostajala za Albanijom, koja već decenijama navodnjava 380.000 hektara, pa sve veće količine hrane izvozi i u Srbiju. Da bi povećala površine koje se navodnjavaju, Srbija se još u martu 2014. kod Razvojnog fonda Abu Dabija zadužila za 100 miliona dolara. Ne zna se da li je i na šta taj novac potrošen, ali za navodnjavanje, bar zvanično nije. Uprkos tome, Srbija je u proleće 2019, pet godina od potpisivanja ugovora, morala da vrati prvu ratu od 3,2 miliona dolara, a ceo kredit mora da isplati do kraja 2034, s tim što rate dospevaju svakih šest meseci. Uprkos svemu, Srbija i dalje proizvodi duplo više hrane nego što joj je potrebno. Za sve skromniji stočni fond dovoljno je oko četiri miliona tona kukuruza, a godišnje se u Srbiji proizvede i do osam miliona tona. Ali, sav kukuruz nema ko da pojede, jer je prema podacima RZS u Srbiji 1. decembra 2021. u svim stajama bilo 859.500 goveda (stočari kažu da ih stvarno nema ni 500.000 grla), oko 2,87 miliona svinja (poznavaoci prilika kažu da ih je manje od dva miliona), 1,7 miliona ovaca, 14.000 konja i oko 1.000 magaraca. Idealno bi, po rečima stručnjaka, bilo da ima bar 1,6 miliona goveda, oko 6,5 miliona svinja, tri miliona ovaca, 95 miliona pilića… Poređenja radi, u Srbiji je 1984. u oborima bilo oko 5,5 miliona svinja, a 1990. se u zemlju od izvoza svinjskog mesa slilo 762 miliona dolara. Ili, daleke 1866. Srbija je na 1.000 stanovnika imala 1.300 svinja, a sad ima oko 430 tovljenika, pa je Srbija samo u 2021. za uvoz zamrznutog svinjskog mesa potrošila 64 miliona dolara. I tako svake godine, nekad više, nekad simbolično manje. U odnosu na prosek od 2011. do 2020, broj goveda u Srbiji smanjen je za više od pet odsto, svinja i koza za skoro sedam, a živine za 9,5 odsto. Jedino je i to za 1,8 odsto, povećan broj ovaca. To je, uz kretanja na globalnom tržištu, svakako doprinelo da i potrošačke cene mesa u Srbiji između maja ove i prošle godine porastu za 21,1 odsto, nešto više od cena ostale hrane. Taj rast je još značajniji ako se ima u vidu da je Vlada odlučila da na nivou od 15. novembra 2021. ograniči cene osnovnih životnih namirnica, a to zamrzavanje nekoliko puta je produžavano, tako da je još na snazi. Logična posledica smanjenja stočnog fonda je da je Srbija samo u prva četiri meseca ove godine uvezla oko 12.679 tona zamrznutog svinjskog mesa za 27,6 miliona evra. „Uvoz mesa za prva četiri meseca 2022. veći je za 88 odsto nego prošle godine u istom periodu, a najveće količine stigle su iz Španije“, precizira Jasna Stevanović iz Udruženja za stočarstvo PKS. Dodatni problem je što je, za razliku od Srbije, u Evropi za ishranu svinja dozvoljena upotreba genetski modifikovane sojine sačme. Uz to, u prvom kvartalu uvezli smo 61.000 prasadi, jer je proizvodnja svinjskog mesa u Srbiji značajno smanjena. Dr Vitomir Vidović, profesor novosadskog Poljoprivrednog fakulteta, navodi da je početkom 2022. u Srbiji bilo samo 180.000 krmača–prasilja, dok ih je pre samo nekoliko godina bilo 1,1 milion. Zato su trenutno mesare – pune, dok će obori na duži rok ostati – prazni. Drugačije teško da može i biti ako se ima u vidu da je koliko u februaru kilogram žive vage svinja koštao 0,2 evra manje od troškova stočne hrane za kilogram prirasta. Farmeri prst upiru u klaničare i uvoznike kao glavne krivce za svoje probleme i ističu da je drastični rast uvoza svinjskog mesa ubrzao zatvaranje mnogih domaćih farmi. Oni dodaju da je stazu za put ka ambisu trasirala pogrešno koncipirana privatizacija poljoprivrednih kombinata. I dok se nekada iz SFRJ izvozilo 54.000 tona, a samo iz Srbije 30.000 tona bebi bifa, sada se iz naše zemlje izvozi tek između 300 i 400 tona ovog najkvalitetnijeg goveđeg mesa godišnje. Pre raspada SFRJ, na prostorima tadašnje i današnje Srbije 1990. se proizvodilo ukupno 650.000 tona, a trošilo po stanovniku oko 65 kilograma svih vrsta mesa godišnje. Danas se proizvodi 200.000 tona manje, a i potrošnja po stanovniku je pala na oko 44 kilograma. Stočarstvo koje je vlast, pogrešnom agrarnom politikom, pustila niz vodu, učestvuje u stvaranju BDP-a poljoprivrede sa samo 29 odsto, a svaki udeo manji od 60 odsto smatra se karakteristikom nerazvijenih zemalja. Sa velikim problemom suočavaju se i proizvođači mleka. Država misli da je problem rešen ako subvencije za mleko poveća za nekoliko dinara po litru, a time zapravo ne može da se ugasi ni požar, koji odavno bukti. Boljitka neće biti, poručuju farmeri, sve dok litar mleka košta kao i litar mineralne vode. To je i jedan od razloga što je proizvodnja mleka u poslednjih godinu dana smanjena za 100 miliona litara i što od ukupne proizvodnje samo 800 miliona litara završava u legalnim kanalima, a više stotina miliona litara cirkuliše sivim kanalima. Uostalom, zbog sve skuplje stočne hrane, seljacima se isplati da stoku hrane - mlekom. Sigurno ne zato što im baš dobro ide, u poslednjih nekoliko godina u Srbiji ugašeno je oko 60.000 poljoprivrednih gazdinstava. Posebno su ugroženi mali stočari, farmeri sa nekoliko stotina tovljenika, koji sami ne proizvode, već kupuju stočnu hranu. Direktor poljoprivredne zadruge Kovačica Miroslav Jonaš pre nekoliko meseci je upozorio da se u Srbiji farme gase, dok se sve više novca troši na uvoz zamrznutog svinjskog mesa. Nažalost, ne gase se samo farme, već i čitava sela, pa je od 4.700 naseljenih mesta u Srbiji svako četvrto u fazi nestajanja, a u 1.034 sela živi manje od po 100 stanovnika. U odnosu na Holandiju Srbija ima duplo više obradivih površina (3,5 prema 1,8 miliona hektara) i pet puta veći udeo agrara u stvaranju BDP-a (7,5 prema 1,5 odsto). Ima i osam puta više poljoprivrednih gazdinstava (565.000) od broja ljudi koji se u Holandiji bave poljoprivredom (manje od 70.000 zaposlenih). Uprkos tome, Holandija samo od izvoza cveća i ukrasnog bilja godišnje zaradi 9,5 miliona evra, a Srbija prodajom svih poljoprivrednih proizvoda strancima ne zaradi ni pola te sume. Stvari dolaze na svoje mesto ako se pogleda da je 2021. iz Srbije izvezeno poljoprivrednih proizvoda za 4,2 milijarde evra, a Holandija za više od 90 milijardi evra. Taj odnos teško da se može promeniti sve dok u strukturi srpske poljoprivrede, sa udelom od čak 99,5 odsto, budu dominirala porodična poljoprivredna gazdinstva, od kojih skoro svako drugo ima ekonomsku vrednost manju od 2.000 evra. Sa tako usitnjenim gazdinstvima nema modernizacije, investicija, rasta proizvodnje i izvoza. Još ako se država seljaka seti samo pred izbore. Uostalom, još važeću Strategiju poljoprivrede i ruralnog razvoja Srbije, Vlada tadašnjeg premijera Aleksandra Vučića usvojila je 31. jula 2014. U zvaničnom saopštenju Vlade piše da je cilj tog dokumenta unapređenje i modernizacija poljoprivredne proizvodnje, poboljšanje kvaliteta života u ruralnim područjima, održivo upravljanje resursima i zaštita životne sredine. I već u prvoj godini, umesto očekivanog rasta od 9,1 odsto, Srbija je imala pad fizičkog obima poljoprivredne proizvodnje od osam odsto. I to u odnosu na 2014, kada su Srbiju zadesile „stogodišnje poplave“, koje su, po zvaničnim procenama, poljoprivredi te godine nanele štetu od 228 miliona evra. Branislav Gulan, Milan Ćulibrk