Šta je na momente otelo žurku

Ima u Novom Sadu crna šala da Egzitu najlakše padne organizacija kada se završi pre 11. jula, pa menadžment festivala i prateće institucije koje ga čine mogućim (Grad, Pokrajina, Republika…) ne moraju da razmišljaju šta da čine na godišnjicu srebreničkog genocida. Ideja da se u ponoć setimo žrtava minutom ćutanja neslavno je propala pre više godina usled pretnji, manjka političke volje i realne bojazni da se na Petrovaradinskoj tvrđavi ne lome glave i mobilijar. Sam festival je nakon 22 godine postao tragično apolitičan i društveno marginalizovan, do te mere neincidentan da je i veliki transparent na bedemu Đave „Dobro došli u Novi Sad, glavni grad Vojvodine“ odavno otišao u istoriju kao najblaže rečeno neprikladan i u teškoj suprotnosti sa aktuelnim narativom „srpskog sveta“, za koji ne znamo tačno šta je, ali znamo da će biti mrtvih. U gostima, a kako drugačije. Upravo završeni Egzit sada ima drugačije probleme i umesto da brine kako da oda poštu žrtvama genocida, a da time ne isprovocira nasilje, mora da se dovija kako da gosti iz celog sveta ne vide zloglasna slova „Z“ ispisana po celom gradu, a koja su simbol ruske agresije na Ukrajinu. Uz to, Egzitu sigurno nisu godile parade u režiji Srpske radikalne stranke i njihovih simpatizera, koji su sa mosta Varadinska duga otprilike poručili da se na Egzitu mrzi Srbija, da mu tu nije mesto, kao uostalom ni Srbiji u Evropskoj uniji, te da svi mi pripadamo savezu sa majkom Rusijom i očuhom Vladimirom. Slično „srpskom svetu“, ni ovde se konkretno ne pominje modalitet saveza i pravni okvir, niti oni realno postoje, ali opet svi nekako znamo da će selektivno da se gine. Zna to i čovek koji se Dunavom preko dana vozio čamcem sa zastavama okupatora Ukrajine, ali se neutemeljeno pouzda da će na zgarištu ostati na pravoj strani. Bilo kako bilo, Egzit 22 završen je mirno i uspešno, a prema izveštajima organizatora preko 200.000 ljudi je tokom četiri dana pohodilo „Gibraltar na Dunavu“. Ako zanemarimo manje ili više rutinske intervencije lekara Hitne pomoći, na Tvrđavi je zaista bilo mirno, a kako i ne bi kada je general verbalne eksploatacije „srpskog sveta“ i prvi koji u rat neće otići, ministar policije Aleksandar Vulin, očinski pozvao ljude na Egzit sa strogom ali pravičnom direktivom da „slušaju muziku i ne drogiraju se“. Šalu na stranu, u razgovorima sa kolegama i prijateljima zaključujemo da je na Đavi bila prava mala armija policajaca, što u civilu što u uniformi, narkotici su plenjeni i „gore“ i „dole“ u Novom Sadu, a na Egzitu se miris kanabisa osećao ređe nego ranije, odnosno barem je takav subjektivan utisak nekoliko festivalskih veterana. Dva se zaključka nameću – najbezbednija država je policijska država, a ko hoće neprimetno da sadi i puši kanabis mora na subvencionisanom imanju da prebaci jednu tonu prihoda i u posao uveže čuvare reda iz državnih institucija. Ministar Vulin može, ali i ne mora da navrati. Kolega Stefanović obaška. Nisu, ipak, zavođenje reda, simboli ruske vojske, ni relativno mlako otvaranje bili glavna zanimacija naoštrenih akreditovanih pera. Na našu žalost, Egzit je počeo da posrće sa izvođačima i više ni u ludilu ne može da se meri sa regionalnim i svetskim festivalima sličnog kalibra, iako će se Egzit braniti da je karta neuporedivo jeftinija nego „pepsi“ na Sigetu u Budimpešti, što je tačno. Problem je u tome što Siget nudi osetno jače i aktuelnije bendove, pa sad neka buđelar odluči. Princip je vrlo jednostavan i neka se disk-džokeji ne naljute – da bi Egzit festival bio zbilja velik i moćan, na Glavnoj bini svakog dana mora da nastupi neko jednako velik i moćan, ma koliko nam se činilo da su to isprane vedete izvađene iz naftalina. Egzit bi nam ovde verovatno kazao da je njihov glavni adut i izvozni artikal Dens Arena, i to je opet tačno, međutim čak ni najbolji di-džejevi i đuskanje do devet ujutru ne mogu zameniti muzičke grupe A-klase, kojima se na Egzitu poslednjih godina gubi trag. Primerice, pre tri godine na Đavu je došao The Cure, sa zakašnjenjem od ciglo 30 godina, pa je red na ulazu prvi put bio krcat tokom dnevne svetlosti, a na Egzit su došli i oni koji sada imaju decu. Pre 16 godina smo mislili da je Bili Ajdol tek matori prdonja koji maglu iz osamdesetih može samo Srbima da proda, a on i gitarista Stiv Stivens su otprašili jedan od najboljih rok koncerata na domaćem tlu ikada. Uz dužno poštovanje izvođačima i ljudima kao što su Senida, Masked Wolf, Ofenbach, Calvin Harris pa i Iggy Azaela, oni prosto ne mogu da drže balans vage ako su na drugom tasu Nik Kejv and the Bad Seeds, doslovno jedini umetnik i bend s ogromnim stažom i bagažom, rečju megazvezda, koji su nastupili na najvećoj sceni ove godine. To naravno ne znači da na Egzitu čovek nije mogao da sluša dobar gitarski zvuk, već da je izbor ili drastično sužen ili ponovljen. Na primer, odlično je što smo u nedelju slušali Marki Ramona na Fjužn bini i The Ramones jesu novosadska ikona zvuka, ali taj bend nije ovde prvi put. I lepo je što smo uživali sa osveženjima kakvi su Blind Channel i Coach Party, a odlično je i što gledamo stare zveri poput The Exploited (neverovatan koncert, standardno), što je konačno došao riječki Paraf posle toliko decenija, ili što đuskamo uz naše komšije iz Killo Killo Bande. Sve je to sjajno i bajno, ali gde su tu Ledi Gaga, Ed Širan, Metalika, U2, Rijana, Red Hot Chili Peppers, Eminem, Bijons, Kings of Leon… i druga megabića, kakav god da vam je muzički ukus? No, nije manjak jakih imena prelio čašu. Nije čak ni Egzitovo odustajanje od kulture bunta, društvenog angažovanja i političke provokacije, nešto sasvim drugo je u pitanju. Ne postoji bezbolan način da se to kaže – Egzit je prvi put na momente zvučao kao da su ga kidnapovali Slobodan Milošević i Mirjana Marković, a sve to „strimovala“ Marija Milošević preko svog privatnog i privilegovanog medija, dok Marko Milošević prodaje omladini precenjene sokove, pivo i ko zna šta ne. Egzit je delovao kao sopstveni antipod i festival na kome se čuje muzika protiv koje se „originalni Egzit“ borio. Radi se naravno o gomili izvođača iz rep, trep, hip-hop, i sličnih recitatorskih žanrova u čijim se tekstovima pominje sve ono protiv čega je Egzit nastao leta gospodnjeg 2000, zabibereno tankerom banalnosti i uvreda za dobar ukus. Takva repertoarska šizofrenija, u kombinaciji sa protestima „slobodnih radikala“, činila se kao okupaciona zona gde čovek više ne zna da li je žitelj ili okupator. Možda će jedan primer biti posebno slikovit – umetnica zvana Mimi Mercedez je na Fjužn bini (žargonski „rok stejdž“, bio nekada, prim. aut) žarila i palila, hiljade mladih zna tekst, a u njemu se do tančina govori kako obesmisliti ionako toksičnu vezu dvoje ljudi, kako vaginalno manipulisati (sic!) druge ljude i uopšte kako biti najveća kučka u Solarnom sistemu i mokriti po sirotinji u slobodno vreme, a da instagram-pratioci ne jenjavaju brojem. A nešto ranije, na Glavnoj bini nastupili su Napalm Death, britanske legende grindcore žanra čije brutalno prženje razbija bubne opne evo već 40 godina, i šta su oni imali da nam poruče? Prvo, da svaki konflikt moramo rešiti mirno i nasilje ne pruža odgovor. Drugo, da su višenacionalne korporacije nehumani konglomerati koji gaze preko leševa i s njima se valja obračunati. I treće, da su žene i isključivo žene vlasnice svog tela i svako ko im kaže ili naredi da urade nešto sa tim telom može i mora da se nosi tamo gde Sunce ne sija. I sve te poruke nalaze se iza najagresivnijih nota i glasova, dok nam se istovremeno na tečnom srpskom, sa „zaraznim ritmom“, naravno ukradenim iz matrica sa Kariba i američkog juga, peva o najnižim strastima, poganosti i valjda svih sedam smrtnih grehova plus primitivizam. Izvinite, to nije bio Egzit, to je bio „Dizel Siti“ protiv koga se Egzit nekada borio. I još ovo – mora biti da su došla neka čudna vremena blagostanja i prosperiteta, kada su Egzit i Sterijino pozorje u savršeno čudnom neskladu sa ličnim rezimeom. Ruku pod ruku, dva najvažnija novosadska „brenda“, jedan u kulturi drugi nažalost samo u zabavi, niti reže, niti ujedaju, preokupirani sopstvenim pupkom i opterećeni neiskorišćenim regionalnim nasleđem. „Pozorje“ se odavno fokusiralo na domaće autore, domaće po pasošu, a ne po jeziku, kulturu i promišljanje gotovo identične postjugoslovenske stvarnosti, dok je Egzitu bitno da te bine neko popuni i da se ispred njih troši, pa makar slušali nepodnošljivo đubre sa 12 prekršajnih i tri krivične prijave u svakom tekstu pesme. „Pozorje“ jeste nudilo dobre predstave, baš kao što i Egzit nudi dobre koncerte, međutim fokus, misija i vizija tih festivala su garsonjerske u poređenju sa ranijim vremenima i oni više nude palijativnu negu statusa kvo, nego kritičnu promenu i katarzu u društvu. Vaš reporter na Dens arenu ne ide dobrih 15 godina, ali drugari koji ne propuštaju elektro-hadžiluk kažu mi da je bilo odlično i da su di-džejevi i te kako opravdali očekivanja. Jedini problem većini predstavlja suluda satnica za organizam opterećen godinama, poslom i porodicom, jer i dalje se najbolje provodi od četiri ujutru do osam, kada ostatak Egzita odavno spava. A behu i građanin Kejv te građanka Konstrakta. Ovih je dana kružio „mim“ u formi panel-stripa, gde bezobrazni mozak osobi koja pokušava da zaspi kaže „hej, Sepultura je predgrupa Konstrakti“, pa ti mirno spavaj. Uistinu, živimo u vremenu kada brazilske metal ikone Sepultura dele binu sa Anom Đurić – i to je, da se razumemo, odlično, iako naizgled komično. Oni jesu na dijametralnim soničnim pozicijama, ali su i te kako na istoj strani društvene barikade i dele podosta vrednosti. Uzgred, i jedni i drugi su imali dobre koncerte, a Konstrakta je lagano nadrasla muziku i postala višeznačna umetnica koja mladom čoveku nudi i te kako dragocen paket emocija i znanja. Nik Kejv, ne valja trošiti reči, na Đavi je bio treći put i razbio je. U tih dva sata tačno i jasno se vidi šta su muzika, talenat, emocije, rad, preobražaj, posvećenost i gotovo religijsko ushićenje vernih fanova. Za takva putovanja dva gramofona prosto nisu dovoljna i umetnik mora malo i da umre kada se popne na binu, o sviranju i pevanju da ne pišem. Dok umetnike još ima ko da sluša. Igor Mihaljević