Poniranje u srž izvođaštva

Poslednje gostovanje Marte Argerič u srpskoj prestonici bilo je pre dvadeset godina (da budemo precizni, na Bemusu 2002, kada je nastupila na čak dva koncerta – u klavirskom duu sa Aleksandrom Rabinovičem Barakovskim i potom sa Beogradskom filharmonijom, pod upravom Barakovskog). Susret sa senzacionalnom pijanistkinjom bio je predviđen i za otvaranje 52. Beogradskih muzičkih svečanosti (tada je bio najavljen Betovenov Koncert za klavir i orkestar u Ce duru br. 1, delo koje je, na svojstven način, obeležilo početak karijere Marte Argerič), ali je, iz znanih epidemioloških razloga koncert – prilično očekivano – otkazan. Stoga kao posebnu privilegiju doživljavamo to što ponovo svedočimo muziciranju slavne argentinske umetnice, čija karijera nesmanjenim intenzitetom traje duže od šest decenija, čije je ime paradigma vrhunskog izvođaštva. Na zatvaranju Belefa, 9. jula, u Velikoj dvorani Kolarčeve zadužbine, uz Simfonijski orkestar Radio-televizije Srbije i argentinskog dirigenta Luisa Gorelika, za beogradsku publiku ponovo je svirala Marta Argerič. U prvom delu večeri izvedena je Simfonija br. 4 Gustava Malera, poslednja iz tetralogije u kojoj je kompozitor koristio elemente pesama iz zbirke Dečakov čudesni rog. Ova, po mnogim mišljenjima najpristupačnija Malerova simfonija, odličan je izbor budući da nije odveć često prisutna na domaćim muzičkim scenama. Luis Gorelik sa pažnjom konkretizuje dramaturšku liniju dela, rafinirano oblikujući fizionomije stavova. Zvuk orkestra je kompaktan i pun (retke nesuglasice uspešno su prevaziđene), na ključnim tačkama ostvaren je adekvatan izraz – koji istovremeno ukazuje i na bezazlenost i na ranjivost, rečju, na „dečji“ karakter kompozicije (kako je navedenu simfoniju svojevremeno tumačio Adorno). Lep doprinos tumačenju Malerovih ideja dala je Marija Jelić (sopran), mlada umetnica izvanrednih perspektiva. U drugom delu programa, koji je iščekivan sa najvećim uzbuđenjem, izveden je Ravelov Koncert za klavir i orkestar u Ge duru (saznajemo nezvanično da je najpre bio planiran Koncert za klavir br. 3 u Ce duru Sergeja Prokofjeva, što bi nas podjednako radovalo da smo bili u prilici da čujemo). Marta Argerič izvesno nadahnjuje članove orkestra. Uigrani sa solistkinjom, raspoloženi, ostvaruju raskošan ambijent, divna nijansiranja. Opet, reklo bi se da Marta Argerič nije sklona tome da delo tumači kao „razonodu“ (Moris Ravel je, doslovno, navedenu odrednicu prvobitno imao na umu kao naslov ovog klavirskog koncerta). Argerič istražuje kompozitorove auditivne strukture, značenjske slojeve. Ponire u srž (muzičkog) izvođaštva: interpretacija koju nudi slušaocu je gotovo opipljivo, živo tkivo. NJen zaštitni znak je, kao i uvek, neformalna i razbarušena scenska pojava, spontana i lišena teatralnosti, dok je sam umetnički iskaz jednostavan, neposredan, čist i stoga razoružavajući. Marta Argerič pretvara slušaoca u sudeonika (ili čak saučesnika) muzičkog događaja. Nastup je znatno produžen, slavna pijanistkinja je više puta na zahtev publike izlazila na scenu i verovatno bi sve potrajalo do unedogled da nije zamolila koncertmajstora da - ipak - povede orkestar sa scene. Veče je zaokruženo klavirskim komadom Iz dalekih zemalja i naroda iz Šumanovih Dečjih scena: Marta Argerič nas je pozvala da uplovimo u sliku jedne sanjarije, reimaginacije detinjstva, unoseći dinamizam životne lepote neuporedivo snažniji od onog koji prati svakodnevno bivstvovanje. Marija Ćirić