Slučaj Milenković je atentat na integritet i hrabrost

Kampanja protiv inspektora Slobodana Milenkovića ne prestaje. Ona će prestati samo onda kada nosioci kampanje sruše aferu Jovanjica ili kada Jovanjica sruši njih, kaže u razgovoru za NIN advokat Zdenko Tomanović. I dodaje: „Jovanjica nije samo otrov narkotika. To je otrov korupcije. Jovanjica je i povod privatizacije `javnog interesa`. Neko ko od Jovanjice ima štete, bilo profesionalne, bilo krivičnopravne ili političke, uzurpira javni interes i kroz korišćenje državnih resursa i pojedinaca iz bezbednosnih službi, policije i tužilaštva pokušava da oblikuje javnost u smeru dekriminalizacije Jovanjice. Kao model izabrali su kriminalizaciju inspektora koji su se usudili da se suprotstave kriminalu koji predstavljaju spoj državnog i privatnog partnerstva. Oni se svete inspektorima zbog otkrivanja učešća pripadnika vojnih i civilnih bezbednosnih službi u aferi Jovanjica i u toj kampanji koriste propagandna glasila vladajućih političkih i bezbednosnih struktura, svoje propagatore koji gostuju po različitim tabloidnim glasilima ali i pojedince iz tužilaštva i policije”. Gde vidite u slučaju Jovanjica, kako ste rekli, polje korupcije? To je opasnije polje od otrova narkotika. Otrov korupcije razbija naše institucije i vladavinu prava. Politička korupcija razara vladavinu prava više od svih drugih vidova. Ona razara i slobodu medija i pretpostavku nevinosti, i integritet, i samostalnost, i nezavisnost institucija i još mnogo toga. Jovanjica postaje simbol korupcije. Toliki angažman pojedinih predstavnika države u napadu na inspektore ima korozivno dejstvo na funkcionisanje institucija. Često sam govorio da je najopasnija za vladavinu prava baš državna korupcija – a to je korupcija kada se urušavaju institucije zarad ličnih, političkih ili grupnih interesa. Zašto se u poslednje vreme državni vrh, pre svega predsednik, ne izjašnjava o Jovanjici? Već je uspostavljen modalitet prepoznavanja želja i poltronstvo prema medijski izrečenim stavovima funkcionera kao i onih koji se percipiraju kao bliski vlasti. Kampanja državnih službenika ili onih bliskih vlasti je postala opasan inicijator delovanja institucija – gde se podobni i poltronski nastrojeni prepoznaju kao kandidati da medijski orkestriranu kampanju sprovedu u delo preko svojih službenih funkcija. Tada se, nakon što visoki državni funkcioner nešto izjavi, javlja neskrivena ekstra motivisanost, da se odjednom pokreće mašinerija koja ima nezakonit motiv. Zašto neki građani podržavaju Milenkovića suprotstavljajući se kampanji protiv njega? Građani su se okupili oko teme koja nam je svima zajednička, a to je da li još uvek ima smisla da u državi budete hrabar i pošten i da imate svoj lični i profesionalni integritet. Ta tačka okupljanja je plemenita i značajna da bi dala podstrek poštenim pojedincima iz institucija da rade svoje posao. Da li možete da budete još precizniji oko centra političke moći? Da li je to isti centar koji utiče i na to da se osam meseci po informaciji o spremanju likvidacije inspektora ništa ne preduzima? Taj pritisak oko Jovanjice je toliko veliki da nivo političkog centra iz kojeg se suspenduje zakon i deformiše istina, mora da bude izuzetno visok. Hijerarhijski nivo tih kreatora zavisi od nivoa umešanosti države u zajednički poduhvat ili pak od nivoa vaninstitucionalnih šerifa. O tim stvarima advokati moraju govoriti pravno tačno i precizno tako da nije profesionalno odgovorno u ovom trenutku odrediti ime i funkciju. A što se tiče informacije o njihovoj ugroženosti, više puta sam javno rekao da su MUP-u predate informacije o životnoj ugroženosti ali i da je tužilaštvo imalo javno objavljenu informaciju. Odakle je došla informacija o spremanju likvidacije inspektora? Iz veoma dobrog izvora. Zašto tužilaštvo i dalje ne reaguje i posle osam meseci se ne odlučuje o zaštiti inspektora? Više tužilaštvo je nadležno za ubistva kao i za pripremu ubistava. Umesto da u interesu spokojstva građana Srbije zaštiti sopstveni kredibilitet i podigne nivo samopoštovanja i naloži nadležnim službama da obaveste da li neko namerno neće da radi svoj posao i zašto; šta su preduzeli; s kim su razgovarali; da li je informacija tačna ili ne; da li su ugroženi ili ne; da li su im dali obezbeđenje i sve ostalo što bi trebalo da traži tužilaštvo, oni nažalost ne vide svoju nadležnost. Načelnik odeljenja za borbu protiv droge, kao i njegove kolege u borbi protiv droge su zbog primene zakona založili svoj život i sudarili su se sa nezakonitim spojem dela vojnih i civilnih bezbednosnih struktura i pojedinaca koji su Jovanjicu videli kao državno privatno partnerstvo izvan zakona, a naše državne strukture kažu - mi nismo nadležni. Da li su javni apeli jedino što je preostalo da se inspektori zaštite? Ja sam advokat. Nisam politički aktivista ali preduzeću sve pravne mere da te mlade ljude zaštitim. Povodom zajedničkog poduhvata jednog dela Višeg javnog tužilaštva i pojedinaca iz Ministarstva unutrašnjih poslova u ataku na lični i profesionalni integritet načelnika Slobodana Milenkovića i njihovog koordiniranog učešća u njegovoj kriminalizaciji, moja advokatska kancelarija preduzeće nekoliko pravnih koraka pred domaćim i međunarodnim institucijama. O tim koracima sam javno već govorio. Zašto Više javno tužilaštvo traži od Milenkovića da daje neke informacije kao građanin? To se sve svodi na razgovor o sve prisutnijim nezakonitim poigravanjima sa načelom potpune poverljivosti u radu policije. Ne može se nijedan pripadnik policije koji je nosilac najvećih profesionalnih tajni, jeftinim pravnim doskočicama podstrekavati da u razgovoru kao građanin otkriva tajne svog operativnog rada i time stvori uslove za ugrožavanje i svog života i života svojih saradnika. Svi ovi nasrtaji na inspektora moraju se posmatrati i kroz visok nivo javnog nepoverenja u integritet i samostalnost tužilaštva. To nepoverenje, između ostalog, proizlazi i iz selektivnosti u postupanju VJT-a (Više javno tužilaštvo u Beogradu). VJT nije smatralo da ima bilo kakvu nadležnost na javno izrečenu informaciju koju su preneli mnogi mediji u oktobru 2021. godine da su MUP-u predate informacije o životnoj ugroženosti Slobodana Milenkovića i Dušana Mitića ali zato želi da razgovara o navodima tabloida. Time su otvorili sumnju da njihovo postupanje nije u okviru načela savesnosti, nepristrasnosti i pravičnosti, te da je u suprotnosti sa garancijama vladavine prava. To je zapravo podstrekavanje na odavanje podataka o saradnicima. Poverljivost, pouzdanost i čuvanje tajni su osnov rada institucija koje se bave otkrivanjem krivičnih dela. Onog trenutka kada nema pouzdanog sistema čuvanja tajne, nema borbe protiv senzitivnog kriminala. U našoj pravnoj kulturi postoji stav da tajne i postoje da bi se otkrile. Postoji momenat kada neke tajne postaju domen rada tužilaštva, ili suda, pa onda i domen javnosti ali jako je važno da neke od tajni uvek ostanu tajne, a to je onda kada tajne štite živote ljudi. Nažalost u Srbiji, sistem policijskih saradnika je, zbog doprinosa neodgovornih moćnika postao sistem podložan uplivu kriminalnih klanova i kriminalizovanih državnih službenika. A tada lista doušnika postaje lista za odstrel. Više javno tužilaštvo u Beogradu vodi i medijsku kampanju protiv Milenkovića ali i protiv vas? Da li ste to očekivali? Naravno. Oni su vređajući mene prali svoje nezakonitosti. Što se vrana više pere to je crnja. Najpre tužilaštvo putem javnih saopštenja moli za pomoć drugih organa da mu pomognu da uveri javnost u svoju samostalnost, profesionalnost i zavisnost. Ali - nametnute probleme samo ti odabrani tužioci koji saučestvuju u ovoj kampanji mogu da reše - dakle to je problem tih odabranih tužilaca, a ne javnosti niti drugog organa. U ovom samostvorenom novopronađenom kolapsu ove institucije koji prevazilazi skandal reforme pravosuđa, umesto da prepoznaju samoporaznost situacije odabrani tužioci hoće da svoju ulogu probaju da operu kroz ista medijska glasila koja su im glavni osnov za postupanje i nepostupanje. Da li ste, kako Tužilaštvo naglašava, povredili Zakon o tajnosti podataka? To je školski primer vršenja pritiska i zastrašivanja advokata. Više javno tužilaštvo je javno potvrdilo da postoji neki akt koji su ipak dobili u kojem se potvrđuje postojanje ponude u novcu i napredovanju Milenkovića, te da se to odnosi na Jovanjicu. Ako je istinita tvrdnja tužilaštva da je u pitanju dokument na koji je tužilaštvo ili neki drugi organ stavilo određeni stepen tajnosti, onda je ta državna institucija imala obavezu da takav dokument i čuva. Neka država čuva sama svoje tajne. Zakon o tajnosti podataka ne mogu kršiti oni koji ne učestvuju u nekom postupku u kojem postoji tajna informacija. Pri činjenici da advokat nije bio, niti jeste, kako kaže tužilaštvo postupajući u bilo kom postupku pred bilo kojom institucijom koja se eventualno bavi navedenom informacijom, time nije imao ni mogućnost uvida u dokument sa eventualnom oznakom tajnosti. Zlonamerno proglašavanje od strane Višeg tužilaštva da sam ja prekršio zakon je nesumnjivo u funkciji pokušaja zastrašivanja advokata koji smeta tužilaštvu u njihovom nastojanju da maskiraju svoje ciljeve. Ne, nisam prekršio zakon. Ja taj njihov dokument sa navodnom oznakom tajnosti nisam ni video. Kažete da je slučaj Milenkovića javni interes. Zašto? Predmet Slobodana Milenkovića je prilika da se grade institucije u Srbiji i da se uspostavi poverenje u institucije koje pate od manjka javnog poverenja. Ovo je prilika za pre svega tužilaštvo i rukovodioce u tužilaštvu da pokažu inat državnom pritisku. Oni moraju da daju podršku pojedincu koji se bori protiv kriminala. U borbi pojedinca za primenu zakona i za svoja prava, tužilaštvo može biti jak instrument korekcije onih koji bahato zloupotrebljavaju svoju moć. Tužilaštvo mora da nađe moralni kompas, moralnu snagu, a ne da obesmišljava elementarne stubove jednog sistema. A kada se pokuša spajanje ličnih nezakonitih ambicija sa službenom moći onda ulazite u zonu korupcije. Zato je kritička javnost važna. Kada šefovi kabineta nezakonito lobiraju, kada državni tužioci rade za skrivenog klijenta a ne za zakon, kada drugi državni službenici zloupotrebljavaju funkcije radi ličnog interesa onda je sud javnosti najveći teret. Na sudu javnosti nema žalbenog postupka onima koji kriju sopstveni kriminal. Milenković je državni službenik... Da, i zato je važan. Administrativni, odnosno nepolitički i stručni sloj službenika bi trebalo da bude upravo prepreka onima koji imaju višak moći od pravno dozvoljene. Problem u Srbiji je odsustvo tog jakog stabilnog sloja struke jer im je decenijama lomljena kičma radi poslušnosti a sve radi nametanje straha. Zato su Slobodan Milenković i Dušan Mitić upravo simbol onoga što treba da bude stručni službenik, a to je da radi svoj posao a ne da osluškuje šta je politička želja, ili želja centara moći. Dakle, zakon i stručnost ispred poltronstva i poslušnosti. Jovanjica je posledica te jednačine, kada se nađe par ljudi koji su spremni da rade svoj posao onda šokiraju te moćnike, a javnost dobija poverenje u pojedince koji manifestuju stav da hrabrost, poštenje i profesionalni integritet i dalje imaju svoje važno mesto. I na kraju, jako je važno da je Slobodan Milenković pokazao da jedan tim ljudi – četvrto odeljenje – može da se nosi sa mašinerijom onih koji zloupotrebljavaju državna ovlašćenja. Ako se u jednoj zemlji kriminalizuju profesionalci iz službi (Milenković, Jović, i drugi) od strane tabloida pod kontrolom režima i onih koji bi trebalo da ih štite, šta to govori? To govori da je dozvoljen „atentat na integritet i čast“. Na sceni je uništavanje ličnosti u ime navodnog višeg interesa male društvene grupe. Žrtvovanje pojedinca iz straha od političke štete a možda i nečeg drugog. I opet sve to uz prećutnu ili otvorenu podršku nekih građana, intelektualaca, navodnih medijskih stručnjaka i drugih koji svoju čast i ugled prodaju bogatom i moćnom. Oni očajnički traže narative koji bi trebalo da uvere građane da je sve dozvoljeno protiv onih koji su im bili prepreka na kriminalnom putu. U ovoj zemlji su ubijani ljudi dok su bili na merama praćenja, postoje takođe ozbiljne indicije o umešanosti ljudi iz vlasti sa kriminalom, o prisluškivanju predsednika govori se kao da je rijaliti… Kako se to sve zove u čemu mi živimo? Koje god ime izaberete nećete pogrešiti. Moj kolega Miša Ognjanović, za koga me vezuje vreme koje smo proveli u Hagu kao savetnici Slobodana Miloševića, ubijen je dok ga je država pratila, snimala, slušala. Kada ne sprečite ubistvo a znate da se sprema vi vršite krivično delo, a oni nisu sprečili. A onda su ga mrtvog kriminalizovali. Pokušao sam da pokrenem advokaturu i tražio da ne budemo članovi raznih državnih tela koja služe da se amortizuje kriminal već da radikalnije reagujemo. Za sada nisam uspeo, ali videćemo. Da li unutar sistema postoji još mnogo ovakvih slučajeva poput Milenkovića? Zašto ćute? Neguje se i razvija kultura straha koja nosi svoje izgovore. Kada jedan čovek trpi nepravdu samo je pitanje kada će takva ili slična nepravda zakucati i na vaša vrata. Još Aristotel je upozoravao da se uvek svesno širi strah i nepoverenje među građanima onda kada bi trebalo sprečiti da se raspravlja o javnim pitanjima. A Ruzvelt je govorio da jedina stvar od koje treba da strahujemo je sam strah. Da li je slučajno što je za višeg tužioca u Beogradu izabran čovek koji je osnovao 2020. Udruženje sudija i tužilaca koje je često podržavalo stavove vlasti? Želim da vas pitam i o Vladimiru Đukanoviću koji nastupa kao predstavnik vlasti, advokat, novinar... Nije prikladno da ja o tome govorim. Ovakva vaša pitanja me guraju u teren profesionalne nehigijene. Predsednik države takođe voli da govori ko je kriv, ko je na primer narkodiler, a ko i nije baš tako kriv kao, na primer, prvooptuženi u slučaju Jovanjice, kada je rekao šta je to jedna tona? Kad je pravda u pitanju uočljiva je tzv. televizijska pravda. Umesto sudske pravde naša vlast je građanima dala TV pravdu. Jedan TV nastup vlasti rešava sve - i ko je kriv, i kakva je istina, i šta je pravedno, i da li su dokazi osnovani ili ne. Pred TV kamerama oni sude i tuže. Oni jedan segment društvenog života ubrzavaju, često proizvode afere, stvaraju konflikte, drže tenziju a sa druge strane koče, onesposobljuju i omalovažavaju institucije, i time sebi daju na većem značaju. Institucije su učinili sporijim ili nesposobnijim i tada građani gledaju da samo vodeći političari mogu da srede stvari odmah, i to - uživo na televiziji. Time i uspostavljaju veru građana u njihovu svemoć. Sa kim inspektor Milenković očekuje da se zajedno bori protiv kriminala, osim kolega koje mu pružaju podršku? Uz pomoć zakona, domaćeg i međunarodnog prava ali i poštenih građana, službenika, poštenih policajaca, poštenih tužilaca i svih drugih političara koji poštuju vladavinu prava. Vi ste rekli da je inspektor Milenković tražio dozvolu od MUP-a da se obrati javnosti. MUP je odgovorio da oni nisu dobili takav zahtev. Šta se zapravo tu dešava? Da li očekujete da će MUP dozvoliti Milenkoviću da se obrati? Zbog brojnih neistina i uvreda kojima se vrši profesionalna i lična degradacija Milenkovića i pojedinih pripadnika Odeljenja, ali i zaštite interesa javnosti, kredibiliteta i samopoštovanja MUP-a, Milenković je zamolio za odobrenje da se na prikladan način obrati javnosti. Želio je javno da demantuje sve iznete neistine i iznese istinu. Prvi put je to tražio pre osam meseci zatim pre dve nedelje. Ni tada ni sada nije dobio dozvolu. Da li su vam poznate okolnosti pod kojima je Milenković dao za sada jedinu javnu izjavu samo pred kamerama MUP-a? Zaista ne. Kada se kaže vrhovi bezbednosnih službi, da li to zapravo znači BIA, VBA i VOA? Šta to znači trebalo bi da utvrde policija i tužilaštvo. Rekli ste da je tužilaštvu bilo potrebno više dana da izda nalog za uviđaj na Jovanjici dok su je obezbeđivali samo pripadnici Odeljenja za narkotike. Zašto je tužilaštvu trebalo toliko vremena? To jeste bilo sumnjivo mojim klijentima. Verovatno je to bio šok. Pa sve je bilo idealno postavljeno, otprilike ovako - pojednici, sa dobrim i bliskim poslovnim i ličnim kontaktima sa pripadnicima vojne i civilne službe, sa dobrim vezama u policiji i među moćnim poslovnim, političkim i državnim krugovima, uglednim privrednim delegacijama, organizovali su unosan posao, a onda se pojavi mala grupa inspektora i kaže - vi se bavite kriminalom. Oni na to kažu - ali ovo je državni posao a inspektori na to - država nema pravo da se bavi kriminalom. Međutim, treba imati u vidu da su upravo Nenadić i Drecun ipak prihvatili te dokaze i podigli dve optužnice. To se mora ceniti i podržati. Da li vam je poznato da je bilo opstrukcija drugih službi u istrazi koju je vodio Milenković sa svojim saradnicima u slučaju Jovanjica? Ako je bilo opstrukcija, kakve su bile? Malo znam. Samo da je Milenković imao pritisak od prilično visokog nivoa vojne i civilne bezbednosne službe, da su plantažu Jovanjica navodno dronovima jedne službe nadgledali, da su policajci imali strah da će navodno neka služba da zapali plantažu, da su im pretili, da ih slušaju, da ih prate, da dve i po godine pokušavaju da dođu do njihovih saradnika da bi ih kompromitovali, da im proveravaju svaki dinar koji su zaradili i da im još nude i novac da bi ih potkupili. Rekao sam već, Milenković i Mitić nisu na prodaju. Milenković je treći put pozvan na saslušanje u tužilaštvo. Zašto, šta se tu dešava? Zašto ste konkretno podneli Ustavnu žalbu? Kada ne pružate zaštitu građaninu kome su bezbednost i život ugroženi, kada građanin više puta od MUP-a traži pomoć i zaštitu, a onda umesto zaštite vi ga uvlačite u odavanje tajni o svojim saradnicima i operativnom radu onda se dodatno ugrožavaju njegova bezbednost i njegov život. Sa aspekta pravnih standarda država ima obavezu ne samo da se uzdrži od namernog i nezakonitog oduzimanja života, već i da preduzme odgovarajuće korake da zaštiti živote onih koji su pod njenom jurisdikcijom. Država ima obavezu preduzimanja preventivnih operativnih mera. Mora da štiti pravo na život, da preduzima korake za zaštitu života, a posebno da sprečava gubitak života, koji se može izbeći. Dakle, zaštita života je nužna kada nekom preti realna i neposredna opasnost od trećeg lica. To znači da su državni organi koji su nadležni za sprovođenje zakona, prevashodno policija i tužilaštvo, dužni da pažljivo razmotre svaki događaj sa kojim su upoznati, a koji potencijalno ukazuje na mogućnost nastupanja nasilja. Zato sam podneo Ustavnu žalbu Ustavnom sudu protiv Odluke ministra unutrašnjih poslova kojom se Milenković oslobađaja dužnosti čuvanja tajnih podataka. Podneo sam i protiv pojedinih radnji Višeg javnog tužilaštva u Beogradu, ali i radnji nečinjenja Ministarstva unutrašnjih poslova kao i radnji nečinjenja Višeg javnog tužilaštva u Beogradu, koji ne postupaju na osnovu dobijenih informacija o ugroženosti života podnosioca ustavne žalbe. Smatram da su povređeni pravo na život iz člana 24. Ustava Srbije i člana 2. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, pravo na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta iz člana 25. Ustava Srbije; I pravo na zabranu mučenja, nečovečnog ili ponižavajućeg postupanja iz člana 3. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Tražim da Ustavni sud odloži izvršenje pojedinačnog akta MUP-a i pojedinih radnji VJT, da utvrdi povredu navedenih prava i odredi - preduzimanje radnje od strane Ministarstva unutrašnjih poslova - izvršenja bezbednosne procene o ugroženosti podnosioca ustavne žalbe, i preduzimanje radnje Višeg javnog tužilaštva u Beogradu - postupanje po dobijenim informacijama o ugroženosti života podnosioca ustavne žalbe. Kako vi vidite odnos prema Jovanjici u političkim krugovima? Podele oko Jovanjice su skoro u potpunosti politički artikulisane na one koji vide interes da ćute oko Jovanjice jer se bave važnim ekonomskim ili ekološkim ili velikim temama rata u Evropi i one koji smatraju da je Jovanjica prelomna tačka da li će postupak hrabrih policajaca biti najpre lišen svoje javne dimenzije, zatim postati ništa, i na kraju svesti nadu u pravnu državu kao „šupljinu bez forme“. Vi i dalje verujete da je u Srbiji moguća pravna država? Da. Pravna nada i tačni pravni argumenti su deo mog posla. Pravna država je važna u oblikovanju kolektivne svesti i popularisanju vrednosti. Ona je nužna za postojanje društva normalnih ljudi, a takvih ima u Srbiji puno. Međutim, vrlo je opasno davati bilo kojim pojedincima diskrecionu moć upravljanja drugim ljudima i njihovim sudbinama, jer onaj ko raspolaže najvećom silom tada određuje šta će da bude javni interes. A jedno mišljenje, jednoumlje, nije i ne može biti zajedničko dobro. Dobro je što smo različiti. Što imamo različite stavove o svemu. Jedini konsenzus treba da bude svest o tome da je pravo iznad svih nas. Zdravlje jedne države moguće je samo ako u njoj dišu različiti interesi. Da li očekujete da će stanje u pravosuđu biti bolje posle usvojenih ustavnih promena? Bio sam protivnik ustavnih promena. Ja sam ih javno kritikovao. I na pojedinim skupovima ocenjivao kao lošu poruku i kao političku podršku aktuelnoj vlasti. Deo mojih kolega ih je ipak podržavo. Moje mišljenje je bilo i ostalo da će nam nakon ustavnih promena biti isto ili malo lošije. Verujete li da će jednog dana i u Srbiji račune morati da polože i neki visoki funkcioneri, kao što se to, na primer, desilo u Hrvatskoj ili Severnoj Makedoniji, gde su podignute optužnice i protiv bivših premijera, ali i nekih aktuelnih ministara? Sva vaša pitanja o budućim događajima mogu da svedem na sledeće - budućnost određuje kakva nam je bila prošlost. I tako će biti i sa svakom vlašću. Kako vidite sadašnjicu? Srozavanje ljudskosti i pomračenje kritičkog duha. Nesposobnost nedodirljivih, nedodirljivost nesposobnih i jaka infrastruktura nekažnjivosti za sve one koji su na pravoj strani ali i za kažnjavanje onih koji nisu na pravoj strani. Preterano puno ima tabloidnih tužilaca, policajaca, političara i patološkog pravnog ponašanja. Pre skoro 10 godina, u decembru 2012. uhapšen je Miroslav Mišković, a vlast je to predstavljala kao najveći dokaz borbe protiv kriminala i korupcije. To hapšenje je, po procenama većine analitičara podiglo rejting SNS, pre svega Aleksandra Vučića, koji je nastojao da sebe prikaže kao borca protiv kriminala i korupcije. Pre pet meseci Apelacioni sud je oslobodio Miškovića i optužbe za utaju poreza. I šta ćemo sad? Da. U ime političkog rejtinga uhapsili su čoveka i njegovog sina. Znali su tada kao i sada da krivičnog dela nije bilo. Napravili su štetu i njegovoj porodici i njegovoj kompaniji ali i sudu, tužilaštvu, institucijama. Da bi uspeli u poduhvatu uključili su sve potencijale. Sve je bilo na njihovoj strani osim istine i zakona. Onda su počeli da smenjuju sudije. Kada smo pozvali strane posmatrače, veoma ugledne profesore i stručnjake sveta, sudija je rekla - vidim vodate ove vaše. Dokazivali smo nevinost jer tužilaštvo nije htelo da dokazuje njegovu krivicu. Kada smo dostavili veliki broj pisanih izveštaja najuglednijih institucija sveta i naše zemlje u kojima su svetski i domaći autoriteti rekli - nije bilo i nema poreza, onda je sudija u nameri da nam doskoči i da nas porazi tražila od parlamenta da tumači da li ima jednog elementa krivičnog dela. I onda je parlament glasao većinom glasova da ima tog elementa krivičnog dela i sudija je rekla - pet godina zatvora. Ali i tada kao i sada postojali su neki ljudi od integriteta, prave sudije Apelacionog suda koje ne možete kupiti i oni su nakon devet godina rekli - oslobađa se. Na ovoj tački staje moje dalje komentarisanje jer svako likovanje je neukusno. Šta se dešava u slučaju Vesne Medenice? Nisam poznavao koleginicu pre nego što me je pozvala da je branim. Branim je, pokrećem određene postupke protiv odluka tužilaštva i suda. Mnogo toga ću reći, ali ne ovde u Srbiji nego prvo tamo u Crnoj Gori. Mislim da ćemo uspeti u odbrani. Vuk Z. Cvijić