Meštani protiv zlatiborizacije

Uvek kad vlast donese neki novi propis, bio on i najdobronamerniji spolja gledajući, iz ugnjetenog bića naroda čuje se vapaj straha, sve češće praćen revoltom. To stanje produbljuje podozrivost istraživačkih medija i aktivista, koji motre na sve slučajne ili namerne greške nadležnih, što su i dovele do fundamentalnog nepoverenja prema državi. I to ne od juče, već od kad se pamti nepravda. Najava proglašenja Stare planine za novi od sedam nacionalnih parkova, izazvala je sličnu reakciju, pa je Birn pisao o problematičnoj dozvoli eksploatacije i geoloških istraživanja mineralnih sirovina u trećoj zoni zaštite. Time bi bile obesmišljene mere poput zabrane prolaska motornih vozila u prvoj i drugoj zoni protekcije, kako je Birn upozoravao. Međutim, Staroplaninci ne raspolažu informacijama da se takvo zlo njima aktuelno priprema. „U knjaževačkom kraju, u selu Kalna, na južnim obroncima Midžora, šezdesetih godina prošlog veka otvoren je rudnik uranijuma Gabrovica“, podseća Ivica Veljković, predsednik MZ Dojkinci i aktivista pokreta Odbranimo reke Stare planine. Radove je lično otvorio Leka Ranković, na čelu Savezne komisije za nuklearna pitanja. Ali, priroda traženog bila je tajna čak i za rudare koji su mislili da kopaju rudu bakra. Cilj je bio napraviti atomsku bombu, „po cenu gladovanja“, prema tvrdnjama Edvarda Kardelja. Usled međurepubličkih trvenja, rudnik u Kalni zatvoren je preko noći, da bi se usredsredilo na navodno veće resurse radioaktivnog elementa na Žirovskom vrhu, u Sloveniji. Ni danas se ne zna da li je iskopan uranijum poslat u Vinču ili inostranstvo, niti se išta uradilo na dekontaminaciji bivšeg rudnog područja, uz sva višedecenijska obećavanja. Cena nadobudnog projekta danas se plaća u vidu zagađenja kanala što ističe iz rudnika i posredno „obogađuje“ vode Tatrašnice i Crnovrške reke ogromnim procentom uranijuma, stroncijuma, bora, olova .., prema najnovijim istraživanjima Instituta za hemiju, tehnologiju i metalurgiju. Međutim, Kalna nije na teritoriji Nacionalnog parka u osnivanju, ali jeste primer ophođenja i današnje države prema prirodnim vrednostima. Jer, iako je Stara planina od 1997. pod prvostepenom zaštitom kao Park prirode, gde nikakva gradnja, a kamoli eksploatacija nisu dozvoljene, u Prostorni plan opštine Pirot, 2011. je nekako ušlo 58 mini-hidroelektrana na staroplaninskom području. „MHE na Crnovrškoj reci je napravljena, a deo toka uništen stavljanjem u cevi, dok proizvodnja struje nikad nije započeta, iz nepoznatog razloga“, kaže Aleksandar Panić iz pokreta Odbranimo reke Stare planine. NJihovih pobuna dobro se sećamo, jer su pokrenule srpsku ekološku revoluciju, zaustavivši otimanje prirodnog blaga od naroda, uz sve druge posledice. Možda je zaboravljen podatak da je ta borba krenula još osamdesetih, kada su se stanovnici Temske i okolnih sela suprotstavili prevođenju Toplodolske reke u Zavojsko jezero. A nastavila se 2017, odupiranjem novim uzurpacijama. Premda je i reaktivacija ugašenih rudnika uglja moguća prema Studiji Zavoda za zaštitu prirode Srbije, a već izdata dozvola za istraživanje rude bakra i zlata (firmi Alin Do eksplorejšn), okosnica ovovremenog negodovanja Pokreta jeste „zlatiborizacija“ Stare planine. Zasnovane na izgradnji mnoštva hotela nalik onom na Babinom Zubu, u prvoj zoni zaštite, i po trenutnom, i po još neusvojenom pravilniku. „ZZPS u svojoj Studiji zaštite Nacionalnog parka obratio je posebnu pažnju specifičnim geomorfološkim oblicima, neretko reliktnoj flori i fauni, a pre svega vodi, po kojoj je Stara planina poznata“, naglašava Panić. Poslednje je nužno zbog osobenosti tamošnjih potoka i reka, ali i zadivljujućih vodopada, što za par dana nabujaju, a zatim im nivo drastično opadne. Leti vodotokovi znaju i da presuše, a zimi da se zalede, pa mrežama kruže fotografije Tupavice čije su kaskade za jakih mrazeva ledom okovane. „To se dešava zato što su visoki delovi Stare planine sačinjeni od neporoznih škriljaca i peščara sa kojih voda brzo otiče. Jedini način da se vodotokovi napoje jesu atmosferske padavine, što u jeku promene klime postaje veoma problematično“, objašnjava Panić. A posebno ako ogroman deo resursa ode na hotelske komplekse. Ni ono što iz postojećih hotela izlazi, nije ekološki prihvatljivo. Stočari tog kraja žale se da njihova stada u širokom luku zaobilaze potoke u koje se uliva otpadna voda iz tih objekata, prerađena fizičko hemijskim procesima. Instinktivno osećajući da s njom nešto nije u redu. Zato aktivisti i meštani sada s pažnjom očekuju Prostorni plan regije Stara planine i eliminaciju ostataka Master plana iz 2008, koji se u nove dokumente permanentno prepisiju „od vremena Mlađena Dinkića“. Sa sve novim skijaškim stazama i drugim pratećim sadržajima luksuznog smeštaja. Daleko od toga da su Staroplaninci protiv turizma, ali on mora biti razvijan u okviru urbanizovanih celina, odnosno – sela, gde već postoji infrastruktura. Umesto starosedelaca, koji su u dobroj meri napustili svoja ognjišta, postojeće vodosnabdevajuće resurse koristili bi turisti, čiji bi broj morao da bude u skladu sa sadašnjim kapacitetima. „Vode je sve manje i dolazi nam u sve neujednačenijim ritmovima“, Panić upozorava. Gosti bi mogli biti smeštani u obnovljenim i prenamenjenim bivšim karaulama, školama, mlekarama i sličnim napuštenim građevinama. Struja bi se pravila iz solarnih panela, umesto iz MHE, pa će Dojkinci biti ogledni primer takvog pokušaja, i deo u praksu sprovedene nezavisne studije, koju su inicirali lokalni žitelji, na čelu sa Pokretom. I koja tek treba da se završi i objavi, nužno pre izrade Prostornog plana Stare planine. Osim od otimanja vode, meštani se plaše da će biti „robovska radna snaga investitora“, kako naglašava Veljković. Stanovništvo bi da samo ubira plodove svog delanja, što se oficijelno naziva „samoodrživom ekonomijom“. Zajednički stav seljani su izrekli na sastancima u MZ Dojkinci i Topli Do, i preko anketa u drugim sredinama. Aktuelnu pustoš sela Veljković tumači „zagovaranjem pretvaranja Jugoslavije u industrijsku megasilu“, sedamdesetih prošlog veka. Tada su planinom krstarili „politički agenti“, ubeđujući narod da je život na selu težak, a lakši u fabrikama „gde radiš samo 7-8 sati, a posle si slobodan i odmoran“. Pa su se mnogi „polakomili“ i odselili, da sad nemaju vremena ni da obiđu ostarele roditelje, premda je privreda satrta. Osim Tigra u vlasništvu Mišelin koncerna, „dovoljno bogatog da može da uloži i u mere zaštite prirode“, bar kako Staroplaninci veruju. U selima poput Dojkinaca i dalje se sve radi ručno, dok je stočni fond desetkovan. Privređuje se i od sakupljanja gljiva, borovnica, lekovitog i začinskog bilja... Pravi se i punomasni sir, ali je prodaja nedovoljno organizovana. Dece nema, „jer ovo je selo“, kako bi depopulaciju ruralnih oblasti sažela jedna Dojkinčanka. Žitelji su blage naravi, dok ih neka nepravda ne pokrene. A onda kreću u boj do konačne pobede. U nju spada i „buđenje“ Stare planine, nakon perioda posrtanja od pedesetak godina. Sve više se kuća kupuje i obnavlja da bi postale zamajac seoskog turizma, u drevnim kućama od zemljanog naboja, sa krovovima i ogradama od ploča peščara, što čuvaju autentičnost prohujalog vremena. Razmišlja se i o drugim sadržajima osim pešačenja, koji bi doneli više novca i utiska da su staroplaninska sela nekome potrebna. Masovnije manifestacije su sporadične, kakav je Festival studentskog filma Bistre reke u Temskoj, drugi po redu ove godine, koji Temštani doživljavaju kao moguću bolju budućnost. „Nije za džaba festival organizovan baš u našem selu, prepoznatom kao čelovođa svih pozitivnih promena“, s ponosom kaže Tomislav Pantić Baća, predsednik ove mesne zajednice. U svrhu pamćenja pobuna, u Temskoj je otvoren Muzej odbrane reka Stare planine, gde ima reči o svim fazama otpora. Šta je rešenje za Staru planinu, u smislu opstanka prirodnog diverziteta, ali i digniteta stanovništva, još nije trasirano u suprotnosti htenja i održivih mogućnosti. Uz malo pomoći, umesto odmoći vlasti, ona bi bila rajsko mesto gde bi mnogi hrlili. Svesni sopstvene odgovornosti, i u kontekstu apetita za brzim bogaćenjem, čemu ide na ruku interesna snishodljivost vlastodržaca. Otud strah sa zametkom revolta u svakoj pori naroda. Dragana Nikoletić