Ekonomske sankcije kao oruđe rata

Kada knjiga posvećena istoriji ekonomskih sankcija izađe iz štampe samo nekoliko nedelja pre početka ruske invazije na Ukrajinu, praćene ekonomskim sankcijama protiv Rusije, izvesno je da je izdavač dobio besplatnu reklamu. Knjiga Nikolasa Muldera The Economic Weapon: The Rise of Sanctions as a Tool of Modern War (614 stranica, izdavač New Haven and London: Yale University Press) čitaoca vodi kroz ekonomske sankcije u prvoj polovini 20. veka, počev od sankcija koje su zemlje Antante uvele svojim neprijateljima tokom Prvog svetskog rata, zaključno sa sankcijama neposredno pre i u toku sledećeg svetskog rata. Na kraju knjige sledi i kratak osvrt na savremeno doba. Za čitaoca, prošavši kroz stranice sa detaljnim opisima frenetičkih diplomatskih aktivnosti u međuratnom periodu, i dalje nešto nije jasno. Da li su sankcije supstitut ratu ili su mu komplementarne, kao što je to bio slučaj u Prvom svetskom ratu i trgovinske blokade koje su prema neprijatelju sprovodile zemlje Antante? Šta bi, na normativnom planu, trebalo da bude cilj sankcija? Prema duhu povelje Lige naroda, ekonomske sankcije bi trebalo da budu plemenita mera kojom bi se sprečio svaki rat. Dovoljno je, smatrao je idealista Vudro Vilson, da se samo pripreti sankcijama, pa da se potencijalni neprijatelji privedu razumu i da odustanu od svojih ratobornih namera. Što se pokazalo tačno – isključivo u slučajevima malih, slabašnih, sa stanovišta svetskih poslova beznačajnih zemalja na periferiji Evrope. Kada su na red došle snažnije, politički važnije, vojno ozbiljnije i odlučnije zemlje, pretnja sankcijama, pa i samo njihovo uvođenje u određenom obliku, više nisu davale željene rezultate. Japanska agresija na Kinu 1931, koju mnogi smatraju pravim početkom Dugog svetskog rata, odvijala se nesmetano, prema planovima japanske političke i vojne elite. Najveći fijasko sankcija kao mehanizma odvraćanja od rata zabeležen je u slučaju italijanske invazije na Etiopiju. Nije sporno da sankcije tog vremena nisu uspele Musolinija da osujete da zabeleži vojnu pobedu, prvu i, kasnije se pokazalo, jedinu. Autor, međutim, s pravom ukazuje na daleko ozbiljnije posledice u pogledu podsticaja agresivnim zemljama i upućuje na to da je mogućnost uvođenja sankcija veoma dobro izučavana u Berlinu i u Tokiju. U obe prestonice formulisan je i odgovor na tu opasnost – autarkija. Ne samo da će Nemačka sama proizvoditi sve ono što joj je potrebno, pa će se i tečna goriva dobijati iz (rurskog) uglja, nego će njena ekspanzija biti usmerena na teritorije sa kojih će se, kada se uspostavi puna kontrola, dodatno eksploatisati resursi – prirodni i ljudski. Ne protivreči ovo objašnjenje svim onim u istoriografiji dobro razjašnjenim motivima nemačkog vođe da napadne Sovjetski Savez. Samo ih pojačava. Stoga autor s pravom smatra da je u istoriografiji Drugog svetskog rata suviše malo pažnje posvećeno strahu od sankcija, u vidu trgovinskih blokada, i želji sila Osovine da obezbede sve resurse potrebne za ostvarenje njihovih strateških poduhvata. Pretnja ekonomskim sankcijama spada u jedan od razloga zbog kojeg su sile Osovine započele osvajački rat. Umesto da sankcije budu sredstvo odvraćanja od osvajačkog rata, one su zemljama poput Nemačke i Italije stvorile dodatne motive da u njega zagaze. Liberalni internacionalizam i njime nadahnut mirovni intervencionizam doživeo je poraz. Slučaj Japana pokazuje da i zemlje koje su se načelno opredelile za sankcije, poput SAD posle Ruzveltovog (Frenklin, ne Teodor) dolaska na vlast, nisu baš bile sigurne u njihov ishod. Dok su admirali američke mornarice upozoravali da će embargo SAD na isporuke nafte Japanu dovesti do japanskog ulaska u rat u jugoistočnoj Aziji, sa ciljem zauzimanja teritorija bogatih naftom, zvaničnici Stejt departmenta smatrali su da će taj embargo sputati japanske osvajačke ambicije. Ostaje nejasno kome je Ruzvelt verovao kada je uveo taj embargo. Nije nezamislivo da je tadašnji američki predsednik očekivao da će japanska vojno-politička elita uraditi nešto glupo. Nisu ga izneverili. I time su, umesto Ruzvelta, dotad dominantno izolacionističku Ameriku uveli u svetski rat. Bez obzira na to koliko su međuratne sankcije bile delotvorne u predupređivanju rata, to je bar nominalno bila njihova svrha. Posle Drugog svetskog rata, međutim, piše autor, razlozi za sankcije se – multiplikuju. Sada u obzir dolaze: povrede ljudskih prava, pritisak na diktatore da demokratizuju svoje zemlje, obustavljanje nuklearnih programa, kažnjavanje ili barem izručivanje optuženih za ratne zločine, oslobađanje političkih zatvorenika, i sve drugo što zatreba, prema nahođenju političke elite vodećih zapadnih zemalja. Postadoše sankcije univerzalno sredstvo za postizanje svih zamislivih ciljeva savremenog liberalnog internacionalizma. No, ozbiljne studije, navodi autor, pokazuju da tako zamišljene sankcije ne samo da ne daju rezultate, nego se, kako njihovi prinosi opadaju, sve više koriste. Kako objasniti ovaj paradoks? Autor knjige objašnjenje traži na strani onih kojima se sankcije uvode, upućujući čitaoca na to da oni nisu savršeno racionalni i da ne znaju da vode računa o sopstvenom interesu. To objašnjenje, ipak, nije uverljivo. Čitaocu se čini da problem leži u onima koji sankcije uvode, a ne onima kojima su one namenjene. Sankcije, po pravilu, ne koštaju ništa one koji ih uvode, budući da ne pogađaju njihovo biračko telo. Stoga, iz tog ugla posmatrano, one predstavljaju rešenje. Izlaz iz situacije u kojoj mediji žestoko potenciraju da nešto mora da se učini, u kojoj javno mnjenje pada u masovnu histeriju, a nevladine organizacije ostrašćeno zastupaju – šta već zastupaju. Ući u rat sa nekim od neposlušnika rešenje je koje stvara visoke troškove, pa hajde onda da im uvedemo sankcije! Ekonomskim rečnikom, sankcije predstavljaju minimizaciju troškova. Zato se i toliko često primenjuju, zaključuje čitalac. I onda je došla – Rusija. Troškovi tih sankcija nisu više zanemarljivi za one koji su ih uveli. Naravno, oni su znatno manji nego što bi bili troškovi otvorenog rata sa Rusijom. Sankcije su supstitut ulasku zapadnih zemalja u takav rat. A troškovi sankcija koje snose zemlje koje su ih uvele takvi su da će neminovno pokazati koliko su one privržene načelima o kojima su spremne tako glasno da govore. Osim lakonskog objašnjenja da se sankcije uvode kako bi se Rusija kaznila, zapadni čelnici nisu nedvosmisleno definisali šta je njihov cilj. Drugim rečima, nepoznato je koji uslov treba da se ispuni kako bi se sankcije ukinule. Čitajući između redova različita saopštenja, pažljivo slušajući izjave i zanemarujući gafove, može se zaključiti da nije cilj sankcija promena ponašanja onih koji u Moskvi donose odluke (to se, izgleda, svelo samo na jednog čoveka), nije čak ni smena tog što donosi odluke (čini se da nemaju iluzija da se tako nešto može ostvariti), već je politička i ekonomska izolacija Rusije, kako bi se ta zemlja oslabila ekonomski i vojno, i kako, što reče američki ministar odbrane, ne bi bila opasnost za svoje susede. Drugim rečima, može se očekivati da će sve dosad uvedene sankcije (i one koje će tek biti uvedene), ostati na snazi dosta dugo pošto prestanu ratna dejstva u Ukrajini. Tim pre što su neke od njih, poput zabrane izvoza Rusiji proizvoda visoke tehnologije, namenjene dugoročnom potkopavanju ruskog industrijskog potencijala. Zapad ne vidi Rusiju kao partnera, nego kao protivnika. Pri pokušaju odgovora na pitanje da li će ove sankcije biti delotvorne, treba voditi računa o tome da nikad dosad tako nešto nije uvedeno zemlji koja predstavlja globalnu silu, koja poseduje izuzetno snažan energetski sektor, poseduje nuklearno naoružanje, a vodi je politička elita koju je odgojio KGB i koja ima mentalitet čelnika supersile, iako to njihova zemlja više nije. Otrežnjenje, na obe strane, može biti praćeno mnogim neželjenim šokovima – svake vrste. Boris Begović redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, u penziji Skraćena i prerađena verzija prikaza knjige objavljenog u Analima Pravnog fakulteta, koji je dostupan na https://anali.rs/arhiva/anali-2022-vol-70-2/