Vera, optimizam i požrtvovanost - temelj uspeha

Priča o kompaniji Brković grupa utemeljena je u životnim vrednostima i veri vlasnika Miroslava Brkovića a njen početak seže u vreme dok je pripremao prijemni ispit, ali ne gubi od autentičnosti ni ako se počne od vremena kada je završio Ekonomski fakultet. Tada je napravio plan da prvo poseti porodicu u Kragujevcu, a onda otputuje u Francusku, gde će da živi i radi. Ali, pošto u životu „obično ne bude baš onako kako smo planirali, već mnogo bolje“, u Kragujevcu je upoznao buduću suprugu i sa njom započeo zajednički život u maloj, oskudno opremljenoj sobi, bez kupatila, ali mu je sve to, ipak, delovalo privlačnije od Pariza. U Kragujevcu je uzalud pokušavao da nađe posao u struci, pa je odlučio da pokrene privatni biznis. Imao je veru, optimizam i motiv, nedostajao mu je „samo“ novac da bi odluku sproveo u delo, a pošto nije imao od koga da pozajmi, otišao je do redakcije lokalnih novina i dao oglas: „Tražim pozajmicu od sedam hiljada maraka, vraćam za šest meseci sa kamatom.“ Posle pet dana javio se samo jedan čovek iz Kragujevca i pozvao ga da dođe kod njega. „Imao sam 24 godine i ničim nisam odavao utisak ozbiljne osobe, a on je bio major u Vojsci i odmah je počeo da me ispituje šta će mi novac. Rekao sam da moram nešto da radim i da mi je novac potreban za pokretanje posla. Pitao me je čime garantujem da ću da mu vratim pozajmicu. Ničim ne garantujem, rekao sam, jer nemam ništa. `Dobro`, rekao je, nalio sebi i meni po čašicu rakije od dunje i zapovedio da je ispijem naiskap, što sam i učinio, ne bi li popravio utisak o sebi. Kako nikad pre toga nisam okusio rakiju, činilo mi se da mi od dunjevače gori čitava utroba. Tada je rekao ženi da donese novac. Ona je prebledela, pitala ga da li je poludeo kad namerava da nepoznatom čoveku da toliki novac, ali ga je na kraju poslušala i donela novac. Kada sam izašao iz zgrade sa novcem u džepu, nisam mogao da verujem šta mi se upravo dogodilo. Toliko sam bio zbunjen da na trenutak nisam znao u kom pravcu da krenem kući“, priseća se Brković. Gde ste uložili novac, i da li ste uspeli da vratite dug na vreme? Iznajmio sam lokal za prodavnicu kolonijalne robe, kupio opremu i polovnu „zastavu 101“. Danas slušam ljude koji pričaju da bi pokrenuli privatni biznis, ali ne mogu jer im treba dobar auto, 30.000 evra i stan, a ja im kažem – zašto bi neko ko sve to ima krenuo u privatni biznis? Ja sam iz nužde, bez novca, znanja i iskustva 28. aprila 1990. postao privatni preduzetnik sa jednom malom prodavnicom. Posao je išao vrlo dobro, bio sam požrtvovan, ustajao u četiri ujutru, otvarao radnju u pet, a zatvarao je u 11 uveče. Mesecima, nakon posla samo bih se stropoštao u krevet i zaspao u odelu, da bih opet pre zore krenuo na posao. Promet je bio odličan, od sedam sati bio je ogroman red ispred prodavnice, jer je u njoj sve bilo za dinar-dva jeftinije nego kod drugih, u skladu s moja dva glavna principa - da nižim cenama privučem mušterije i da imam sve što traže. Ako nešto što kupac traži nema, radnica bi to zapisala i istog dana ili sutradan bih to nabavio. Pozajmicu sam vratio za šest meseci, kako sam i obećao, a potom otvorio drugu, pa treću radnju i samoposlugu. Zarada je bila odlična do 1993, kada je nastupio haos, da bi ponovo, sa deda Avramovim dinarom došlo do stabilnosti. Ali, uskoro stežu sankcije i male prodavnice više nisu donosile značajnu zaradu pa sam počeo da uvozim i prodajem hemiju za domaćinstvo. To me je navelo da 1995. pokrenem sopstvenu proizvodnju deterdženta za veš „avaks“, koji se prodavao po celoj Srbiji i Crnoj Gori. To mi je tri godine bio glavni posao. Pošto je proizvodnja zavisila od 14 uvoznih komponenti, a sankcije sve više stezale, morao sam da prodam mašine i razmišljam o novom poslu. Da li je to bio posao sa nekretninama, po kome je vaša firma najpoznatija? Da, u februaru 1998. otvorio sam Agenciju za posredovanje u prometu nekretnina, opet bez iskustva i znanja u poslu u koji ulazim. U Kragujevcu je tada bilo više agencija sa po 10 godina iskustva, tako da je konkurencija bila jaka, ali je moj optimizam zasnovan na veri i požrtvovanom radu bio još jači i ubrzo sam napravio takav prodor da je moja agencija izbila na prvo mesto. Dve godine kasnije stekli su se uslovi da krenem u novi posao, gradnju stanova za tržište. Do danas sam kao investitor izgradio 33 zgrade. Do pre dve godine, gradio sam samo u Kragujevcu, a onda sam počeo izgradnju Apart hotela sa pet zvezdica na Zlatiboru, koji će biti završen do Nove godine i biće jedan od najlepših hotela na tom području, sa bazenom, spa centrom, igraonicama, kongresnim salama i ostalim sadržajima koji će vlasnici apartmana moći da koriste preko naše recepcije. Interesovanje je veliko, već smo prodali 85 odsto apartmana. Sve u svemu, u karijeri sam prodao više od 3.000 nekretnina, što je za pojedinca možda neprevaziđen rekord u Srbiji. Iz vašeg iskustva, da li su za uspeh ključne okolnosti ili motivacija? Nepovoljne okolnosti mogu biti prepreka, ali i šansa da čovek promeni život. Čitav moj život i posao bili su prilagođavanje uslovima u kojima živim i zemlji u kojoj poslujem. Zapamtio sam ono što nam je profesor na fakultetu govorio o teorijama cena: u cenama, životu i poslu postoje usponi i padovi; kada ste na dnu, treba da budete najraspoloženiji, jer dalji pad je nemoguć, preostaje vam samo da idete naviše. Kada ste na vrhu, treba biti jako oprezan, jer sa vrha se kreće naniže. Ako nekome ko je na dnu kažete da je to možda najbolje što mu se dogodilo, on bi verovatno rekao da to ne važi za njega, ali ja mislim da to važi za sve ljude. Jer, postoji neka snaga u čoveku koju on nalazi samo u najtežim trenucima – to je dokazano mnogo puta i dokazali su to mnogi. Mi imamo u sebi snagu koju ne poznajemo, ona se aktivira samo ako imamo, ne mali nego baš ogroman problem, i zato čovek u takvoj situaciji ne treba da poklekne, nego mora svoj krst da ponese i iznese do kraja. I dete pada kad uči da hoda, a da ga mi ne podignemo nikada ne bi prohodalo. Čovek kad padne ne sme da gubi optimizam, mora da ustane, sam ili uz nečiju pomoć. Pad nije poraz. Poraz je ako ne ustanete kad padnete. Zato mislim da je važno na svakih 10 godina proslavljati jubileje i videti gde ste bili i gde ste danas, koji su ljudi pre 10 godina bili u vašoj blizini, a koji su sada. Svako za sebe može reći gde je bio pre 10 godina, a gde će biti za 10 godina samo Bog zna. Međutim, ono što radimo danas nagoveštava gde ćemo biti sutra - kakvo seme seješ, takve ćeš plodove žnjeti. Ima u Bibliji priča o sejaču i semenu - ne padne svako seme na plodno tlo, ali naše je da sejemo dobro seme ako hoćemo da žanjemo, i da kucamo ako hoćemo da nam se otvori. Mnogi tvrde da je u Srbiji, za uspeh, neophodno pokucati na vrata političara. Kakvo je vaše iskustvo u tom smislu? Nisam bio u politici, niti član neke partije ili lobija, ali uvek sam poštovao vlast, jer smatram da je ona glas naroda. Ako nam se ne sviđa neka vlast, moramo je poštovati, a svoje mišljenje možemo da izrazimo na izborima. Ne privlači me politika. Volim posao koji radim i koji ću raditi, volim nekretnine i gradnju jer je to oblik stvaranja. Zgrade koje gradim od takvih su materijala da će trajati stotinama godina, na svakoj sam postavio ploču na kojoj piše ko je projektant i investitor, tako da će moje ime stajati na zgradama i onda kada više na ovom svetu ne budemo živi ni ja, ni moja deca, unuci i praunuci. Da ne volim ovaj posao ne bih ga radio, jer je veoma naporan - treba obezbediti parcelu, dogovoriti se sa vlasnicima, obezbediti dozvole, što je u ovoj zemlji neopisivo teško, proći golgotu sa izvođačima građevinskih radova i najzad sve stanove uknjižiti i prodati. Ali osećaj da neko radi i stvara, da se neko rađa i živi u stanovima koje smo sagradili, pruža veliku radost, a teškoćama u poslu daje lepotu i smisao. Da bi čovek bio uspešan u biznisu, mora da vidi smisao svog posla. Da li je novac zaista mnogo važan i da li ga je, kao što većina tvrdi, teško zaraditi? LJudi prave novac i od ljudi ga možemo zaraditi ako smo spremni da služimo njihovim istinskim potrebama. Ne treba da objašnjavam hrišćanima poznate reči: „Koji hoće da bude veći među vama, da vam služi.“ Navešću svima blizak, slikovit primer - kada smo u restoranu i kada nas konobar usrdno služi, osećamo neodoljivu želju da ga nagradimo bakšišom. On će primiti svoju platu na kraju meseca, ali platu za ljubaznost i lični angažman prima svaki dan. Neljubaznom konobaru, koji otaljava posao ne dajem nagradu, jer je novac važan i ne smemo ga rasipati. Koliko je važan, saznamo tek kada ga nemamo. Zato je moj savet svima koji rade sa ljudima, da sa njima postupaju suptilno, ljubazno i da uvek imaju u vidu njihove potrebe. Novac je svuda oko nas, treba ga trudom i radom uzimati, ali ne treba ga pohlepno grabiti ili otimati, jer to neminovno vodi u propast. Naročito kad čovek poželi da postane ne samo prebogat, već i svemoćan, da vlada ljudima, umesto da im služi. Ako stisnemo šaku da ne bismo deo novca koji imamo dali onima kojima je potreban ili investirali u neprolazne vrednosti koje daleko prevazilaze naše lične trenutne interese, u tako stisnutu šaku ne može ništa ni ući. Ruke koje od srca ne daju, ne mogu istinski ni da primaju, ma koliko se površnom, kratkovidom ili uplašenom pogledu nametala drugačija, lažna slika. Svetlana VelimirovićNije sve u poslu Svoj životni put Miroslav Brković je od početka 90-ih godina vezao za SPC, pomažući i aktivno učestvujući u životu crkve. Od svih priznanja, a bilo ih je mnogo, najdragoceniji mu je Orden Svetog Save drugog stepena, koji je 2008. potpisao blaženopočivši patrijarh Pavle. Neposredni povod bilo je ktitorstvo manastira Lipar, na dvadesetak kilometara od Kragujevca. Manastir je Brković gradio od 2004. do 2007. na mestu za koje kaže da je „parče neba na zemlji, deo raja u svetu“. Ustanovio je književnu nagradu „Vojislav Brković“ u čast prerano preminulog pesnika čije ime nosi. Ova nagrada, koja obuhvata i novčani deo, dodeljuje se svake godine za književno delo koje za temu ima stradanje srpskog naroda ma gde se on nalazio, a u znak sećanja na žrtve zločina 28. jula 1944, kada su SS trupe, bez ijednog metka, na najsvirepiji način ubile 640 žena i dece u selu Velika kraj Andrijevice, odakle potiče porodica Miroslava Brkovića. Pre nekoliko godina SPC je kanonizovala Veličke mučenike i na mestu njihovog stradanja podignuta je crkva posvećena svetima Kiriku i Juliti. Oko crkve se svake godine 28. jula organizuje svenarodni sabor, koji okuplja po nekoliko hiljada ljudi sa svih strana, a u slavu Veličkih mučenika. Miroslav Brković je član Udruženja književnika Srbije. U srećnom je braku sa suprugom Sandrom. Otac je šestoro dece.