Klovn odlazi, cirkus ostaje

Da li je ijedan premijer Velikoj Britaniji naneo više štete od Borisa DŽonsona? Tako je glasilo pitanje iz naslova teksta koji je, nekoliko dana nakon što je DŽonson saopštio da odstupa s čelne pozicije u Konzervativnoj stranci i da će po izboru novog partijskog lidera napustiti premijersko mesto, u nedeljniku NJu stejtsmen objavio Ričard DŽ. Evans, jedan od vodećih savremenih istoričara na Ostrvu. Sumirajući poražavajući DŽonsonov učinak, ovaj ekspert za evropsku istoriju 19. i 20. veka članak objavljen pred početak unutarpartijskog glasanja za izbor novog šefa torijevaca završio je zaključkom podjednako sumornim kao i sve što mu je u tekstu prethodilo. „Tragedija je što će, ko god da zameni DŽonsona, to neizbežno biti neko ko je godinama tolerisao njegovu lažljivost, korumpiranost i nekompetentnost, i za koga je malo verovatno da će preduzeti radikalne mere neophodne da bi se naša ekonomija, politička kultura i moralni standardi oporavili brzo ili efikasno“, piše Evans. „Biće potrebno mnogo vremena da bi se počistio nered koji DŽonson ostavlja za sobom.“ Ali iole detaljniji uvid u spisak kandidata za DŽonsonovog naslednika, do odlaska ovog teksta u štampu, s početnih 11 sveden na tri imena - da bi na dan kada će se NIN pojaviti na kioscima postalo poznato i ko su dvoje finalista, između kojih će registrovani članovi partije (njih oko 180.000) onda sve do početka septembra imati priliku da izaberu konačnog pobednika - ne nudi razloge da se veruje kako će suštinskog raskida s po mnogo čemu katastrofalnom trogodišnjom DŽonsonovom vladavinom zaista i biti. I to je najmanje što se može reći. Zapravo je duboko deprimirajuće do koje mere su negativna selekcija, ideološka rigidnost i odsustvo moralnih standarda - da se navedu samo neki od uzroka - iznutra razorili Konzervativnu stranku, pretvarajući je u, kako u redakcijskom komentaru konstatuje nedeljnik Obzerver, „praznu ljušturu, sastavljenu od poslanika koji su DŽonsona podržavali jer su prioritet davali onome što su verovali da je njihov izborni interes, umesto onome što su interesi zemlje“. Nije, jasno, DŽonson jedini, još manje inicijalni krivac za takvo stanje stvari. Autodestrukcija torijevaca započela je mnogo pre nego što je on, kao večiti oportunista, uoči referenduma o Bregzitu 2016. krenuo da vaga da li mu se sa stanovišta napredovanja u karijeri - čija kruna je trebalo da bude upravo premijerska funkcija - više isplati da podrži izlazak iz Evropske unije ili ostanak u njoj. Taj proces pokrenut je u najmanju ruku još onda kada je Dejvid Kameron budalasto podlegao pritisku desnog, virulentno antievropskog krila stranke, te mu, ne bi li ga nekako obuzdao, obećao održavanje referenduma. Ali je DŽonson taj koji je, najpre kao zaštitno lice na širenju monumentalnih laži o EU zasnovane (i dobrim delom upravo zbog toga i uspešne) referendumske kampanje, potom kao nedisciplinovani ministar spoljnih poslova u vladi Tereze Mej i konačno od 2019. kao premijer, svojim delovanjem van svake sumnje najviše doprineo sveopštoj degradaciji torijevaca. Koji su se u međuvremenu sveli na monstruozno efikasnu mašinu za osvajanje vlasti - kakva su, doduše, istorijski posmatrano, najčešće i bili - ali više ništa osim toga: ostali su verni samo slepom insistiranju na dogmi o niskim porezima i što svedenijoj ulozi države, te bombastičnom, na bregzitovskim samoobmanama utemeljenom nacionalizmu. O nekakvim etičkim standardima besmisleno je više i govoriti. Nije, na kraju krajeva, bez razloga Konzervativna stranka svojevremeno stekla reputaciju „pogane partije“ (nasty party) - na šta je još pre 20 godina prva javno ukazala baš Tereza Mej. Ali čak i za torijevske standarde ovo u šta se pod DŽonsonom pretvorila predstavlja novo, dosad nedosegnuto dno. Stoga ne čudi što neki komentatori tekuće nadmetanje za izbor novog partijskog šefa opisuju kao verovatno najprljavije u istoriji - iako se već odavno nekako i podrazumeva da su u borbi za lidersku poziciju među konzervativcima dozvoljena sva sredstva, a ponajpre blaćenje i potkazivanje rivala. Ono što aktuelnu trku ipak razlikuje od prethodnih, osim činjenice da se (bez obzira na komotnu većinu koju konzervativci uživaju u Donjem domu parlamenta, kao i na to da se laburisti, kao glavna opoziciona snaga, i dalje ne čine ni sposobnim ni spremnim da u skorije vreme preuzmu vođenje zemlje) odvija u okolnostima haosa i pometnje - što zbog liderskog vakuuma stvorenog DŽonsonovim prolongiranim povlačenjem, što zbog podzemnog rata suprotstavljenih partijskih klanova - jeste to što među 11 pretendenata nije bilo nijednog za koga se mirne duše moglo reći da tu poziciju svojim sposobnostima, znanjem i dosadašnjim učinkom zaslužuje. Ponuda je zapravo bila takva da, što bi rekao Gardijanov kolumnista Sajmon DŽenkins, „nema sumornijeg epitafa DŽonsonovom liderstvu od spiska onih koji bi da ga naslede“: ne bira se najbolji, već najmanje loš kandidat. Što onda znači da bi i krajnji pobednik mogao biti gori od dvoje finalista. Gori kako iz vizure partijskog establišmenta - čija se optika značajno razlikuje od one kroz koju stvari, ako je suditi po anketama, posmatraju obični članovi stranke; tako, mada ne iz istih razloga, i iz perspektive svih ostalih, torijevcima nenaklonjenih Britanaca. Ograničeni prostor i pomenuta nemogućnost da se pre zaključenja ovog broja NIN-a sazna ko su dvoje kandidata o kojima će se članstvo torijevaca izjašnjavati sprečavaju nas da se ovde detaljnije bavimo njihovim izgledima, političkim i ličnim profilima; ali se s izvesnošću moglo predvideti da će jedan od njih biti Riši Sunak, doskorašnji ministar finansija čija je ostavka, zajedno s onom ministra zdravlja Sadžida DŽavida, direktno inicirala DŽonsonov pad. Kao realno ipak najkredibilniji kandidat - mada i on s mnogo putera na glavi - Sunak je u svakom od četiri eliminaciona kruga glasanja održana do utorka dobijao najviše glasova svojih kolega poslanika, ali mu to ne garantuje uspeh i pri izjašnjavanju partijske baze. Ne samo što ankete pokazuju kako u njoj veću podršku (makar trenutno) uživa Peni Mordant, koja se izređala na više funkcija u vladama Mejove i DŽonsona, ali nije bila deo užeg sastava njegovog kabineta - i na koju do pre neki dan niko ozbiljno nije gledao kao na potencijalnu premijerku. Nego i zato što u partijskim strukturama postoji uticajna struja koja se rukovodi geslom „bilo ko osim Sunaka“ - koga, bizarno, iako je ubedljivo najbogatiji torijevac u Donjem domu, protivnici portretišu kao nekakvog socijalistu, manje-više samo zato što, za razliku od ostalih kandidata, ukazuje na prostu činjenicu da smanjenje poreza nije univerzalni lek za sve ekonomske i socijalne probleme. Kojih je, inače, u Britaniji trenutno baš mnogo. I Sunak i Mordant, pritom, pripadaju nečemu što bi se uslovno moglo nazvati pragmatičnom srednjom strujom unutar stranke koja se poslednjih godina ideološki snažno pomerila udesno - što je, teoretski barem, umanjivalo verovatnoću da će se oboje probiti do završnice, budući da je radikalno desno krilo stranke svojski zaleglo za kandidaturu Liz Tras, aktuelne ministarke spoljnih poslova i (u ovom kontekstu bitnije) petorazredne kopije Margaret Tačer u pokušaju - kojoj neke procene takođe daju veće šanse u eventualnom finalnom duelu sa Sunakom. Što je mogućnost koja užasava mnoge i u stranci (u kojoj postoji i „bilo ko osim Trasove“ struja), a pogotovo izvan nje. Alister Kembel, poznati novinar i glavni spin doktor nekadašnjeg premijera Tonija Blera, izjavio je kako je mogućnost da Trasova postane premijer „toliko užasavajuća da je skoro nezamisliva - što znači da bi se to moglo dogoditi“. S DŽonsonom je, dakle, svršeno; ali sve dok je na vlasti aktuelna garnitura torijevaca tome da će posle njega stvari krenuti nabolje ne treba se nadati. Vladan Marjanović