Sad je i Dritan svima upitan

Crnogorski premijer i lider Ujedinjene reformske akcije Dritan Abazović je za tri dana, od 11. do 14. jula, verovatno iskusio više žuči i meda o kojima je NJegoš govorio nego za tri meseca koliko predsedava Vladom Crne Gore. Prvo je, valjda hoteći da u Potočarima izvuče univerzalno iz patnje 8.372 ubijene nesrpske žrtve, izjavio da „genocid nije počinjen nad Bošnjacima, nego nad ljudima“, te da ga „nijesu počinile vojske, nego politike“, što je u nemalom delu regionalne javnosti protumačeno kao pokušaj dekontekstualizacije zločina u Srebrenici, za koji se dežurni brojači krvnih zrnaca i dalje ne mogu usaglasiti je li bio genocid ili ne. Abazovićevo izvinjenje koje je usledilo nije primirilo strasti; štaviše. Tri dana kasnije, učestvovao je na sastanku Saveta za stabilizaciju i pridruživanje između Evropske unije i Crne Gore, gde je ugostio visokog predstavnika EU za spoljnu politiku i bezbednost Đozepa Borelja i komesara za susedstvo i proširenje Olivera Varheljija. Ni svi znaci ohrabrivanja, ni to što se jedan takav sastanak prvi put održao na teritoriji zemlje kandidatkinje, nisu mogli da zamaskiraju očiglednu činjenicu da se EU u skorije vreme neće širiti. Potom je istog dana u intervjuu za televiziju Vijesti, čini se mudro, prihvatio poziv Demokratske Crne Gore – iste one s kojima je na izborima avgusta 2020. srušio dugogodišnju vladavinu Demokratske partije socijalista Mila Đukanovića, da bi ih potom oterao u opoziciju – da podnese ostavku, ali tek nakon neminovne deblokade pravosuđa, odnosno nakon što parlament dvotrećinskom većinom odabere četiri člana Sudskog saveta i makar jednog sudiju Ustavnog suda. Da li će je podneti i pod kojim uslovima – drugo je pitanje. Kao što Abazović zna da sa 5,5 odsto podrške nema legitimitet da dugoročno rukovodi vladom jedne duboko podeljene države, tako zna i da će do daljeg izvesno ostati na važnoj funkciji, upravo zbog izlivanja društvenih podela u političko polje Crne Gore. Kao što su se nade iz avgusta 2020. godine o lakom premošćavanju dugotrajne političke krize brzo pokazale kao naivne, tako je i sad naivno misliti da će puko pregrupisavanje političkih aktera moći da neutrališe neki od gorućih problema. Kao verovatno najveći se ukazuje pitanje Temeljnog ugovora sa Srpskom pravoslavnom crkvom. Ova se formulacija na različite načine promiče od Bara do Boljara više od deset godina. Tako je makar bilo do 8. jula, kada je nakon žučnih rasprava u parlamentu vlada usvojila Nacrt temeljnog ugovora, kojeg je potom usvojio i Sinod SPC. NJegovo potpisivanje očekuje se u skorije vreme. Pojedini su Abazovićevu spornu izjavu u Potočarima pripisali upravo pripremi diskurzivnog terena za parafiranje, čini se, jednako spornog sporazuma. Međutim, poslanici Đukanovićevog DPS-a preduhitrili su procedure i uskratili skupštinsku podršku Abazovićevoj vladi, koja je tako postala treća Vlada Crne Gore koja je izgubila ili izbore ili podršku zbog komplikovanih odnosa sa SPC. Međutim, nepoverenje vladi neće moći da se izglasa bez glasova DPS-ovih arhineprijatelja iz prosrpskog Demokratskog fronta ili Demokrata. Očekivano, ove dve organizacije bi radije očuvale ovakvu vladu nego što bi uvele DPS u vlast, makar i na mala vrata. Otuda i inicijativa Demokrata za smenu premijera, pod navedenim uslovima. Ukratko, tamo gde su članovi DPS-a u usvajanju Nacrta temeljnog sporazuma videli udaljavanje od evrointegracija, Abazović je prepoznao neophodan korak ka uspostavljanju dvotrećinske većine u parlamentu, neophodne za izbor sudija i posledičnu deblokadu pravosuđa. Za sada se kao problem ukazuje činjenica da dvotrećinske većine ne može da bude upravo bez podrške DPS-a (zbog čega se već sada tvrdi da će Temeljni ugovor možda doživeti neke prihvatljivije, uglavnom kozmetičke izmene, uz malo verovatni blagoslov SPC) ili Demokratskog fronta, koga su veze sa režimom u Beogradu do sada udaljavale od većine unutarpolitičkih kombinatorika u Crnoj Gori. Deblokada pravosuđa postalo je goruće pitanje, naročito nakon hapšenja predsednika Privrednog suda Blaža Jovanića, koji je optužen da je s još jedanaestoro ljudi oštetio deset firmi za 661.496 evra, i bivše vrhovne državne tužiteljke i bivše predsednice Vrhovnog suda Vesne Medenice, koja je, priča se, za vakta DPS-a vedrila i oblačila crnogorskim pravosuđem, od nametanja kadrovskih rešenja do omogućavanja koruptivnih praksi, a koja je optužena za stvaranje kriminalne organizacije i zloupotrebu službenog položaja. Jovanić je uhapšen 9. maja, a Medenica 17. aprila. Policija je potvrdila da je u pritvoru pokušala da izvrši samoubistvo. Aktuelni ministar pravde Mirko Kovač iz redova Socijalističke narodne partije – čiji je preduslov ulaska u vladu bilo potpisivanje Temeljnog ugovora – ove incidente svojevremeno je opisao kao „konačnu degradaciju pravosudnog sistema u očima građana i evropskih partnera“. Čudnovato se ta izjava poklopila s imenovanjem Vladimira Novovića za glavnog specijalnog tužioca u martu mesecu. Pre deset dana, Crnu Goru su iznenadila hapšenja koja su stigla s druge, a slične adrese – Vukasa Radonjića, koji je dao nalog za hapšenje šest bivših članova Upravnog odbora državnog preduzeća Plantaže, zbog zloupotrebe službenog položaja u privrednom poslovanju. Bivši predsednik UO Veselin Vukotić, koga Đukanović smatra prijateljem, bio je ministar za privatizaciju u Saveznoj vladi Ante Markovića od 1989. do 1992, a potom je dugi niz godina obavljao funkciju potpredsednika Saveta za privatizaciju Crne Gore. „Polazeći od prezumpcije nevinosti, i dalje sam u vrlo optimističnoj nadi da sumnje koje postoje nijesu tačne, jer moje poznavanje tih ljudi upućuje me na to da je moje iskustvo s njima veoma pozitivno, da su ljudi koji su uvijek poštovali pravni sistem Crne Gore, da su ljudi koji su vodili računa o interesima onog subjekta kog su predstavljali – u ovom slučaju, preduzeća Plantaže“, rekao je posle ovih hapšenja Đukanović. Dok mnogi u ovim hapšenjima vide dugo obećavanu borbu protiv korupcije, koja ne može da ne dokači i DPS i koja će se prema najavama proširiti na još odgovornih lica, ovoj partiji bliski mediji ih poistovećuju s pompeznim i politički oportunim hapšenjem Miroslava Miškovića potkraj 2012, od kojeg na koncu nije bilo ništa, osim rasta rejtinga SNS-a, jer je Mišković, doduše deceniju kasnije, oslobođen svih optužbi. Povrh svega, crnogorski parlament će morati da odabere i novog vrhovnog državnog tužioca, što predstavlja zaseban par problematičnih rukava – DPS izvesno neće podržati nekoga ko će istraživati nepočinstva bivšeg režima, a DF sigurno neće podržati nekoga ko će biti po volji DPS-a. Trenutno se sa sigurnošću jedino može reći da prvi korak iz nove etape političke krize neće podrazumevati nove izbore – delom jer sukobima izmrcvarena društva kao po pravilu ne idu rado na biračka mesta, a delom i jer se 27. juna na političkom pejzažu Crne Gore pojavila nova organizacija pod nazivom Evropa sad, koja bi prema nekim predviđanjima mogla da pokupi oko 10 odsto glasova razočaranih birača. Na njenom čelu nalaze se Jakov Milatović i Milojko Spajić, koji su kao nestranački eksperti obavljali funkcije ministara ekonomskog razvoja i finansija i socijalnog staranja u vladi Zdravka Krivokapića. Iako će kongres nove partije biti održan tek na prelazu iz avgusta u septembar – kada će se, između ostalog, saznati i ko je još u njenim redovima, uključujući i bivšeg premijera Krivokapića – Milatović i Spajić su već najavili izlazak na lokalne izbore zakazane za 23. oktobar. Oni će se, osim u 13 opština, održati i u Podgorici, što će biti valjan test njihove političke snage. Zato se među preostalim opcijama kao jedna od najverovatnijih nameće rekonstrukcija postojeće vlade, uz eventualno uključivanje kadrova iz redova nezadovoljnih, prvenstveno Demokrata i Fronta. Ovakav rasplet bi međupartijske odnose uz određene ograde vratio u period posle izbora 2020. Ako se to kojim slučajem i desi, Abazović će se, nezavisno od u međuvremenu ispijene količine meda i žuči, potvrditi kao vešt političar – da li kao dobar kormilar broda u oluji ili kao dobar prognozer predstojećih političkih zbivanja, praktično će biti svejedno. Stefan Slavković