Први дани Палић филм фестивала, у свом устаљеном термину и са сталним програмским целинама, приказује крајности Европе данас из перспектива филмских аутора. Животна прича Рабије Курназ против Џорџа В. Буша Андреаса Дрезена, с којом је фестивал стартовао, иако се труди да буде контратежа сличним холивудским филмовима о жени која се бори против далеко већег система од оног у коме опстаје, на крају се своди на мајчинску мелодраму заправо врло сличну Ерин Брокович на пример, само са затвореницима у Гвантанаму у епицентру заплета. Фински Девојачки филм Али Хапасало доноси причу о одрастању три тинејџерке и, премда веома забаван, визуелно импресиван и монтиран у прецизно ритмичним резовима, не доноси много тога новог у наративу о девојкама и њиховим младалачким проблемима. Кристијан Мунђију нас је збунио својим филмом Магнетна резонанца и, иако прича веома важну причу о ксенофобији у затвореној средини у трансилванијском селу које уједно постаје и особена слика читавог света испуњеног мржњом према другим народима и нацијама, чини се да се прослављени румунски редитељ уплео у различитим нивоима приче у жељи да кроз бројне параболе пренесе нимало гламурозну слику модерних друштава.