Julsko prestrojavanje vlasti i opozicije

Konac srpnja definitivno su obeležili narodni poslanik i poslanica Orlić dr Vladimir i Đurić master Nevena, javnim huškanjem predsednika Republike na nastavak kontinuiranog činjenja teškog dela protiv ustavnog uređenja Republike Srbije. Konkretno, na delovanje protivno članovima 111 i 115 Ustava koji nalažu da „predsednik Republike odražava državno jedinstvo“ i da (zato) „ne može da obavlja drugu javnu funkciju ili profesionalnu delatnost“. Još konkretnije, van izborne kampanje, kad im vreme nije (a uz to je i zakonom zabranjeno), rečeni naprednjački funkcioneri se, kao glavni junaci propagandnog spota svoje (vladajuće) stranke od 750.000 članova, suprotstavljaju Ustavu zemlje, čiji je legalni predsednik protivustavni predsednik njihove partije: „Želja svih nas u SNS – nepodeljena, jedinstvena i snažna - jeste da na čelu stranke ostane Aleksandar Vučić!“ „On je vrhovni komandant oružanih snaga; on imenuje sve vojne i komandante garde; on kontroliše službe bezbednosti; on imenuje vrhovnog sudiju, prvog čoveka pravosuđa, šefove državnih televizijskih i radio stanica; on ima poslednju reč o svim najvažnijim državnim pitanjima; njegove dobrotvorne fondacije raspolažu imovinom i kapitalom čija se vrednost procenjuje na više milijardi dolara...“ Složeni i neobični, pomalo „kežual“ politički sistem, doduše, sve ovo dozvoljava, ali u Iranu, gde, osim predsednika i parlamenta koji se biraju na izborima, postoji i niz drugih državnih institucija koje se ne biraju, već ih, od islamske revolucije 1979. godine naovamo, postavlja i kontroliše Vrhovni vođa (ajatolah; „vođa za ugled“). Otkako je svrgnut poslednji šahanšah (kralj kraljeva) Reza Pahlavi, a na mesto neformalnog persijskog cara došao prvi „vođa za ugled“ ajatolah Homeini, Vrhovni vođa je i taj koji imenuje polovinu članova, veoma uticajnog, Saveta čuvara revolucije (telo od 12 teologa i pravnika). Savet čuvara, paralelno, odobrava i sve kandidature na predsedničkim izborima, kao i sve zakone koje parlament donese, a ima i pravo veta... Tu su i „Skupština stručnjaka“ (čine je 88 islamskih učenjaka ili sveštenika) koja bira Vrhovnog vođu i nadgleda rezultate njegovog rada, kao i „Savet za rasuđivanje o svrsishodnosti“ koji savetuje Vođu. Ono što je još specifično za iranski ustavnopravni i politički sistem jeste činjenica da, u okviru oružanih snaga, postoji redovna vojska, ali i Islamska revolucionarna garda (ona ima kopnene snage, mornaricu i avijaciju, a nadgleda i strateško oružje), a svi komandanti su odgovorni Vrhovnom vođi. Kada je ono dojučerašnji „Gospodin 619 miliona“, nakon što je, po drugi put u tri meseca, video Vrhovnika, odao tajnu da mu je ovaj definitivno najavio povlačenje sa mesta šefa SNS-a, ali, za ne poverovati, i razdvajanje lokalnih od „velikih“ izbora, meni je, kao prilježnom hroničaru predsednikovih najava povlačenja sa oročavanjem, ostalo samo da pobedonosno likujem: Dvadeseta – sreća! Jer, jedini sam – Đilas mi se tek u finišu, kad je sve već sigurno, priključio – verovao u predsednika i ohrabrivao ga da učini to (ne boli, ne ujeda, jedino parazitorijumu SNS-a, eventualno, može da šteti), jer sam znao da legalni predsednik moje države neće da slaže i po dvadeseti put. I, šta ćemo sad? Letnja perestrojka i julsko prestrojavanje unutar dosadašnje vlasti i opozicije mogu da počnu, jer – Srbija, kao, mora biti zdrava. Kad ja tamo, a ono – „međutim“! Iz istih stopa krenula je institucionalna „orlić – nevena“ vapaj kampanja nagovaranja predsednika SNS-a da protivustavno nastavi da uneređuje instituciju predsednika Republike Srbije. S obzirom na to da, u drugoj fazi ove nazovikampanje, očekujem da sve nas koji ohrabrujemo predsednika da ispoštuje Ustav, počnu optuživati da time hoćemo da „srušimo državu“, „zabijemo nož u leđa srpskom narodu“ i „obradujemo srpske neprijatelje“, evo rešenja - može Vrhovnik da nastavi da bude predsednik stranke (pod uslovom da ga njegova „baza“ ponovo izabere, jer redovna izborna skupština SNS-a kasni već tri godine!), ako hoće, i zauvek, ali da onda ne bude više predsednik države. (Za)ustavne sudije se i dalje ponašaju kao bosonoge „sestre karmelićanke“, zatvorene među samostanskim zidinama, zavetovane na večnu ćutnju, osim što, pokatkad, kad „zagusti“, kao u slučaju (bivšeg) doktora Malog, bivaju upregnute da mu, „u ime najvišeg nacionalnog i državnog (budućeg premijerskog?) interesa“, silom sačuvaju doktorat. Vrhovnik gazi, evo, i drugi predsednički mandat, a šestu godinu već krši član 41 Zakona o sprečavanju korupcije, koji pojam sukoba interesa definiše kao situaciju u kojoj javni funkcioner ima privatni interes (a to je „bilo kakva korist ili pogodnost za javnog funkcionera ili povezano lice“) - u našem primeru, interes SNS-a čiji je, paralelno, predsednik - koji utiče, može da utiče ili izgleda kao da utiče na obavljanje javne funkcije. Dalje, s obzirom na to da je obavljanjem drugog posla, odnosno (druge) delatnosti iz stava 2. ovog člana ugrožavao nepristrasno vršenje ili ugled javne funkcije (predsednika Republike), i da to predstavlja sukob interesa, što je u primeru našeg Vrhovnog vođe, očevidno – Agencija za sprečavanje korupcije imala je, prema članu 46, obavezu da odredi rok u kojem je javni funkcioner (naš Vrhovnik) „dužan da prestane sa obavljanjem tog posla, odnosno delatnosti“. Kad bi se poštovao član 47. ovog zakona, javni funkcioner (predsednik Republike) ne bi smeo da savetuje pravna (SNS) i fizička lica (svoje, ovakvim delovanjem povlašćene, partijske kolege) „o pitanjima u vezi sa javnom funkcijom na kojoj se nalazi“. Prema članu 49, javni funkcioner ne sme da bude član organa udruženja, niti njegov zastupnik, ako između javne funkcije i članstva u organu udruženja (uzmimo da je to SNS, na primer) ili zastupanja udruženja postoji odnos zavisnosti ili drugi odnos koji ugrožava ili bi mogao da ugrozi njegovu nepristrasnost ili ugled javne funkcije. I, najkonkretnije, član 50, dozvoljava, doduše da javni funkcioner „može da vrši funkciju u političkoj stranci, odnosno političkom subjektu i da učestvuje u njihovim aktivnostima“, ali samo i jedino – „ako to ne ugrožava vršenje javne funkcije i ako to nije zakonom zabranjeno“! Hoćemo li zažaliti za Vesićem – bilo je pitanje jednog opozicionog medija, nakon izbora Doktora za gradonačelnika. Izbori na svim nivoima, u istom danu, sa istim imenom i prezimenom nosioca listi, sa njegovim ličnim sloganom, bez pomena nekakve partije, na kojima je on i samo on jedini vidljivi kandidat za sve funkcije, od mesnih zajednica i opština, pa naviše – dovode u pitanje i suvereno ustavno pravo građanina da bira i da bude biran. Jer, naš Vrhovnik rezonuje po principu - pošto ste baš mene izglasali za gradonačelnika svih gradova i predsednika svih opština, za narodnog poslanika, za pokrajinskog poslanika, za šefa Srpske liste na KiM, za predsednika Vlade, za ministra svih ministarstava, za glavnog tužioca, ali i glavnog sudiju i glavnog advokata, za prvog zakonodavca (što sve nije daleko od istine)... zato, nije važno koga biste vi želeli – ja mogu da postavim koga hoću, jer mene ste izabrali i delegirali da ja u vaše ime – biram! Eto, može mi se! Bolje vam je da se ne čudite, jer da znate: uvek od gorega može biti gore, uvek umesto lopova iz nužde može u neku fotelju zasesti i ozbiljan, a kontroverzan „poslovni čovek“, uvek namesto skromnog plagijatora diplome osnovne škole mogu da dovedem alavog lažnog doktora nauka... Koga god da negde postavim, znajte da ste to vi izabrali, glasajući za mene! Šta god da ja odlučim o najvažnijim životnim ili belosvetskim pitanjima, smatrajte da ste, glasom za mene, mene i ovlastili da odlučim šta god odlučim da odlučim! Zar i vama, kao i meni, ne imponuje da se šepurim među plagijatorima, među ovima čija dosijea držim u fioci, među nikogovićima i zavisnicima od fotelja, među...? A ja besporočan: uredna škola, legalna diploma, bez imovine na svoje ime, pošten, prepošten („on je pošten, ovi oko njega su mangupi i lopovi“ – kao Tito, kao Sloba u prvoj fazi...)! A vidi njih? Oni zavise od mene, od moga „da“ ili „ne“, od poligrafa u mome mozgu... Kaligula (Gaj Julije Cezar Germanik; „Čizmica“) je – vele istorijski izvori - bio vrstan glumac, sposoban da sakrije odbojnost ili prezir, prepozna opasnost, od njega „nije bilo boljeg sluge niti goreg gospodara“. Kada je ulazio u Rim, (spontano) okupljeni podanici klicali su mu „Naša beba“ i „Naša zvezda“. I, zaista, na početku vladavine, Kaligula se posvetio političkim i javnim reformama, objavio izveštaje o javnim fondovima, ukinuo nepopularne poreze, pomagao onima koji su izgubili imovinu u požarima, vratio praksu demokratskih izbora, uvodio nove senatore i vitezove – dakle, nije štedeo pare za rast svog rejtinga. Gradio je puteve, akvadukte, luke, ali ulazio i u megalomanske građevinske poduhvate koji su, današnjim jezikom rečeno, bili klasični propagandni projekti: carske palate, hipodromi, (vatikanski) Obelisk, grandiozni hramovi, Pompejevo pozorište, masivni brodovi palate, pa čak i plutajući (pontonski) most od dve milje samo da bi, u inat „nevernim Tomama“, na konju (i senatoru) Incitatu prejahao morski zaliv. Ali, kada je tim populizmom doveo državu u tešku finansijsku krizu, a građane u glad, obrnuo je ćurak naopako. Kaligula je, odjednom, uzviknuo: „Neka bude jedan Bog, jedan kralj!“ Počeo se samooslovljavati kao bog Jupiter i oblačiti kao polubogovi Herkules, Merkur i Apolon, podizao je hramove u sopstvenu čast, pa, navodno, čak i naređivao da se uklone glave sa raznih statua bogova i potom ih zamenjivao svojim, a vlastitu bistu postavio je čak i u jednom jevrejskom hramu. Poželeo je da bude poštovan kao bog sunca - „Novo Sunce“. Ah, da, „senator“ Incitat bio je, pre ulaska u senat, proglašen i rimskim državljaninom, a Kaligula je nameravao da ga unapredi i u konzula. Živeo je u štali od mermera, a Kaligula je tražio od ostalih senatora i velikodostojnika da svom „kolegi“ Incitatu odaju posebne počasti. Otuda se – svaka sličnost sa nekim od današnjih stvarnih likova je slučajna – termin „incitat“ koristi za one osobe koje su imenovane ili izabrane na neku važnu funkciju ili dužnost, iako je očevidno da nisu ni kadre, ni sposobne, ni dostojne da je vrše. Dragiša Vasić je, u svojim Utiscima iz Rusije (pohodio ju je pola decenije nakon Oktobarske kontrarevolucije), u srpsku publicistiku ubeležio i dva termina sovjetskog propagandnog novogovora. Jedna stara generalica, udovica carskog generala, objašnjavala mu je da su se njena deca, kao i sva aristokratska omladina, „prisposobila“, tj. prišla jedinoj partiji; dok je, izvesni ekspukovnik carske, a potom i Crvene armije, samoopisao novi položaj stare-nove vojničke kaste - mi oficiri smo se „prevaspitali“... Iz te dve duboke „hjumen risors“ baze „prisposobljenih“ i „prevaspitanih“, evo već deceniju, zahvata i kadrira naš samodržac. Zato se, sa iskustvom od 32 godine, što novinarskog, što publicističkog, što „teorijskog“ praćenja odrastanja političkog pluralizma i demokratije u Srbije, slatko zabavljam, slušajući, kao, ozbiljne rasprave o tome „ko će u vladu“, „hoćemo li uvesti sankcije Rusiji“, „da li ćemo priznati Kosovo“... Kao da se neko o tome nešto pita i kao da to neko uopšte zna osim, donekle, Vrhovnika? Jer, sve što danas gledamo je smejanje u lice građanima, njihovoj izbornoj volji, pravu, zakonima, Ustavu, državi, identitetu. I sve to uz ozbiljno saučesničko sasmejavanje onih na čijem smo, kao, „evropskom putu“ i od kojih, kao, očekujemo neku polzu za građane Srbije... No, da ovo ne bude kivnja samo na Vrhovnika, a ne i na nas same koji, evo punih 10 godina, većinski glasamo baš za ovo, poslužiću se nekim sekvencama iz života „pradede strica po babine linije“ jednog od kandidata za našega novog premijera, Ledenog Đurića. Otpravnik poslova austrougarskog poslanstva u Beogradu Levental je, u svom izveštaju od 5. septembra 1905, ovako okarakterisao Nikolu Pašića: „Uvek u nastojanju da dve stvari čini u isto vreme, tako da se ne može nikada sigurno znati šta on, u stvari, hoće.“ Vasa Kazimirović je čak, u svome delu Nikola Pašić i njegovo doba, našega Baju u dve stvari uporedio i sa ministrom spoljnih poslova i državnim sekretarom Austrije (u periodu od 1810. do 1848), poznatim i pod nadimkom „kočijaš Evrope“, Meternihom: „stavljanje računice ispred principa i korišćenje intrige kao dopuštenog sredstva u političkoj borbi“! A Dušan S. Nikolajević (1925) je pogodio u srž: „On je uvek vođ stranke i u njoj. Nerazdvojan je od nje. On ne daje stranku, a stranka ne daje njega...“ I, tu se, na našu žalost, manje -više, iscrpljuje svaka sličnost između smenjivog Pašića i Vrhovnika Srbije ovoga vremena. Autor je politikolog, novinar i konsultant za odnose sa javnošću