Može li se srpsko društvo promeniti samo na izborima, bez revolucionarnih praksi

Sredinom tridesetih godina 19. veka, knez Miloš je imao ideju da van dometa turskih topova sa Kalemegdana napravi novi deo Beograda, a brežuljci Vračara bili su divno i pogodno mesto za to. Da bi se stari grad u Šancu i ovaj novi spojili u naletu dolične modernizacije, knez je odlučio da se kućerci i izbe Savamale (otprilike, sve ispod Zelenog venca, oko Ulice Gavrila Principa) sruše. Knez je žitelje na silu preselio u obližnje selo Palilulu, s druge strane terazijskog grebena, i da bi ih sprečio da se pobune i zahtevaju povratak, za samo nekoliko sati srušio oko 150 kuća. Savamala je, dakle, rušena dva puta. Kao i mnoge druge istorijske činjenice obrađene u sjajnoj knjizi Dubravke Stojanović Kaldrma i asfalt, i ova pokazuje više nego vekovni kontinuitet srpskog političkog sistema – nažalost, ne u dobrom smislu. Naši politički senzibiliteti, i društveni sistem koji se na njima bazira i s njima stoji u uzročno-posledičnoj vezi, kreću se glečerskom brzinom - kada se uopšte kreću. I to uprkos istorijskim dramama i dešavanjima kod nas i u okruženju, koji ponekad čine da se osećamo da smo u istorijskom kovitlacu. To kreira paradoksalno osećanje da posmatramo brze i zamršene potoke na površini večnog, neotopivog, političkog glečera. Jedan od najpoznatijih francuskih modernih filozofa, Mišel Fuko, ima jedan interesantan izraz - dispozitiv - koji se često koristi kada se opisuju razni sistemi - društva, grupe, kompanije… Interpretacija ovog pojma je mnogo, ali mu je suština u tome kako na nekom agregatnom („meta“) nivou opisujemo ključne vektore razmišljanja i ponašanja jednog sistema: njegove ideologije (narative) i znanja, sisteme moći i njihovu isprepletanost kroz uloge i delovanja raznih institucija, običaje, navike i druga refleksna ponašanja i podrazumevanja, razne „diskurse“ (načine na koje se govori unutar sistema) i druge slične stvari. Ukratko: „ko“ je i „kakav“ je neki sistem. Kakva mu je „duša“, pre svega iz ugla tačaka iz kojih izvire i koje reflektuju društvenu moć i kakva je međuigra faktora moći u njemu. Amerika ima svoj dispozitiv, Srbija svoj, Gugl svoj, Međunarodni monetarni fond svoj, razne crkve svaka svoj… Nema sistema bez specifičnog dispozitiva. Samo ga treba razumeti i definisati, jer bez toga nema razumevanja izvora i odnosa moći u njemu, a to znači ni mogućnosti za njegovo upravljanje ili promene, ukoliko se tome teži. Promena sistema, posebno kompleksnih kao što su društva, jedan je od najtežih intelektualnih i operativnih zahvata u našoj kolektivnoj istoriji. „Dispozitivi“ su mašine s bezbroj pokretnih delova, nekih većih, nekih manjih, ali gotovo svih povezanih za glavne module „pogona“ tog sistema: njegove izvore moći i njene upotrebe. Razumevanje kako se moć generiše, ispoljava i koristi u jednom sistemu je stvar na kojoj se kreiraju političke, profesionalne i, čak, istorijske karijere. U demokratskim društvima, na primer, formalni izvor moći, u teoriji, jesu slobodni i fer izbori, tačnije momenat organizovanog i autentičnog ispoljavanja volje građana o tome u kakvom društvu žele da žive. Kao što znamo u praksi, ima mnogo demokratskih i kvazidemokratskih dispozitiva koji ovu jednostavnu i elegantnu (idealizovanu) formulu kompromituju na mnogo načina. Ta volja građana je pod uticajem, čak udarom, mnogobrojnih konfliktnih ili ujedinjenih političkih, ekonomskih, bezbednosnih, ideoloških, religioznih, medijskih i drugih centara moći koji tu volju „mese“, koji pokušavaju da je oblikuju kako bi taj singularni moment njenog ispoljavanja u što većoj meri otišao u njihovy korist. Pojedinci/građani, uvek funkcionišu unutar sistemskog dispozitiva. U praksi to često znači da i sam momenat izbora – „promene vlasti“ – nije dovoljan da bi se dispozitiv jednog društva promenio, ili bar ne značajno. Bez razgradnje postojećeg dispozitiva, čak i ako se formalno pobedi na izborima, nema dubinske sistemske promene. U ovoj činjenici leži i komplikacija posledica demokratskih izbora u jednom društvu. Dispozitiv jednog sistema možemo da probamo da menjamo sporije ili brže. NJihova priroda i kompleksnost međuzavisnosti moći gotovo uvek vuku u pravcu sporosti, ako je promena uopšte na intelektualnom horizontu. Najčešće nije. Interesi koji proizlaze iz različitih pozicija moći i opšteljudska karakteristika navike/inercije izbegavanja „rizika“ (u takozvanoj bihevioralnoj ekonomiji poznata kao „averzija prema gubitku“) moćan su neutralizator ideja o promeni. To promenu dispozitiva jednog sistema u standardnoj demokratskoj praksi čini prilično ograničenom, površnom i, eventualno, verovatno i nedovoljno efektivnom – mada to zavisi od prirode trenutnog dispozitiva i onoga što je cilj promena. Na primer, okrenuti sistem ka jačem ekološkom ponašanju je lakše u dispozitivima u kojima je ovaj diskurs već prisutan nego u onima gde je to samo jedna prazna fraza ispod koje u praksi stoje nesposobnost, nestručnost, karijere, profit i politička i ekonomska moć koje se ostvaruju upravo suprotnim ponašanjima. U ovom drugom slučaju se zahteva mnogo duže vreme za promenu. Za mnoge sisteme sporost je osnovni, „bazni“ aspekt razmatranja o promenama i ovakvi sistemi menjaju svoje dispozitive ili vrlo sporo, postepenom evolucijom tokom mnogo decenija, ili se ne menjaju uopšte. Još jedan dobar, i za modernu civilizaciju kritičan primer je trenutna nesposobnost promene „neoliberalnog“ dispozitiva mnogih kapitalističkih društava, pre svega Amerike. Uprkos univerzumu empirijskih podataka koji govore o njegovim nedostacima, iskrivljenjima i potrebi za korekcijom za dobro čitave planete, strukture moći koje su globalno povezane u moćne institucije to odbijaju. Sistemski, naše civilizacijske opcije se trenutno svode na izbor između prekarijatskog ili totalitarijanskog ropstva. Ovo prvo, doduše, jeste bolje vizuelno dizajnirano i ima bolji TV program… Druga potencijalna opcija za promenu dispozitiva je radikalniji, brži pristup. On nam nije stran i u istoriji je najčešće poznat kao „revolucija“: politička ili tehnološka (takozvane ekonomske su uvek posledice jedne od ove dve, često zajedno, ali političke revolucije su često specifičan momenat početka promene dispozitiva). Ovakav pokušaj promene nije moguć bez primene određenih „revolucionarnih praksi’“ - sama reč odaje suštinu: energične i fokusirane praktične intervencije u raznim aspektima sistema, na svim nivoima - uključujući i svakodnevni život i ponašanje građana - koje imaju za cilj da dubinski i relativno brzo raskinu veze sa starim i uvedu nova razmišljanja i ponašanja. Primeri ovakve prakse u političko-sistemskoj sferi su, na primer, radikalno nova organizacija vlade, s novim načinom izbora ministara, procesima i sistemima ponašanja, odgovornosti i budžetiranja ili brzo uvođenje novih sistema obrazovanja na bazi novih političko-društvenih narativa ili primeni vodećih svetskih praksi. Na svakodnevnom nivou ovo može da bude brza i odlučna nova regulacija odlaganja đubreta, kolektivno i individualno, ili ponašanja učesnika u saobraćaju (destimulisanje neupotrebe pokazivača pravca pri skretanju, zabrana upotrebe sirena u naseljenim mestima, poštovanje pešačkih prelaza…); ili odluka da sve kuće u Srbiji moraju da budu makar omalterisane, ako već ne i okrečene (i to u samo desetak dozvoljenih boja, kao u Sloveniji i nekim drugim zemljama). Svako od nas može da navede bar deset ovakvih potencijalnih praksi u zemlji kao što je naša. Revolucionarne prakse su drugo ime za društveni inženjering, radikalne i fundamentalne intervencije u funkcionisanje društva, mentalno i praktično, obično u kraćem roku. Pod revolucionarnim praksama, da bude jasno, ovde ne pozdrazumevam ništa vezano za specifične ideologije iz naše relativno bliske prošlosti, ništa što zahteva marširanja po ulicama i pevanje patriotskih pesama, ili – daleko bilo – streljanja i kazamate. Pod njima ovde ne podrazumevam ni obavezan nasilan dolazak na vlast „ulicom“. Na vlast se može doći i mirno, regularnim izborima, pod uslovom da vladajuća stranka/partija/režim odluči da mirno preda vlast ukoliko je narod tako glasao. Kao što sam već objasnio, pod revolucionarnim praksama ovde podrazumevam brz, radikalan i odlučan raskid sa prethodnim stanjem, drastičnu promenu načina razmišljanja i ponašanja, nagrađivanja i odgovornosti i organizacije različitih elemenata sistema. Ali, s obzirom na gore pomenutu prirodnu sklonost sistema da se opire promenama, pod time mislim i organizovaniju, koordinisaniju i energičniju primenu aparata moći u sistemu, da bi se postigli novi ciljevi i ubrzalo uspostavljanje novog dispozitiva. U demokratskim dispozitivima postoje neki „urođeni“ izazovi i konfliktnosti u uvođenju revolucionarnih praksi: pitanje ljudskih prava; formalne mogućnosti osporavanja ovih praksi kroz sudski ili medijski sistem, kao i grupe za pritisak ili plaćeno lobiranje; vreme potrebno da bi se određene fundamentalne promene zaista i desile („primile“) i videli njihovi rezultati, često je značajno duže od regularnih izbornih ciklusa; takođe, i potreba da društvo nastavi da funkcioniše (idealno, bolje) dok se dešava promena sistema, inače će građani svoje nezadovoljstvo izraziti već na sledećim izborima. Zato je u razvijenim društvima, najčešće, jedino revolucionarno delovanje ono putem tehnologije ili ekologije, kao izgovora političkim klasama za željene promene - ili njihovoj opoziciji za napad, ukoliko se vladajuće elite opiru ovim promenama. Revolucionarne prakse su često nemoguće, ili su značajno ograničene, bez revolucionarnog pristupa vladanju, odnosno jake kontrole svih ključnih aspekata moći, bazirane na jakom narativu o tome kako organizovati društvo („ideologija“). Drugim rečima, za brzo menjanje jednog dispozitiva potrebno je brzo nametanje drugog, što obično ne ide bez određene količine sile i ideološke indoktrinacije. To sa sobom nosi različite interne i eksterne komplikacije u većini sistema, posebno za jedno društvo koje uvek funkcioniše u nekom specifičnom geopolitičkom kontekstu. Britanija je tu dobar svež primer, gde se u suštini vidi pokušaj demokratske kontrarevolucije kroz razgradnju i moralno-ideoloških narativa i institucija i ustanovljenih običaja ponašanja u političkom i javnom životu. Ali, Britanija sada uči da se može legalno - ali ne i faktički, bez velikih posledica - izaći iz Evrope kojoj geopolitički i dispozitivno pripada. Sve ovo je jedan duži, ali potreban, uvod u raspravu o našem dispozitivu. Za neke je u pitanju teorija, ali su praktične implikacije ovih razmatranja ključne. Odgovor na njih daje i odgovor na pitanje da li je sistem u Srbiji – ne samo vlast - moguće menjati „samo“ redovnom izbornom praksom, ili su uz nju naknadno potrebne i neke revolucionarne. Autor je pisac i publicista, predavač na više stranih i domaćih univerziteta i poslovnih škola, ekspert za komunikacije i bivši šef za brend planiranje u evropskoj centrali Gugla Nastavak u narednom broju: Kako osloboditi društvo koje je vlast zarobila