Nova lica na TV ekranu

Samo nekoliko istinitih reči, neočekivano izgovorenih u momentu koji nije dozvoljavao zatrpavanje izrečenog beskrajnim tiradama dobro poznatog sadržaja, imalo je snagu male bombe: vladajuća većina reagovala je velikom nervozom, tolikom, da je novi predsednik parlamenta Vladimir Orlić čak rekao da su „doživeli šok“. Neoprezno optimistični kritičari vlasti iz toga bi mogli izvući zaključak da povratak opozicije u parlament, sam po sebi, znači početak kraja vladavine SNS-a. Prerano je, međutim, za opozicionu radost zbog efekta kratke lekcije o demokratiji Vladete Jankovića, koga su godine života dovele na funkciju predsedavajućeg konstitutivnoj sednici novog saziva parlamenta. I koji je, u onih nekoliko sasvim profesorskih rečenica, ukazao na suštinu zbog koje bi morao da reaguje svaki poslanik sa kičmom - da zakonodavna vlast ne stanuje u parlamentu, nego preko puta, tamo gde se nalazi zgrada Predsedništva Srbije. Iz reakcije na Jankovićeve opaske i svega onog što su poslanici SNS demonstrirali na početku rada novog parlamenta pre bi se moglo zaključiti da je na pomolu čvršće zatezanje naprednjačke mašinerije, konstruisane s ciljem da temeljno melje ostatke zdravog razuma u zemlji kojom Vučić i njegov tim vladaju već jedanaestu godinu. Osim oštrog nastupa već prvog dana zasedanja i potpune slobode u smišljanju uvreda i spinova na račun političkih protivnika („niste uzeli terapiju“ – Milenko Jovanov, „govor vam je pisala Viola fon Kramon, ona vas je ugurala u parlament“ – Ana Brnabić) na takvu prognozu upućuje i guranje najistaknutijih jastrebova u prve skupštinske redove. Jasno je, naravno, da se u postojećim okolnostima ni opoziciona strana neće držati akademskog načina govora kojim je Vladeta Janković označio početak rada parlamenta i da će poruke koje će slati poslaničkoj većini otići i dalje od tvrdnje „zelenog“ Aleksandra Jovanovića Ćute o naprednjacima: „To nisu slobodni ljudi, to su robovi Aleksandra Vučića“. Skupština je, uostalom, odavno izgubila svoje suštinske funkcije, zakonodavnu i nadzornu. Poslanici su tu kao instrument za sprovođenje odluka donesenih na drugom mestu, a njihova ključna uloga poslednjih godina bila je besomučna propaganda kojom se veliča vlast Aleksandra Vučića i satanizuju njegovi kritičari. Povratak opozicije, u kojoj se nalaze i neka sasvim nova lica i organizacije, mogao bi delovati kao osveženje koje privlači gledaoce TV prenosa i povećava mogućnost da do njih dopre i nešto drugo osim zvanične verzije. A tema je zaista mnogo, pa se, već na startu, moglo čuti ponešto nepodobno i o Krušiku, Jovanjici, Rio Tintu, batinanju na mostu u Šapcu, pretnjama novinarima Jeleni Zorić i Vuku Cvijiću... Prosta logika kaže da duboko kriminalizovana vlast jednostavno ne može da dopusti neometano postojanje takve platforme za obaveštavanje javnosti, osim ako na to nije naterana. O tome govori i odluka REM-a o ponovnoj dodeli nacionalnih frekvencija televizijama koje uporno krše zakon, uprkos svim onim evropskim i drugim međunarodnim dokumentima koji pozivaju na uspostavljanje slobode medija. Papir trpi sve i teško da može predstavljati ozbiljan pritisak koji bi autokratsku vlast sam po sebi naterao na bilo kakve promene. Sve to ne znači da se u ponedeljak, kada su predstavnici opozicije, posle četiri godine privikavanja javnosti na jednoumlje, ponovo kročili u skupštinsku salu, ništa nije promenilo. I da nije stvoren neki prostor koji bi se mogao širiti na korist građana Srbije – pod uslovom da opozicione stranke fokus stave na suštinu, a ne na međusobna nadgornjavanja, kojima se ponovo posvetila, ovog puta povodom izbora potpredsednika nove Skupštine. Iako je reč o suštinski nebitnoj funkciji, nekadašnji partneri, na jednoj strani SSP, koja je za tu funkciju predložila Borka Stefanovića, a na drugoj grupacija u kojoj su se našli DS, NS, Zajedno i Ne davimo Beograd, koja je stala iza Zorana Lutovca, stupili su u višednevni rat. Bespotrebno razmenjivanje žaoka ostavilo je umornu i slabo obaveštenu javnost u više pogrešnih uverenja – da je reč o bitnoj funkciji (a nije), da je u pitanju prvi korak ka ulasku u vlast (nije) ili da je funkcija potpredsednika Skupštine (kao i predsednika skupštinskih odbora) posebna privilegija dobijena zahvaljujući širokogrudosti i demokratičnosti naprednjaka (tumačenje na kome su sami poslanici vladajuće stranke insistirali, iako je reč o sasvim uobičajenoj skupštinskoj praksi). Deo štete od još jedne nepotrebne svađe opozicija je pokušala da ispravi kroz diskusije šefova poslaničkih grupa o predlogu da Orlić bude predsednik parlamenta, u koje su uključili i isticanje ključnih ciljeva svoje politike – što jeste legitimno, naročito u zemlji u kojoj je rasprava o političkim idejama odavno proterana. Ono što, međutim, ne bi smeli da izgube iz vida, ukoliko žele da ikad budu u poziciji da svoje ideje realizuju, jeste da je neophodno da se Srbija prvo oslobodi vladavine grupacije koja je sve u zemlji podredila sopstvenim interesima. A za to je neophodan neki nivo međustranačke koordinacije i zajedničko fokusiranje na osnovne ciljeve – što do sada nije bio slučaj. Naviknuti na strogu disciplinu i unapred spremljene instrukcije, poslanici SNS su u ponedeljak pokazali da ne umeju da izađu na kraj sa neočekivanim situacijama, što je prostor koji bi, pametnim nastupom, opozicija mogla da iskoristi i skrene pažnju javnosti na poruke koje želi da pošalje. Od toga do pretvaranja parlamenta u cirkus, međutim, kratak je put, a unapred je moguće očekivati da bi naprednjaci još jednom rado pogurali „najviši dom“ upravo u tom pravcu. Biće im lako i da, forsiranjem geostrateških i drugih tema oko kojih opozicione stranke imaju dijametralno suprotne stavove, podstiču njihove međusobne sukobe i nezadovoljnim građanima dodatno ogade politiku. A nema sumnje i da će, nakon što poslanička većina definitivno bude formirana – po svemu sudeći, po očekivanoj formuli SNS, SPS i manjinske stranke - početi i ono tradicionalno pretrčavanje i spekulacije o postojanju zakulisnih dogovora i „izdaji“ opozicije. U tom kontekstu, broj mogućih kombinacija je ogroman, s obzirom na do sada najveći broj poslaničkih klubova - prema informaciji sa skupštinskog sajta ima ih čak 15. U poslaničke klubove razvrstali su se predstavnici 25 stranaka i pokreta, kao i grupa poslanika sa liste Moramo bez navedene stranačke pripadnosti na izbornoj listi. Prema podacima Otvorenog parlamenta, 117 poslanika prvi put će se naći u poslaničkim klupama, ali će savete moći da traže od čak 133 kolege sa poslaničkim iskustvom, od kojih se njih 105 kalilo u prethodnom sazivu. Najveći broj mandata, pritom, nakupili su poslanici sa liste SNS-a Veroljub Arsić, Igor Bečić i Aleksandar Čotrić, koji su upravo započeli svoje devete angažmane u Skupštini Srbije. Među poslanicima nema nezaposlenih, a u penziji ih je 13. U javnosti se već čuo ironični žal što u parlamentu više nema Luke Kebare, ali nema sumnje da će i aktuelni saziv dobiti svoje „zvezde“, nehotično zabavnog tipa - kao i skoro svaki do sada. Mnogo zanimljivije, i za Srbiju značajnije, jeste pitanje da li će novi parlament iznedriti političare koji će imati kredibilitet među biračima, a samim tim i šansu da ozbiljnije utiču na buduće događaje. Neki kandidati postoje, ali bi, u mesecima koji dolaze, tek morali da se dokažu, da bi pominjanje njihovih imena u tom kontekstu imalo ikakvog smisla. Vera Didanović