Svet gori, mi dogrevamo

Često se kaže da ratove niko ne dobija, nego u njima samo bude manje poražen od ostalih. Reklo bi se da ni ruski rat protiv Ukrajine neće biti izuzetak. Jedan očigledan gubitnik je već evidentan: naša planeta. Rat je postao apsolutni internacionalni prioritet kako za kreatore politike, tako i za javnost. I s pravom je tako: agresija ruskog predsednika Vladimira Putina na Ukrajinu pretnja je jednom od stubova međunarodnog poretka: zabrani menjanja državnih granica silom. Ali rat je takođe pokrenuo i globalnu jurnjavu za dovoljnim količinama energenata, uzrokovanu sankcijama usmerenim na ograničavanje ruskog izvoza nafte i gasa, te mogućnošću da Rusija obustavi njihovu isporuku. Mnoge zemlje su zaključile da najlakši i najbrži put koji do toga vodi jeste da se snabdeju fosilnim gorivima, koja proizvode efekat staklene bašte. Ali bitka protiv klimatskih promena izgubljena je i pre nego što je Putin pokrenuo svoj rat. Teško je generisati bilo kakvo osećanje urgentnosti po pitanju problema koji najveći broj ljudi smatra realnim (negiranje nauke o klimatskim promenama je u opadanju), ali na koji se pretežno gleda kao na nešto što se može rešavati u budućnosti. Rekordno visoke temperature u Evropi i drugde, suše, šumski požari, sve snažnije oluje i intenzivirane migracije možda će promeniti takvu percepciju, ali se zasad to ne događa. Osim toga, svako pojedinačno nastojanje neke vlade neće rešiti problem. Zato u mnogim zemljama postoji uverenje da šta god dobro uradile po tom pitanju to na kraju ništa neće značiti, jer će drugi nastaviti da rade pogrešne stvari, pa ćemo zbog toga svi trpeti. Tu je onda i s ovim povezano pitanje, koje se najčešće čuje u zemljama u razvoju: „Zašto bismo radili ispravne stvari kad nismo mi ti koji su izazvali problem?“ Siromašne zemlje smatraju da je reč o dvostrukim standardima kad bogate zemlje - industrijalizovane u vreme kad se o klimatskim aspektima nije mnogo razmišljalo, i odgovorne su, istorijski posmatrano, za daleko veće emisije ugljenika - od njih traže da se razvijaju na način koji bi im uskratio pristup najjeftinijim oblicima energije. Problem uvećava to što nekoliko zemalja (a posebno Brazil) ne čine ono što mogu da bi sprečile uništavanje kišnih šuma, prirodnog upijača za ugljenik. Kad je već o duplim standardima reč, međunarodne aktivnosti na usporavanju klimatskih promena sputava protivljenje većem oslanjanju na nuklearnu energiju, iako se njenim korišćenjem ne emituje ugljen-dioksid u atmosferu. Od katastrofe u japanskoj elektrani Fukušima 2011. upravljanje postojećim nuklearnim reaktorima ili gradnja novih, sigurnijih elektrana pretvorilo se u konstantnu političku bitku. Nastojanja da se klimatske promene uspore i dalje trpe zbog percepcije da se ta bitka vodi na štetu zaposlenosti i ekonomskog rasta. Ovo je u sve većoj meri netačno: klimatske promene su dokazano skupe, dok uvođenje alternativa fosilnim gorivima može da vodi kreiranju radnih mesta i smanjivanju energetskih troškova. Ali protivljenje kretanju ovim putem je veliko, posebno u regionima koji već dugo zavise od proizvodnje fosilnih goriva. Iz svih ovih razloga, sav trud na međunarodnom planu uložen u usporavanje globalnog zagrevanja daje malo rezultata. Svetski lideri okupiće se ovog novembra u Egiptu na narednoj Konferenciji UN o klimatskim promenama (KOP27), ali nema razloga za optimistička očekivanja da će na tom skupu biti postignuto išta više nego na prethodnih 26. Sjedinjene Države, tradicionalno predvodnik međunarodnih napora za obuzdavanje klimatskih promena, u sve većoj meri su skrajnute. Prethodni američki predsednik, Donald Tramp, povukao je SAD iz Pariskog sporazuma o klimatskim promenama iz 2015, dok su njegovom nasledniku, DŽou Bajdenu, ruke sve više vezane budući da Kongres (pre svega, njegovi republikanski članovi) neće podržati subvencionisanje razvoja alternativnih izvora energije, dok je Vrhovni sud drastično redukovao ovlašćenja savezne vlade na planu regulacije emisija ugljen-dioksida. Postoji malo ili nimalo političke podrške za oporezivanje emisija ili sklapanje trgovinskih sporazuma čijim odredbama bi se potrošnja uglja ili nafte obeshrabrivala uvođenjem carina na proizvode za čiju izradu se ti energenti intenzivno troše. Posledica svega toga je da je temperatura površine Zemlje za nekih 1,1 stepen Celzijusa viša nego u preindustrijskoj eri, i nastaviće da raste zbog svih prethodnih aktivnosti, čak i ako bi čitav svet danas prestao da emituje stakleničke gasove - što se, naravno, neće desiti. Upravo suprotno, naša trenutna trajektorija vodi ka još mnogo toplijoj klimi, što će imati uticaja na glečere, kišne šume i tundru. Kad je ciklično kretanje pozitivno, dobar razvoj situacije vodi ka još boljem razvoju situacije; kad je negativno, kao u slučaju klimatskih promena, loše stvari vode ka još gorim. Ima li ikakvog razloga za nadu? Ima, ali ona najvećim delom nije vezana za ono što pokušavaju vlade, samostalno ili s drugima. Nije verovatno da će politički lideri preduzeti nešto proporcionalno veličini problema pre nego što postane prekasno. Jedna oblast s potencijalom za napredak mogao bi da bude angažman korporacija, finansijski motivisanih da uvode proizvode efikasnije sa stanovišta potrošnje energije. Vlade i lokalne samouprave mogu da navedu kompanije da u to više ulažu time što će usvojiti propise kojima se ohrabruje investiranje u inovacije. Druga oblast gde su moguće pozitivne promene jeste adaptacija. Vlade mogu da izgrade infrastrukturu koja bi bila od pomoći u upravljanju posledicama klimatskih promena poput poplava, a finansijske institucije bi pozajmicama i promenama politika osiguranja mogle da ljude odvraćaju od gradnje domova u oblastima u kojima postoji povećani rizik od poplava ili požara. Moguće je da će nam najveću nadu da bismo mogli da budemo brži od klimatskih promena doneti tehnologija, posebno ona koja će nam omogućiti da zaustavimo ili čak preokrenemo proces klimatskih promena, bilo to uklanjanjem dela ugljenika iz atmosfere, bilo postavljanjem reflektirajućih čestica u atmosferu kako bismo redukovali količinu Sunčevog zračenja koje dopire do Zemlje. Razvoj takvih tehnologija mora da ima prioritet. Postoji jedan svež presedan za takvu vrstu napora: kovid-19. Mada je na globalnom nivou broj preminulih od korona virusa između 15 i 18 miliona, ono što nas je spasilo od još veće katastrofe bila je saradnja vlada i poslovnog sveta u razvoju nove generacije visokoefikasnih vakcina u rekordno kratkom roku. I u slučaju klimatskih promena moraćemo da se više oslanjamo na prirodne nego na političke nauke kako bismo se spasili od samih sebe. Ričard Haas predsednik njujorškog instituta Savet za spoljne odnose © Project Syndicate, 2022.