Mreže za potpaljivanje sukoba

Čovek mora da poznaje istoriju kako bi greške predaka mogao dosledno da ponavlja. Srbi su na glasu po svom zanimanju za „učiteljicu života“, pa im verovatno nije promaklo da se za ratnu propagandu znalo još u vreme rimskih građanskih ratova. Pre nego što su najzad isukali mačeve, Oktavijan i Marko Antonije proveli su godine uzajamno se optužujući za sumnjivo poreklo, kukavičluk, razvrat, rastrošnost i niz drugih greha zaključno sa lošim govorništvom. Na stranu naša opravdana zavist prema dobu u kome se slabo vladanje jezikom smatralo ozbiljnim grehom, već nas prvi vek pre nove ere upozorava da zaraćenima ne treba verovati. Nekih dve hiljade i kusur godina kasnije, ni u rusko-ukrajinskom ratu propagandne salve nisu manje važne od raketnih, a mi im verujemo. I da sve bude još zabavnije, ne verujemo im samo kada govore o svojim frontovima, već i kada govore o našima. Niz ruskih naloga na društvenoj mreži Telegram 31. jula je, suma sumarum, objavio da je na Kosovu izbio rat. „Imali smo lažne informacije o oružanom sukobu, o tome da se Vojska Srbije sprema da interveniše, o tome da su kosovski Srbi spremni da povade zakopano oružje... Svi znamo da na celom Balkanu ljudi imaju višak naoružanja, pa je ta poluistina dobro odjeknula“, podseća Predrag Petrović, direktor istraživanja u Beogradskom centru za bezbednosnu politiku. Petrović usputno skreće pažnju na prvu važnu lekciju propagande, na to da dobro propagandno punjenje mora da ima trunku istine. Zato ruski „telegrameri“ nisu izmislili rat u Lihtenštajnu, nego na Kosovu, gde ga najavljujemo već dvadeset tri godine. I potrudili su se, nema šta. Lažnu vest o ranjenom Srbinu na prelazu Jarinje ubrzo je pratila fotografija dva para nogu u maskirnim nogavicama i crnim čizmama, i te su četiri noge ubedljivo objašnjene kao dolazak Vojske Srbije na administrativni prelaz, poznat i kao granični. Ni pola sata posle prve informacije, isti kanali su objavili fotografiju lovačkog aviona na nepoznatoj lokaciji, koji se u propratnom objašnjenju umnožio i pretvorio u srpsku avijaciju prebačenu na aerodrome u blizini Kosova. „Ranjavanje nosi veliki emocionalni naboj i angažuje veliki broj pratilaca. A pošto je i senzacija, lako prelazi i u mejnstrim medije. LJudi se angažuju oko velikih tema, oko ’mi protiv njih’ sukoba, argumenti se izgube, i imamo samo veliki šum. Pobeđuje ko je glasniji“, nastavlja Petrović. Ti su „telegrami“ ubrzo stigli i do drugih društvenih mreža, i više nije bilo moguće utvrditi ko pije, a ko puca. Ukrajinski poslanik Oleksij Gončarenko na Tviteru je zaključio da je „ukrajinska stvarnost stigla i na Kosovo“ i da „Ukrajina treba da brani Kosovare u slučaju srpske invazije“. Dnevni list Danas tvrdi da su neki turski „tviteraši“ upad Vojske Srbije na Kosovo dosolili istim takvim upadom u Novi Pazar. Na nekoliko sati, širom Tvitera, dakle širom sveta, navijalo se za Srbe ili za Albance u ratu koga nije bilo. Nije mnogo pomogla očiglednost da su sve „informacije“ zapravo ničim nepotkrepljene tvrdnje anonimnih izvora koji prepisuju jedni od drugih. „Kopiraju jedni druge, pa se čini da vest potiče iz različitih izvora. Kada se informacija tako reprodukuje, deluje verodostojnije“, podvlači Petrović. Ako smo zaključili da su svi ti „Srpski vesnici“, „Velike Rusije“, „Srpske časti“ i srodni instagram-kanali na ruskom i srpskom zapravo jedan izvor, pređimo za trenutak ili dva na drugi front. Od početka onog stvarnog rata, u Ukrajini, grupa građana pod imenom „Rusi, Ukrajinci, Belorusi i Srbi zajedno protiv rata“ u Srbiji protestuje i skuplja humanitarnu pomoć. Pretnje im nisu nepoznate, i mnoge su dospele sa telegram-kanala „Z-Orlovi“. Stanislav Suslov je jedan od aktivista kojima je izravno prećeno. „Taj je kanal propagandni centar koji je otvorio jedan Rus u Sankt Peterburgu. Tamo se priča o svemu u vezi sa ratom, ali žele i da zaplaše nas aktiviste, ljude koji se ne slažu sa ruskom politikom. To traje otkako smo organizovali prve skupove. Pričaju kako u Srbiji niko ne podržava antiratne skupove i to što radimo za izbeglice. A ja znam dvoje-troje ljudi koji taj rat zaista podržavaju. Srbi su imali NATO agresiju, bombardovanje, unutrašnje balkanske ratove, znaju šta je rat. Poruke sa tog kanala glase da pomoć skupljamo za ’banderiste’, za nacionalističke bataljone, za ukrajinsku vojsku, da nas finansira Amerika, da plaćamo ljudima po petsto dinara da dođu na naš protest, da se svađamo oko novca, da nas stiže božja kazna. Svaki njihov tekst sadrži istu priču, fantazije sa malom razlikom. Postavljali su i slike naše dece sa beogradskih protesta. To smo prijavili Telegramu, pa je izbrisano“, objašnjava Suslov. Stanislav Suslov prvu pretnju nije dobio Telegramom, već drugom mrežom, pa nije siguran da li je to povezano. U svakom slučaju, njegova prijava nadležnom tužilaštvu u početku nije nikoga tamo naročito potresla. Pre nekoliko dana, međutim, Radio Slobodna Evropa je objavio da je Tužilaštvo za visokotehnološki kriminal „formiralo predmet koji se odnosi na pojedine objave u okviru telegram-grupe ’Z-Orlovi’”, uz uobičajen dodatak tužilaštva da će o svemu „obavestiti javnost kada se za to steknu zakonom predviđeni uslovi“. RSE podseća i na to da je Rusko-srpski centar Orlovi registrovan kao neprofitna organizacija 2017, i da je ta organizacija „Z-kanal“ na Telegramu lansirala ubrzo nakon invazije na Ukrajinu. „Sada uglavnom komentarišu rusko-ukrajinski rat, ali odjednom su se opet pokazali dosta zainteresovanima za situaciju u Srbiji. Ranije su gradili odnose sa nekim ekstremno desnim srpskim organizacijama, poput Narodnih patrola. Ukazuju na jaku sponu Rusije i Srbije, trude se da ojačaju ruski sentiment, i bili su uspešni i pre invazije“, navodi Predrag Petrović. Kada Petrović govori o „uspehu“, misli na virtuelni svet, za šta je dobra paralela antimigrantska retorika. „Imali smo istraživanje na temu antimigrantske desnice u Srbiji, i videli smo da im je domet u pridobijanju članstva u realnom svetu ograničen. Ali imaju jako dobar doseg kada šire svoje ’vrednosti’. Jačanje antimigrantskih stavova ne možemo da pripišemo mejnstrim medijima - to se širi delovanjem na društvenim mrežama. Takve grupe dosežu do velikog kruga ljudi koji su legitimno nezadovoljni, ljudi koji traže alternative i pronalaze ih na internetu. Tamo su propagandni timovi koji deluju kao ’životni treneri’. Uvek su tu da daju savet, da politički usmere. Paralelna realnost ne postoji samo u Srbiji“, upozorava Petrović. Ukratko, broj ljudi spremnih da na ulicama napadaju migrante ili protestuju protiv njih, relativno je mali. Ali broj ljudi spremnih da prihvate bizarnu tvrdnju da u Srbiji bliskoistočni i severnoafrički migranti već čine četiri ili pet odsto stanovništva, znatno je veći. Isto važi i za rusko-ukrajinski front. Malo je ljudi koji će otići da se na njemu bore, nije mnogo ni onih koji će na ulici vitlati ruskim zastavama, ali ima dosta virtuelne podrške, koja je na internetu saznala da će Rusi da nam vrate Dušanovo carstvo uz neke dodatke gratis. A kada je reč o tome kako ti kanali dezinformacija funkcionišu, Predrag Petrović kaže da ih ne treba posmatrati kao proizvod nekakvog ogromnog obaveštajnog centra, ukopanog negde u Uralskim planinama. „Odluka o dezinformaciji stiže iz Rusije, ali ne postoji nekakva centralna komanda, samo pravci delovanja. Akteri znaju šta strateški treba da plasiraju, ali svako deluje slobodno, i poruku podešava ciljnoj grupi. Ako treba da se govori o samom ratu, emitovaće poruku da ukrajinske snage neće moći da nadoknade gubitke na frontu. Ako je tema energetska bezbednost, pisaće se da Evropa neće imati dovoljne rezerve energije tokom zime. Naravno, princip je da informacije izgledaju kao da stižu sa terena, posebno sa fronta, da ih ne emituje neko ko sedi u stanu i nešto ’smatra’“, ističe Petrović. Otud i one fotografije anonimnih čizama i letelica. I sve je to danas lakše nego nekada, jer em imamo internet, em je decentralizovan. Ko je hteo da dezinformiše u doba Hladnog rata, morao je ozbiljno da se potrudi oko falsifikata, da minuciozno kuca lažna dokumenta, da seče, lepi, retušira fotografije. Današnju dezinformaciju tehnički može da sastavi i prosečan tinejdžer. Odgovor na pitanje „kako“ lak je, ali „zašto“ je već pitanje za džekpot, što bi rekao Petrović. „Rusija može, recimo, dezinformacijama o Kosovu da otvori još jedan front, da tamo usmeri deo resursa zapadnih sila. Posao ruskih službi bezbednosti nije samo da skupe informacije, već i da utiču na donošenje odluka u zapadnim državama, na smer politike u zemljama koje ih interesuju. A šta je konačni cilj - to je pitanje za milion dolara.“ Nije lakše ni pitanje da li je dezinformacijama moguće izazvati rat tamo gde terenski uslovi za njega ne postoje - kao što ne postoje na Kosovu - ali istorija nas je sve naučila da kada već ratujemo, ne rizikujemo bogzna šta ako uz to i lažemo. Predrag Petrović ipak upozorava da stvarni ruski uticaj na srpsku politiku treba posmatrati u kontekstu režimskih diplomatskih igara. „Istina je da na Hepiju ili Pinku imamo plejadu analitičara koji šire rusku propagandu, ali sadašnji režim u Srbiji igra na kartu ruskog uticaja, otvara mu vrata kako bi plašio Zapad. Zapadu se kaže: ’Mi smo pod velikim ruskim pritiskom, nemojte i vi mnogo da nas pritiskate’, čime režim sebi otvara veći manevarski prostor. Vlast nije jasno usmerena ni ka Rusiji ni ka Zapadu, i stvara maglu koja joj pomaže da opstane na vlasti.“ Diplomatija malih zemalja poput Srbije istorijski se često zasnivala upravo na pokušajima da se lažnim vezama sa jednim moćnikom iskamči nešto od drugog, i to bi još i bilo u redu kada bi čovek mogao da poveruje da iza toga ikada stoji bilo šta pored gole borbe vlastodržaca za opstanak na tronu. U tom bi svetlu trebalo posmatrati i priče o brojnim ruskim agentima u vrhu srpskog sistema. „Priče o enormnom broju ruskih agenata u Srbiji zasnivaju se na činjenici da su u Srbiji rusofilija i putinofilija izražene. Pritom se zanemaruje da je takvo raspoloženje građana u velikoj meri rezultat delovanja vlasti, a ne ruskih agenata. Službama bezbednosti je dovoljno i nekoliko saradnika na važnim pozicijama“, zaključuje Predrag Petrović. U međuvremenu, Stanislav Suslov i ostali „Rusi, Ukrajinci, Belorusi i Srbi protiv rata“ ne nameravaju da odustanu. „To što nam pišu jeste pritisak, ali nije strašan. Dosta ljudi u Srbiji je protiv svakog rata, i to je naša budućnost. Naša deca ovde žive, i želimo slobodnu i nezavisnu Srbiju. Ne može niko iz druge države da nam govori šta ovde treba da radimo.“ Marko Lovrić