Usta puna zemlje

Ah, kako sam se samo obradovao kada sam čuo da Puriša Đorđević, u devedeset i osmoj godini počinje da snima film Usta puna zemlje po romanu Brane Šćepanovića. Snimati film u 98. godini! Time mi je Puriša dao snagu da živim sto dvadest godina, a što sam, inače, sebi obećao! I ne samo da životarim, da kradem bogu dane, već da pišem sve bolje i bolje romane, ne bi li se domogao Nobelove nagrade. Ta ideja mi nije, tek tako, pala s neba. Ruski general Temnjikov, koji je radio sa čuvenom DŽunom, svojevremeno mi je rekao da je svakom čoveku dato da živi sto dvadeset godina! Sve više mislim da ljudi brzo ostare, po pravilu, kada odu u penziju i umiru rano zato što im je dosadno. Moraš da imaš neki ozbiljan plan, neku strast, moraš sebi da osmisliš život na duge staze, do stote godine, a i dalje! Ne možeš samo da titraš unucima i praunucima koji te, obično, brzo zaborave. Moraš da vodiš svoj život, inače si gotov! A kada imaš svoj plan, onda ti ništa ne mogu ni svakojake boleštine, ni niske penzije, ni ratovi, ni lokalni, ni svetski. Kad imaš svoj plan do sto dvadesete godine, razrađen u tančine, onda ti niko ništa ne može, i mogu samo da ti zavide, pa i da te mrze! Jer, ti si brod od betona od koga se sve odbija, a ti ploviš tamo gde si naumio... Puriša rekao bih da sve ovo zna i nije, slučajno, rešio da režira, baš Usta puna zemlje. A taj mračni roman kao da su pisali Alber Kami ili Kafka koji je umro u 41. godini. A Brana, napisavši ovaj sjajan roman, kao da se spasio od prerane smrti kojom je, očigledno, bio obuzet. Da nije završio u staračkom domu na Bežanijskoj kosi gde je prestao da piše, Brana bi sigurno dogurao do stotke, a ovako umro je u 82. godini. Znao sam ga, onako, površno, iz Kluba književnika u Francuskoj 7. Dok Purišu znam dobro, već četrdesetak godina, jer voleo je da dolazi u redakciju i da se druži sa ninovcima. K. G. Jung, moj guru iz Švice na sve ovo dodaje: „Puriša je, očigledno, rešio da tera i preko stotke. Moram da priznam da sam ja odustao od toga. Jednostavno, iz čista mira, odlučio sam da umrem. Ručao sam sa porodicom, od sina sam tražio da mi otvori flašu nekog starog vina. Popio sam čašu vina, a onda se iz trpezarije popeo u spavaću sobu, legao i umro, sve gledajući kroz prozor Ciriško jezero. A na smrt sam se odlučio, jer sam, za tren, pomislio da nemam više šta da saopštim mojoj vernoj publici. Nego, posle na nebu sam shvatio da sam grdno pogrešio i kada ponovo dođem na Zemlju ništa me neće pokolebati da živim sto dvadeset godina! Ti, dečače, gledaj da toliko živiš u ovom životu!“ I šta ću !? Rešio sam, evo, da poslušam Junga. Nego došao sam u Begiš, da se preko Teše Tešanovića obratim Srbima, a Aleksandra i Veka imali neke porodične obaveze u Pančevu, pa su me odvezli na Adu Ciganliju. Kada sam ušao u vodu, kao da sam posle Mokranskog vrela ušao u neku toplu baruštinu. Malo je reći da me voda uopšte nije osvežila. Nego, dobra strana jezera je što u njemu nema ajkula, a ima ribica, i to u tangićima. Ali, trudio sam se da gledam svoja posla; čitao sam Usta puna zemlje, a ako ne znate radnju romana uzmite pa čitajte, nemojte samo da buljite u kompjutere i mobilne telefone. I ne znam da li pod utiskom Braninog romana, počnem loše da se osećam na prepunoj plaži Ade Ciganlije, izložen neprijatnim pogledima nabildovanih mladića i njihovih devojaka, ali i staraca i bakutanera. Valjda zato što se, i na prvi pogled, vidi da sam jaka individua, kojoj nije mesto u toj gomili od koje je Šćepin junak bežao u šumu, da tamo skonča u nekoj crnogorskoj vukojebini. Moja Crna me ohrabruje: „Sigurna sam da ćeš živeti sto dvadeset godina. Nego kolebam se da li će Purišin film da bude jači od Braninog romana?“