Truli ananas u ofsajdu

Pre par godina sam iz pozicije člana Saveta REM-a javno odgovorio Mariniki Tepić na, takođe javnu, prozivku u vezi sa mojim aktivnostima u ovom telu. U našu, inače uljudnu, prepisku nep(r)ozvana se uključila Olivera Zekić i njoj svojstvenim stilom i rečnikom prebirala po mojim ličnim osobinama. Fudbalskim rečnikom, uletela je u ofsajd. Zabrana ofsajda kao fudbalsko pravilo je uvedena 1883. godine sa idejom da se očuva lepota sportske igre. Cilj ovog pravila je da se igrači odvrate od toga da se muvaju pred protivničkim golom čekajući da neki otpadak pretvore u pogodak. Nakon mog nedavnog teksta o poražavajućem radu REM-a i njegovog Saveta, objavljenog u NIN-u, gospođa Zekić je ponovo uletela u ofsajd. U mom tekstu je pomenuto mnogo prekršaja zakona i demokratskih vrednosti koje je REM napravio nedavnom dodelom tzv. nacionalnih frekvencija. I pomenuto je samo jedno ime, ono Judite Popović. U reakciji na ovaj tekst Olivera Zekić je napisala odgovor u kojem devet puta pominje moje ime i nekakve osobine koje bi ona volela da imam, ali se uopšte ne bavi problemima kojima je moj tekst posvećen. Ovakav način rasprave, dijaloga, debate, ili kako već da nazovem ovu prepisku, postaje poslovičan. Čitanje Zekićkinih debatnih uradaka je slično čišćenju ananasa: ako im odstranite pompezno razgranatu krunu, ogulite hrapavu koru i izvadite tvrdo srce, trebalo bi da dođete do sočnog i ukusnog ploda. Samo što u njenom slučaju dolazite do trulog ploda. Ako iz njenog teksta o sirotom, neopravdano optuživanom REM-u odstranite deo o Cvejićevim osobinama, ogulite napade na sve medije koji nisu Pink ili Hepi i izvadite manipulaciju činjenicama i izvrtanje tuđih reči, nećete se najesti sočne diskusije o kršenju zakona, gušenju demokratskih vrednosti i klijentelizmu koje podstiče ili sprovodi REM. Umesto toga možete da se bavite nekolicinom Zekićkinih viđenja nedavnih događaja u REM-u i ličnih interpretacija uloge REM-a u sferi elektronskih medija. Prilično razočaravajuće za jednu tropsku voćku. Evo nekoliko primera. U tekstu se kaže da se neformalni, muvatorski sastanak u kancelariji direktorke REM-a nije dogodio, ali se ipak dogodio. I na njemu niko nije mogao da utiče na Višnju Aranđelović (koja se uopšte nije pojavila tog dana) niti na Juditu Popović (čiji stav o radu Saveta REM-a već znaju i ptice, pardon, žabe u loncu). Na ostale prisutne članove Saveta je, valjda, mogao da utiče. Zatim, kaže se da „od kako je raspisan konkurs... bućkanje je bilo omiljena zabava medija koji su, unapred, sebi dodelili frekvencije“. Ako ćemo pošteno, o problemu uzurpacije nacionalnih frekvencija priča se već godinama, a reakcije su postale veoma jake nakon što je upravo Olivera Zekić obznanila da se prilikom odlučivanja neće uzimati u obzir prethodno poslovanje i programski sadržaji dosadašnjih korisnika nacionalnih frekvencija, a ne od kada je raspisan konkurs. Ovde ću ipak posebno izdvojiti dva dela teksta zbog kojih ovaj ananas nije truo samo do nivoa lošeg mirisa i neprijatnog ukusa, nego sadrži toksine opasne po život. Ovi delovi pokazuju nameru Olivere Zekić da REM-om upravlja komesarski i da zakone podređuje političkoj volji. Prvi ovakav deo teksta je onaj gde se nerazmatranje ranijeg poslovanja Pinka, Hepija, Prve i B92 prilikom nedavne dodele nacionalnih frekvencija pravda time da svi kandidati treba da imaju jednak tretman. Na stranu manipulatorska tvrdnja da su neki kandidati privilegovani kao registrovani u Luksemburgu, zbog čega REM ne može da ih kažnjava (a zapravo zakon omogućuje da se regulator iz Srbije obrati regulatoru iz Luksemburga i traži kažnjavanje, ali, avaj, onda kaznu ne mogu da izreknu komesari iz Saveta REM-a!). Gore od toga je ideja da oni koji su činili prekršaje treba da imaju jednaka prava na konkursu kao ostali. To bi bilo kao kada naši zakoni ne bi tražili da kandidati za javne funkcije dostave potvrdu da nisu krivično kažnjavani. Kao kada bi lopov tražio da ne ide u zatvor jer se time krši njegovo pravo da bude slobodan. Ali eto, to je Zekićkino shvatanje institucija, demokratije, države i prava. Drugi otrovni deo teksta je onaj gde se tvrdi da „...prekršaji, koji su ranije pravljeni, nisu bili prekršaji zbog kojih se oduzima dozvola za nacionalnu pokrivenost“. I u ovom slučaju je i žabama u loncu jasno da su prekršaji koje su pravili Pink i Hepi civilizacijski retrogradni, ali komesarka ih je proglasila za nebitne. Dok pišem ovaj tekst osećam se žalosno. REM je kao institucija potpuno srozan. Vreme koje sam proveo u Savetu ovog tela bilo je dovoljno da to spoznam i shvatim. Vreme je relativna kategorija, Oliveri Zekić će možda trebati više da shvati isto. A možda je shvatila i brže, ali je rešila, umesto da istupi iz REM-a, da ga zajaše i odjezdi u taj svoj osvojeni civilizacijski nivo u kojem nema kamenovanja. Nego je sve Ružičasto. I Srećno. Autor je profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu, bivši član REM-a