Odnos društva prema starima

Dijana Sindik predstavlja oličenje sposobne mlade žene koja se nalazi na čelu Centra za kulturu Tivat. Svim snagama, s velikom ambicijom i umećem, ona se bori da festival mediteranskog teatra Purgatorije bude najbolja smotra umetničkih dela, koja je ove godine počela 28. juna novosadskim mjuziklom Kosa, a završava se 31. avgusta koncertom Crnogorskog kamernog orkestra: „Za proteklih 17 godina trajanja festivala, postignut je dosta visok nivo, publika je postajala sve zahtevnija. Rekla bih da se sada malo uobrazila. To je publika koja prepoznaje dobru predstavu, dobar koncert, dobar autorski projekat. A ove godine je imala zanimljiva gostovanja i ukupno četiri premijere. Sitnice koje život znače, reditelja Andreja Nosova je poslednja. Publika je izvanredno primila ovu predstavu, nažalost dani žalosti su onemogućili da se igra još dve večeri, ali, već se dogovaramo za skorašnje gostovanje. Čini se da su priča iz života ovog italijanskog romana i izvanredna glumačka igra, u sjajnoj režiji, proizveli siguran pogodak. Radujemo se i gostovanju predstave Jugoslovenskog dramskog pozorišta Putujuće pozorište Šopalović u režiji Jagoša Markovića na samom kraju festivala.“ Sagovornica NIN-a podseća i na veliki projekat koji je rađen u koprodukciji sa Crnogorskim narodnim pozorištem, Nušićev Pokojnik u režiji Egona Saviina. Predstava će se igrati u CNP. Sitnice koje život znače nastale su po romanu italijanskog pisca Lorenca Maronea a dramatizaciju potpisuje Đorđe Kosić. One su idejno čedo Borisa Miškovića, vlasnika produkcije BeoArt iz Beograda, i zajednički proizvod ove produkcijske kuće, Narodnog pozorišta u Beogradu i Centra za kulturu u Tivtu. Producent Mišković je posle premijere ove predstave 12. avgusta u Tivtu, za NIN rekao da je ona, zapravo, nastavak pokušaja BeoArt produkcije da „pravo pozorište“ prikazuje na savremen način. I da to funkcioniše: „A ovdje funkcioniše. Bilo je pravo zadovoljstvo raditi u takvoj atmosferi, a frenetičan aplauz tivatske publike na premijeri je najbolji dokaz da je sve imalo smisla…“ Kada je odlučio da producira ovu predstavu, Mišković je režiju ponudio Andreju Nosovu, reditelju sa kojim je do sada najviše radio. Ovo je peta predstava kao zajednička saradnja. NJihova želja je bila da glavnog lika tumači Branko Cvejić. Napravljena je podela, Cvejić je počeo sa probama, i razboleo se. Nije uspeo da se oporavi. I svim akterima ovog komada, ova predstava ostaje kao svojvrstan omaž dragom Cveji... A reditelj Nosov, tužan zbog Cvejinog odlaska, zadovoljan je kako je publika reagovala i dugo, dugo aplaudirala: „Nažalost, zauvek nas je napustio Branko Cvejić sa kojim smo se zajedno radovali i nadali ovakvom ishodu. Ovo je posveta važnom i značajnom umetniku i pozorišnom čoveku koji je ostavio veliki trag. Pitao sam se kroz ceo proces da li će biti vremena da najbližima kažemo hvala i volim te, i da nekako ne propuštamo prilike za kvalitetne odnose. Odlaskom Cveje, naše pozorište je izgubilo važnog čoveka koji je imao posebnu želju da bude deo promene. Lično, otišao je čovek koji je bio velika podrška i dobar duh svega što sam radio. Nadam se da je dovoljno znao koliko sam zahvalan za svaki proces, raspravu i radost koju smo delili.“ Reditelj Nosov objašnjava da je ova predstava nastala kao odgovor na odnos našeg društva prema starima, ali i kao pokušaj da progovorimo o generacijskoj perspektivi. Odnosi dece i roditelja, odnosi u zajednici, odnosi prema različitostima i najvažnije, odnos prema sebi i sopstvenom postupanju: „Promena je teška, ali neophodna da bi čovek živeo pun život. Ona je nekad gorka, često je se plašimo, ali ona daje snagu i svežinu života s drugim ljudima. Možda je najuzbudljivija ta ideja i pokušaj da se jednostavnim i nežnim jezikom progovori o nasilju, ljubavi i vremenu koje prolazi. Ta setna i istinita perspektiva daje, čini mi se, ovoj predstavi neku posebnost. I na kraju, nastala je predstava koja je samo jedan u nizu trenutaka kada ćemo se sećati Cveje i svega što kao pitanje postavlja ova priča.” U trenutku kada su već poodmakle probe, a Branko Cvejić se posle dve operacije nije oporavljao, u lik Čezarea uskočio je Mlađa Andrejević, glumac Ateljea 212, koji je pre neku godinu otišao u penziju: „Ova predstava mi je došla u dobrom periodu mog života, rekao bih u pravom trenutku. Komedijant slučaj mi je doneo, kako vi kažete, pala mi je s neba. Uz duboko poštovanje prema Branku Cvejiću, mogu da kažem da sam, dok sam radio i igrao, i na njega mislio. Na neki način, njemu je posvećujem. Zadovoljan sam jer smo napravili jednu timsku, sasvim dobru predstavu koja će se, verujem, dobro igrati. Koliko god imam kilometraže u ovom poslu, mogu na prste jedne ruke da izbrojim predstave u kojima sam igrao a da su ispunile kriterijum timskog rada. Ovde smo svi podržavali jedni druge, nije bilo soliranja, niko nije igrao svoju priču. Svi smo igrali sa ogromnom željom da pokažemo sve finese ovog komada. I uživali smo u tome.“ Čezare Anuncijata kojeg igra Mlađa Andrejević, ima uspešnog sina koji je gej, i konačno je smogao snage da upozna oca sa svojim partnerom. Čezare ima i ćerku Katarinu, sposobnu advokaticu, rastrzanu između muža i ljubavnika, previše zaposlenu da bi se posvetila sinu. Konačno, ili pre svih, Čezare udovac ima i prijateljicu, ocvalu prostitutku, dobrodušnu i poštenu ženu. Nela Mihajlović se radovala kada joj je ponuđeno da je igra, i pred gledaocima je jedna potpuno nova Nela kakvu do sada nisu videli. A na pitanje šta je to novo i važno u ovoj predstavi, Nela za NIN kaže: „Videti lepotu u malim stvarima u svakodnevnom životu. Ne okretati glavu od drugih i praviti se da ne vidiš, jer je tako lakše, pružiti ruku onome kome je potrebna i znati je prihvatiti kada je tebi pruže. Ne biti strog, dozvoliti drugom da bude drugačiji od tebe. Voleti svoju decu, voleti svoje roditelje, umeti reći `volim te`. Voleti i dozvoliti drugima da te vole. Smejati se od srca, plakati kad ti se plače. Živeti život punim plućima, svakog dana. Samo tako ćeš na kraju života moći da kažeš da si živeo i bio srećan. Čezare Anuncijata je to shvatio u smiraj svog života, ali je ipak shvatio. Neki to nikada ne uspeju… Predstava Sitnice koje život znače nas opominje na to. Zato mi je posebno draga, zato mi je toliko važna.“ Vanja Ejdus, posle ogromnog uspeha sa predstavom Uspavanka za Aleksiju Rajčić gde igra naslovnu ulogu, ovde igra ćerku glavnog junaka: „Kao što sam naslov upućuje na sitnice koje život znače, dakle na male životne, svakodnevne stvari koje čine velikim i bitnim naše naizgled beznačajne živote, tako je i naš umetnički zadatak bio da pronađemo jezik predstave koja odiše jednostavnošću i lakoćom, a u sebi sadrži istovremeno i svu složenost porodičnih i međuljudskih odnosa. Meni lično je baš potraga za tom jednostavnošću bila najveći izazov, jer će samo preko nje gledalac moći da se poveže sa sopstvenim iskustvom“. U skladu sa novom politikom Narodnog pozorišta, Drama se vidno obnavlja novim, mladim glumcima u koje spadaju i Nina Nešković i Dušan Matejić. Oboje su u ovoj predstavi dobri partneri starijim kolegama. Ekipu od šestoro glumaca čini još i Rade Ćosić. Radmila Stanković