Čuvar monarhije u vreme propasti imperije

Među milionima „tvitova“ i „postova“, depeša i kominikea kojima se svet oprašta od Elizabete Druge, za pažnju se izborila objava izvesnog DŽona Lajdona, rodom iz londonskog Holoveja. „Počivaj u miru, kraljice. Pošalji je pobedonosnu“, zapisao je Lajdon na Tviteru, iskoristivši stih britanske kraljevske - i defakto nacionalne - himne „Bože, čuvaj kralja/ kraljicu“ („Pošalji je pobedonosnu/ Srećnu i slavnu/ Dugo da nam vlada“). Nije, dakle, Lajdon bio bogzna kako inspirisan, ali prešao je dug put od kada je pod pseudonimom DŽoni Roten, kao pevač pank benda Seks pistols, himnu pevao drugačije. Rotenova ekscentrična pojava i stihovi „Bože, čuvaj kraljicu/ Ona nije ljudsko biće/ Budućnosti nema/ A Engleska sanja“ nikako nisu bili po građanskom ukusu i sedamdesetih su pošteno zaljuljali britansku društvenu hijerarhiju. Četrdeset ili pedeset godina kasnije Roten se nije samo vratio u obličje Lajdona, nego je i kao naturalizovani Amerikanac glasao za Donalda Trampa, a kao stari Britanac hvalio Najdžela Faraža i DŽejkoba Ris-Moga, otelotvorenje ostrvskog konzervativizma. Taj zaokret možda ne govori o DŽonu Lajdonu koliko o snazi britanske društvene strukture, kojoj je u poslednjih sedam decenija Elizabeta Druga bila i zastava i temelj. Niko nije mogao da predvidi planetarnu popularnost ćerke princa Alberta, rođene 21. aprila 1926. godine 1936. njen stric je postao Edvard Osmi, Elizabeta je bila druga u redu za presto, i nije se očekivalo da se probije dalje, jer bi je svako dete kralja Edvarda odguralo za korak od trona. No kralja Edvarda Osmog istorija pamti gotovo isključivo po kratkoći vladavine (i po simpatijama za nacizam, koje su u britanskoj aristokratiji bile mnogo češće nego u britanskom pamćenju). Kada je shvatio da mu establišment neće dopustiti da se venča sa „raspuštenicom“, Amerikankom Volis Simpson, Edvard je abdicirao, i Elizabetin otac Albert postao je kralj DŽordž Šesti. Elizabeti presto ni tada nije bio garantovan, jer bi njena braća imala prednost, ali kralj DŽordž je 1952. umro bez muških naslednika. Tako je 6. februara 1952. počela vladavina koja je potrajala 70 godina i 214 dana, rekordno u kategoriji britanskih monarha i svetski rekordno u konkurenciji državnih poglavarki. Nijednim novinskim tekstom nije moguće predstaviti vladavinu od Vinstona Čerčila do Liz Tras, eru kojoj je epoha Margaret Tačer bila samo odsečak. Bolje je izabrati nekoliko karakterističnih slika, uz pomoć Histori kanala, koji je to već učinio. Elizabeta Druga je 1953. posetila Australiju i Novi Zeland, što nije palo na pamet nijednom britanskom vladaru pre nje, čime je započela vožnju do zvanja najvećeg putnika među šefovima država. Godine 1965. bila je u (Zapadnoj) Nemačkoj, koju su britanski monarsi izbegavali kao kužnu od 1913, te je kraljičina poseta bila simboličan dokaz uspeha „nemačke prijave za ponovni prijem u ljudsku rasu“, što bi rekli u genijalnoj engleskoj humorističkoj seriji „Da, ministre“. Godine 1970. Elizabeta je ponovo stigla do Sidneja, i tamo se pred okupljenom masom šetala, a ne vozila. To su možda bili sitni koraci za ženu, ali veliki za monarhiju kojoj je moderniji pristup javnom mnjenju bio očajnički potreban. Godine 1977. kraljica je već slavila srebrni jubilej, 25 godina vladavine, a DŽoni Roten i njegovo društvo su plovili Temzom urlajući svoju verziju „Bože, čuvaj kraljicu“ dok ih policija nije presrela. Koju god verziju himne Britanac više voleo, bogovi su kraljicu zaista čuvali, i 1986. je stigla i do Kine - jasno, kao prvi britanski vladar koji je kročio u tu egzotiku. Čini se da u konačnici nije mnogo naškodilo njenom ugledu to što je njen suprug Filip tom prilikom upozorio grupu škotskih studenata da je Peking užasan i da će svi postati kosooki ako se zadrže predugo. Istina je da Elizabeti porodica često nije bila od pomoći u pranju monarhije do devičanski belog. Samo godinu dana nakon što je postala prvi britanski monarh koji se obratio američkom Kongresu, od supružnika se rastalo troje od njene četvoro dece. Godine 1992. su pukli brakovi prestolonaslednika Čarlsa i princa Endrjua i princeze Ane. Povremeno je kiksirala i sama. NJena ljubav sa plebsom na najniže grane je spala 1997, kada je isprva odbila da spusti zastavu nad Bakingemskom palatom zbog smrti nekadašnje „narodne princeze“, Dajane Spenser. Ali kada su je savetnici upozorili da Engleska od doba Olivera Kromvela nije bila bliža revoluciji, kraljica se vešto dočekala na noge, spustila zastavu i umirila naciju televizijskim obraćanjem. Uprkos poznim godinama Elizabeta je i u 21. veku imala vremena za istoriju. Republiku Irsku je posetila 2011, što njeni prethodnici nisu hteli ili smeli stotinak godina, i pobrala aplauze zbog „dubokog saosećanja za žrtve problematične englesko-irske prošlosti“. Prošlog aprila je u 99. godini umro njen suprug Filip, a zbog mera opreza koje je nalagao kovid, kraljica je na klupi kapele Svetog Đorđa u vindzorskom zamku sedela bez društva, simbolišući kraljevsku i ličnu usamljenost. Najzad, samo dva dana pred smrt, Elizabeta Druga je smogla snage da primi Liz Tras, šesnaestog premijera Velike Britanije koga je dočekala. Posle sedam turbulentnih decenija Elizabeta Druga je ostavila britansku monarhiju na prilično mekim jastucima popularnosti, ne samo kod kuće nego i u gostima. Ankete kao ankete, svako može iz njih da pročita šta hoće, pa pažnju privlači i to što je istraživanje londonske Savante iz maja ove godine otkrilo da 49 odsto ispitanih zamera kraljevskoj porodici da ne shvata kakav je stvaran život u Britaniji, a problem za Vindzore će svakako biti i to što primetna većina ispitanika na prestolu nije htela Čarlsa, već njegovog sina Vilijama. No bilo kako bilo, u svakoj anketi većina Britanaca ne želi da se odrekne monarhije, i nema nikakve sumnje da je aura Elizabete Druge za to veoma zaslužna. Reč „aura“ je prikladna jer mnogi autori ovih dana o svom odnosu prema kraljici govore rečnikom koji bi bio umesan i u nekim ezoteričnim knjigama. Karakterističan je osvrt Bena Okrija, britanskog i nigerijskog pisca i poete. „Danas je ljudima teško da shvate božansko pravo bilo čega - osim ako to nije božansko pravo slobode, božansko pravo samog života. Svako želi da bude nezavisan, da ga niko ne gleda s visoka. LJudi se svuda bore za slobodu. Ipak, ljudima su negde duboko potrebni majka ili otac, i žele da se vrate tim arhetipovima. Ušli smo u novo doba. Bogovi su se survali. Niče je tvrdio da je bog mrtav. Crkva je na mukama. LJudi dnevno gube veru. To nas možda čini poroznim. I u toj praznini, u tom prelazu starog sveta u novi, kraljica Elizabeta je bila baš ono što je bilo potrebno. Nacija je Elizabetu uvukla u svoju psihu kao zaštitu u svetu u kome su imperije propadale i pouzdane velike strukture se jedna po jedna rušile“, zapisao je Okri za Gardijan. Ispod maglovite glagoljivosti veštog pisca zapravo se krije dobar odgovor na pitanje o Elizabetinoj popularnosti, makar bio i zabavno iracionalan. I dok britanski izlivi ljubavi prema počivšoj kraljici-zaštitnici, kraljici-ujediniteljki, kraljici-simbolu ne iznenađuju, nije lako objasniti iste takve „tvitove“ i „postove“ iz ostatka sveta - pre svega Evrope, naravno - pogotovo zato što često potiču od ljudi nesumnjivog liberalnog usmerenja. LJudi koji svakodnevno kritikuju neodgovorne političke vrhuške, slave ili brane osobu koja je bila pravno neodgovorna. LJudi koji svakodnevno osuđuju „socijalne razlike“, slave ili brane osobu koja je nasledila i prosledila ogromno nezarađeno bogatstvo. LJudi koji se svakodnevno bore za pravo na slobodan izraz mišljenja, brane arhaične svetinje zbog kojih se i danas hapsi. Sajmon Hil iz Oksforda uhapšen je samo zato što je kao slučajni prolaznik viknuo „A ko ga je izabrao?“ dok je svečano objavljivano da Čarls Treći stupa na presto, preneo je i Bi-Bi-Si. Nesrećni građanin Hil nije bio jedini takav slučaj ovih dana. Građanin ili podanik Hil izvesno je znao da Elizabeta Druga nije bila zastava i temelj društvene strukture samo tokom istorijskih poseta Australiji, Zapadnoj Nemačkoj i Kini, već i pedesetih u Keniji, kada je britanska imperija - po zvaničnim britanskim podacima - pobila 11.000 ustanika, od toga preko hiljadu vešanjem. I 30. januara 1972, kada je britanska vojska u Deriju pobila 14 nenaoružanih irskih demonstranata. I 1982, tokom imperijalističkog Folklandskog rata. I 2003, tokom iste takve invazije na Irak. I sve vreme dok su „socijalne razlike“ razdirale njeno kraljevstvo. U mejnstrim britanskim medijima za kritiku nema mesta, ali u medijima zemalja koje su bile ili i dalje jesu dragulji u kruni britanskog monarha, nekoliko dana posle Elizabetine smrti počeli su da se javljaju stroži glasovi. „Kraljičina smrt je važan događaj za afrički kontinent. Sa jedne strane postoji bajka o mladoj Elizabeti, koja je u Keniju stigla kao princeza, a iz nje se vratila kao kraljica. Tamo je bila 1952, kada je saznala da joj je otac umro. Više od dvadeset puta je posetila afričke zemlje, i u njima uspostavila jake veze. Ali ljudi takođe skreću pažnju na to da se u godinama nakon njenog boravka u Keniji britanska kolonijalna uprava brutalno obrušila na pobunjenike. U koncentracione logore su uterali više od milion Afrikanaca, Kenijaca, i tamo ih mučili i dehumanizovali, a mnoge i pobili. Nikada nije bilo punog suočavanja sa time. Mnogi Afrikanci smatraju da Elizabeta nikada nije u potpunosti to priznala i izvinila se“, rekao je novinar Si-En-En Leri Madovo. No ta se kraljevska škrinja tek otvara, i biće zanimljivo gledati šta će Britanija i svet da misle o njenom sadržaju dok bude vladao ne baš najpopularniji Čarls Treći. Sama britanska monarhija, pak, ima sve razloge da Elizabetu Drugu posmatra kao sveticu, jer je zaista bio lični podvig nositi takav imperijalni bagaž, a postići da čak i DŽoniju Rotenu bude žao. Marko Lovrić