Negde tu, ispod duge

U danima pred smak sveta, kako je beogradska subota najčešće najavljivana, umreženi čovek je lako stizao do „lajkova“. Bilo je dovoljno da šaljivo objavi kako niko nema što Beograd imade, kako nikome još nisu istog dana paradirali i sveže štancovani oficiri i bolidi Formule 1 i srpsko-svetska gej družina i strogi hrišćani ojačani udarnim desničarskim četama. Te duhovitosti su, jasno, bile plod čiste želje za osobenošću. Svak voli da smatra kako je unikatan, pa i Srbi o Srbima generalno misle da su ili najbolja ili najgora, a svakako najluđa grana čovečanstva, jer ništa nije sramnije nego biti običan. Zato valjda nema svetogrdnijeg zaključka od toga da se 17. septembra u glavnom gradu nije dešavalo ništa čudno, i da je panika izbila samo zato što se nije razmišljalo „van kutije“ (i „van ormara“). Dobro rešenje, pomisliće neko, bilo bi da su te četiri parade otpremljene na četiri kraja Beograda, ali prava kreativnost bila bi spojiti ih u jednu. Nemoguće? Em su sve zavisile od dogovora sa vlašću - naročito ona huliganska - em u njima nije bilo ničeg nespojivog. Zašto, recimo, vojnik ne bi voleo brzu vožnju? LJubitelji brze vožnje već redovno kače zaštitnički krst na retrovizor. A kada je reč o najkontroverznijem sastojku te univerzalne parade, spone su očigledne. Gej vojnici se u istoriji proslavljaju barem od 375. pre Hrista, kada je Sveta tebanska četa, sastavljena od sto pedeset parova ljubavnika, rasturila navodno nepobedivu spartansku pešadiju (kojoj homoseksualnost takođe nije bila strana). Čuveni vozač Formule 1 Sebastijan Fetel, baš onaj Fetel čiji je pobednički bolid kružio centrom Beograda, nikada ne okleva da podrži gej svet i u junu je rekao da su gej vozači u Formuli 1 dobrodošli. A o gej hrišćanima, što javnim, što poskrivanim po svim crkvenim ormarima, nema potrebe ni pričati. Mogli smo, dakle, sve da svrstamo u jednu šarenu kolonu, na čijem čelu bi masu uveseljavao najveštiji politički žongler. Ovako, najvidnija beogradska parada bila je ona peta, policijska. Ulica 27. marta, jedan blok zgrada udaljena od maršrute „Parade ponosa“, nije svetla ni usred leta, a zalivena jesenjom kišom i oivičena teget kabanicama pretvara se u odličnu scenu za distopijski film. Pripadnika i inventara MUP-a ima više nego kad Vulin drži dramatičan govor. Patroldžije, razbijači demonstracija, žandarmi. Zapreke, džipovi, kombiji. I autobusi kojima je to dopremljeno iz svih krajeva Srbije – „Moto boem trans“ iz Negotina, „Banat trans“ iz Zrenjanina. Beograd u transu. Na raskrsnici 27. marta i Starine Novaka, ulice koja vodi ka Tašmajdanu, žiži „Parade ponosa“, grupica demonstranata sa krstačom u nadgrobljanskoj veličini izvodi obavezan igrokaz „ubeđivanja“ sa policijom - znaju da ih kordon neće propustiti, ali znaju i da ih neće rasterati, bar ne dok su mirni. Pat pozicija. Lavirintom zaprečenih ulica pokušava da prođe nekoliko tamnoputih gostiju Beograda. Sudeći po koferima koje vuku, upravo su stigli u nevreme - i doslovno i metaforično - ili pokušavaju da se iz njega izvuku. Tamnoputi homo sapijens i inače u belim gradovima često izgleda zabrinuto, a u teget špaliru izgleda kao da se pita koji ga je crni đavo ovde dovabio. Ali policajac u ovakvim prilikama, korisno je znati, nema nikakvih predrasuda. Ravnopravno mrzi sve što hoda, kakvu god zastavu, krst ili kofer nosilo. Kiša sipi, pa pljušti, pa kratko pauzira, i tako ukrug, a nema još ni tri po podne, i okupljanje za „Paradu ponosa“ nije ni počelo. Slično je ali malo dinamičnije u Takovskoj ulici, kraj zgrade Radio-televizije Srbije, vazda popularnog mesta za razvijanje kordona. Pred policijom je šezdesetak ljudi identično smrknutih lica, pa nije lako reći ko je demonstrant a ko slučajan i neuspešan prolaznik. Demonstrante - da ne kažemo „protestante“, jer bi ih ta dvosmislena reč uvredila - izdvajaju smerne duge haljine i duge brade; uglavnom i dugovečnost, ali se u gomili naravno nađe i poneki greh poput napadne šminke ili uskih helanki sa kojih se kesi popularan slogan američkog Najkija – Samo učini to. No ne treba previše strogo suditi o tim kiksevima, jer Srbi po svoj prilici upravo izmišljaju neku novu, eklektičnu veru. Kako drugačije objasniti kolektivno, monotono, sugestivno ponavljanje fraze „Sveti Savo srpski, moli boga za nas“, tu hipnotizersku mantru koja pre pripada hinduizmu nego hrišćanstvu? Momak ne skreće pogled sa molitvenika, čije stranice nervozno okreće dok kompulzivno prebira brojanicu, a njegov stariji kolega ne skreće pogled sa pametnog telefona koji je okačio na štap za selfije. Ako nije snimljeno, nije se ni desilo, znaju to i vernici. Svašta znaju, zapravo. Pošto je video da od nebeskih argumenata nema vajde, čovek sa megafonom policajcima spočitava to što „krše naređenje svog ministra“. Zbog te skupine ulazni punkt za „Paradu ponosa“ je pomeren na obližnju raskrsnicu Kosovske i Vlajkovićeve ulice, pa je tamo najživahnije. Oni što nisu ponosni nekako su stigli i dotle, mada ne brojni, pa se zadovoljavaju time da opsuju šetače koji polako pristižu ili da opale selfi svog junaštva pred barikadama. Raspravljaju o tome „ko je ovo dozvolio“ i „zašto većinski narod ne sme da šeta“, a obližnji pab se pretvara u noćni klub Rika Blejna iz Kazablanke. Na toj se neutralnoj teritoriji okuplja raznovrstan svet, i svako ispod oka u svakome pokušava da prepozna učesnika ili protivnika „Prajda“. Usput valja proveriti kako su ispali selfiji. Čoveka koji kroz punkt prođe, prvo dočekuje pustoš. Odsečak bulevara između dve skupštine, Trg Marksa, Engelsa i Nikole Pašića, delovali su tako prazno samo dok smo se plašili kovida. Do raskrsnice sa Takovskom nekako se probila žena koja svakog šetača dočekuje nemo mašući krstom. Što se tiče šetača, kojih na zbornom mestu, pred Ustavnim sudom, sada već ima na hiljade, pa su brojniji čak i od policije, jeste da ima jedan koji izgleda „da bog sačuva“, jer je na sebe turio i zvaničnu zastavu Bosne i Hercegovine i grb Crvene zvezde, i dugine boje i četničku kokardu, ali ogromnom većinom ne izgledaju ekscentrično. Možda je do kiše, koja, shvatili ste, ne prestaje, i sve prisutne tera da zaborave na modu, a možda i do toga što su ogromnom većinom sasvim obični ljudi, ne? Poneki par se tu i tamo upusti u kratak, nežan, svakodnevni poljubac, i to je sve što može da se vidi od „Sodome i Gomore“. Uzgred, letimičan pogled na šarenilo zastava iznad tih poljubaca i malo informisanja o njima obaraju i popularnu teoriju o nekakvoj monolitnosti, o jedinstvenoj „agendi“ LGBT (itd.) sveta. LJudi koji stoje ispod te skraćenice oko želja i ciljeva međusobno umeju da se zakrve ko da su, bože me sačuvaj, Srbi. Što se pak stranaca tiče, njihove zastave i govor kažu da će u šetnju Beogradom i Kubanci i Gruzini, i Turci i Skandinavci. Kreativnim transparentima obično se ističe mlađarija, ali simpatije ovaj put odnose veterani. Mladić nosi natpis „Moja mama me voli“, a mama potvrđuje parolom „Ista prava za sve - ljubi bližnjega svoga“. Sedokosi gospodin se ozbiljno pripremio. NJegove misli su na metalnom držaču, pa ni vetar ne može da naškodi poruci „Strejt građanin za gej sugrađane!“. No ako treba izabrati nešto baš efektno, glas ide pokliču „Hoću prava, a ne gej premijerku!“. Ko je to napisao, izvesno je i pre 2017. znao da gej osoba koja predsedava u Nemanjinoj 11 više nije gej osoba, već samo premijerka, kao što Barak Obama u Beloj kući više nije bio crnac već samo predsednik SAD. U 17.30, kada „Parada ponosa“ po planu treba da se pokrene, raspomamljuju se zvona sa obližnje Crkve Svetog Marka. Mada to sasvim sigurno nije bila namera crkvenih starešina, zvonjava se odlično uklapa u buku vesele gomile. Parada polazi u 17.40. Organizatori odmah usmeravaju čelo kolone ka tašmajdanskom parku, što znači da je skraćena ruta skraćena dodatno. Ta prečica, avaj, paradu dovodi preblizu pomenutoj crkvi, pred kojom je sada već uobičajen prizor strogih hrišćana pred strogim kordonom. Jedan brkajlija u haljini - jedini takav među hiljadama šetača - nakon što su ga novinari već uslikali nekih sto pedeset puta, za sto pedeset prvu fotografiju tu haljinu zadiže. Možda zato, možda spontano, neki tip sa stepeništa crkve uspeva da se probije kroz kordon i kroz metalne barikade, i samoubilački se zaleće na kolonu - uprkos tome što je i suicid greh. Na kamikazu se obrušuju i ostatak policije i privatno obezbeđenje i odvažni šetači i svi prisutni foto-reporteri i snimatelji, zahvalni što najzad imaju incident koji su im redakcije zahtevale. Mada je zbog gužve teško reći, čini se da policija napadača odnosi u čvrstom agregatnom stanju, što je najviše čemu je mogao da se nada. Do kraja šetnje beleške ili kadra vredan je samo još trk jedne glasne družine niz Ulicu profesora Mihaila Đurića sa razvijenim zastavama. Ako smo pre „Parade“ imali Kazablanku, ova scena je maznuta iz Kose. Beležaka više nema, jer je i čoveku koji ne poznaje Beograd jasno da park Tašmajdan ne može da bude daleko od finiša šetnje i trke - stadiona Tašmajdan. Pročelje kolone stiže tamo pre šest. Glavni događaj smaka sveta trajao je manje od dvadeset minuta. Uzimajući u obzir da je tu muku prethodnih godina režim rešavao bez po muke, verovatno se moglo i bez one jedne ozbiljne tuče „huligana“ i policije, kod Karađorđevog parka, na bezbednoj udaljenosti od „Parade ponosa“ i njenih zvanica iz diplomatskog kora. A na stadionu Tašmajdan, dve reči i o tome, već uvodni taktovi pesme Crno i zlatno, starog hita folkerke Seke Aleksić, u prvim redovima publike su izazvali sasvim splavarsko oduševljenje. To valja podvući za slučaj da neko i dalje sumnja u ljudsku i srpsku običnost naših gej sugrađana. Marko Lovrić