Čekajući Đorđu

Prema popularnoj interpretaciji nadaleko poznate teorije Elizabet Kibler-Ros, tokom procesa tugovanja (izvorno u slučajevima suočavanja s neizlečivom bolešću; vremenom je formula počela da se primenjuje i na druge, manje fatalne situacije) prolazi se kroz, okvirno govoreći, pet faza: poricanje, bes, cenkanje, depresiju i prihvatanje. Teorija je do te mere postala široko prihvaćena - na nezadovoljstvo naučnih krugova, profesionalno alergičnih na sva pojednostavljenja - da u današnje vreme čak i velike kompanije poput Boinga, Aj-Bi-Ema ili Bi-Bi-Sija, rukovodeći se tom formulom, obezbeđuju stručnu pomoć zaposlenima kako bi lakše prošli kroz periode krupnih promena i prilagođavanja. Kada je, pak, reč o predstojećoj krupnoj promeni koja će po svoj prilici uslediti u Italiji, gde se na prevremenim izborima 25. septembra očekuje sigurna pobeda tročlane desničarske koalicije - što će onda značiti i dolazak na premijersko mesto Đorđe Meloni, predvodnice „postfašističke“ Italijanske braće (FdI), kao najjače partije u bloku u kome su još Liga Matea Salvinija i Forca Italija (FI) Silvija Berluskonija - do faze prihvatanja se, ima se utisak, stiglo direktno. Kao jedina parlamentarna stranka koja nije bila članica vlade nacionalnog jedinstva premijera Marija Dragija - u julu primoranog na ostavku nakon što su mu prvo Pokret pet zvezda (M5S), onda i Liga i FI, uskratili podršku u parlamentu - FdI je mesecima pojedinačno najpopularnija; a umirujuće poruke koje zapadnim saveznicima šalje Melonijeva (insistirajući na posvećenosti članstvu zemlje u EU i NATO, te punoj podršci režimu sankcija uvedenih Rusiji zbog agresije na Ukrajinu) trebalo bi da umanje nelagodu koju će mnogi evropski partneri Italije neizbežno osetiti kad ono što ankete najavljuju postane realnost. U situaciji kad, prema predizbornim projekcijama, između jedne petine i jedne četvrtine italijanskih birača nema problem s tim da glasa za FdI (koja je, poređenja radi, na izborima 2018. dobila tek nešto preko četiri odsto glasova), prihvatanje je, reklo bi se, jedino što onima u Italiji i izvan nje koje izgledni trijumf Melonijeve užasava i preostaje: u poređenju s monumentalnim pretnjama u vidu rata u Ukrajini, te energetske i posledično šire ekonomske krize koju je taj rat izazvao diljem Evrope, dolazak FdI na vlast, koliko god nedobrodošao, izvesno više ne deluje kao najgora stvar koja može da se desi. A i vremena za prolazak kroz sve prethodne faze tugovanja nema. Ono što bi se moglo nazvati i anestezijskim efektom u suočavanju s (ne više tako novom) realnošću je, na kraju krajeva, nešto što na evropskom tlu traje duže od decenije: nije li koliko pre neki dan i u po svemu drugačijoj zemlji kakva je Švedska jedna partija s neonacističkim korenima postala druga po snazi, s perspektivom da u velikoj meri utiče na agendu nove vlade desnog centra? Naravno - uz dužno poštovanje Šveđanima - Italija je mnogo veća i važnija članica Evropske unije, njena treća po snazi privredna sila (mada u hroničnim ekonomskim problemima) i zemlja neupitne političke težine, makar se neretko činilo da ta težina u kontinentalnim okvirima ne dolazi do izražaja u meri u kojoj bi trebalo. I zato će dolazak Melonijeve na vlast neminovno izazvati uznemirenje u mnogim delovima EU - kao što će ga, na drugoj strani, vladajuće garniture u Mađarskoj i Poljskoj, iz razloga koje više nije potrebno navoditi, pozdraviti. Ali to u isto vreme znači i da će ona, postane li zaista prva žena na mestu italijanskog premijera, ako želi da zemlju koju će voditi ne uvali u dodatne nevolje (a to između ostalog znači i da joj obezbedi dalji priliv nasušno potrebnih sredstava iz evropskih fondova), htela - ne htela morati da uloži veliki trud da bi se, i na evropskom i na globalnom nivou, dokazala kao ozbiljan sagovornik i pouzdan partner. A to ne može da bude loše. Isto tako, nije nevolja s dolaskom Melonijeve na čelo vlade u tome što će FdI poput Benita Musolinija, o čijoj vladavini italijanski desničari i dan-danas misle i govore sve najlepše - a govorila je ranije i ona - organizovati nekakav novi Marš na Rim (čija stogodišnjica se, uzgred, navršava ovog oktobra), ili na druge načine potkopavati temelje demokratskog poretka. Mada se teško ili nikako odriče simbola i slogana koji predstavljaju šifrovanu sponu s fašističkom prošlošću s kojom se zemlja nikad ni izbliza nije suočila na način na koji su Nemci raščistili s nacizmom, FdI je pod Melonijevom po mnogo čemu postala stranka poput drugih slične provenijencije, kakvih (mora se reći: nažalost) danas ima posvuda po kontinentu. Nijedna od njih, pa ni FdI, ma koliko zlokobne bile ideje iz kojih su svojevremeno iznikle, ne mašta o apsolutnoj vlasti i sve prihvataju demokratska pravila igre. Pretnja se, dakle, ne sastoji u tome. Ono čemu stranke ovog profila teže je nešto drugo: temeljna razgradnja liberalnog, svetovnog, individualističkog socio-kulturnog modela na kome počiva savremena Evropa - po uzoru na transformaciju kroz koju je pod Viktorom Orbanom i njegovom svemoćnom strankom Fides prošla Mađarska, ili ono što (s ograničenim uspehom) u Poljskoj sprovode vladajuća stranka Pravo i pravda i njen lider Jaroslav Kačinjski. E, to je ono što stranke poput FdI, ali i Lige - iako je njena politička genealogija sasvim drugačija, budući da je (pod imenom Severna liga) nastala kao stranka pristalica otcepljenja severne Italije od ostatka zemlje - čini opasnim: ako je posle izbora 2018. Liga, tada u vladi s ideološki heterogenim M5S kao starijim partnerom, svoje nativističke porive ipak morala da obuzdava, u novoj vladi sastavljenoj od FdI, Lige i FI ulogu kakvog-takvog korektiva ne bi imao ko da igra sve i kad bi hteo (ideološki profil FI jeste kudikamo drugačiji i ona pre pripada desnom centru, ali kao najslabija u bloku sigurno neće stajati na putu FdI i Ligi). S tim da će unutrašnja dinamika u novoj vladajućoj koaliciji u značajnoj meri zavisiti od izbornog rezultata svakog od tri partnera: ako Liga i FI u zbiru ostvare slabiji učinak od FdI, to će automatski ojačati poziciju Melonijeve, a oslabiti Salvinijevu - u kom slučaju rastu i izgledi (predizbornim izlivima uzajamne naklonosti ne treba pridavati preveliki značaj) da i njihovo savezništvo pukne mnogo pre isteka mandata, kao što u Italiji obično i biva. Značaj personalne dimenzije odnosa za trajnost nove vlade koju bi činile ove tri stranke ne treba potcenjivati. Ostavi li se po strani notorni Berluskoni, sada u sporednoj ulozi (on je u ovim poznim godinama i dalje u politici isključivo da bi štitio svoje poslovne interese i lakše izmicao ruci zakona), ono što se može konstatovati kad se pažnja usredsredi na lidere FdI i Lige jeste da Melonijeva ostavlja utisak kudikamo veštijeg i talentovanijeg, a to će reći i prepredenijeg igrača od Salvinija - koji je, ne zaboravimo, 2019. svoju veliku priliku (tačnije: ono što je mislio da je njegova velika prilika) da zasedne na čelo vlade, u vreme kad je Liga bila na vrhuncu popularnosti, spektakularno upropastio i umesto u premijerskom kabinetu završio u opoziciji. A kako Liga danas nema ni izbliza takvu podršku kakvu je imala tada - italijanski birači su postali neverovatno povodljivi, i povremeno se ima utisak da političke afinitete menjaju kao modne stilove - čini se da je Salvini osuđen na to da se nađe u senci Melonijeve. Koliko dugo će njegova mačoistička narav to biti u stanju da trpi, videće se. Ali šta je s italijanskom levicom, i zašto se o njoj pred glasanje tako malo govori i piše? Glavni razlog proizilazi iz svega dosad izrečenog: pošto svi računaju s tim da će sigurno biti poražena, fokus je prirodno na Melonijevoj i FdI - što zbog toga što su viđeni za najveće dobitnike, još i više zato što su to što jesu. Ali najveće zasluge za to što se levici ne posvećuje mnogo pažnje pripadaju njoj samoj, po običaju razjedinjenoj i posvađanoj, usled čega nema izgleda za bilo kakav sinergijski efekat koji bi joj dao makar teorijske šanse da u nedelju bude ravnopravan rival desničarskom bloku. Pokušaj Demokratske partije (PD), kao najjače na levici, da za ove izbore okupi širu koaliciju partija iste ili srodne orijentacije završio se neuspehom, i mada će formalno nastupiti u okviru četvoročlanog bloka srodnih stranaka, PD i partneri nisu dobacili ni do zajedničke izborne platforme. A jedna od partija koju je PD takođe želela u koaliciji, centru bliža Akcija, iz nje je istupila dan što joj je pristupila, i umesto toga se udružila s još jednom malom partijom, Italija viva (IV) nekadašnjeg šefa PD i bivšeg premijera Matea Rencija (inače jednog od najodgovornijih za posrtanja italijanske levice), s pretenzijom da predstavljaju „treći pol“ političkog okupljanja - ali s objektivno malim šansama da to stvarno i postanu. Doda li se ovom miksu oslabljeni i potpuno dezorijentisani M5S - koji se u međuvremenu pocepao, pa je njegov bivši lider Luiđi di Majo sada na čelu nove partije nazvane Građanska posvećenost - postaje, ako ništa drugo, još jasnije zašto je relativno kompaktan blok FdI, Lige i FI na pragu uverljive pobede. Trenutno, dakle, sve ide u prilog Melonijevoj - i najviše čemu u ovom momentu mogu da se nadaju oni koje njen izvesni ulazak u palatu Kiđi plaši jeste da ni ona, kao ni toliki prethodnici, u njoj neće ostati dugo. Vladan Marjanović