Nismo svesni koliko su osamdesete bile progresivne

I dok će se još analizirati stvarna postignuća Evropske parade ponosa, sasvim sigurno možemo da zaključimo da je Nedelja ponosa prošla više nego uspešno, sa vrlo upečatljivim umetničkim i kulturnim manifestacijama. Izložbe, pozorišne predstave, performansi, modne revije, koncerti, filmovi, okupljali su tokom prošle nedelje raznovrsnu publiku na različitim gradskim lokacijama i uspeli da svaki događaj učine značajnim, a sam događaj programski bogatim. Bilo je i nekih iznenađenja. Tako je, recimo, Merlinka klasik film festival – iako već u naslovu reč „klasik“ sugeriše da ćemo gledati samo filmove iz kinotečkog fundusa – predstavio čak nekoliko premijernih naslova! „Klasik“ je startovao projekcijom filma Borba i dalje traje Aleksandra Nikolića o jednoj od najvećih tabu tema kod nas – epidemiji virusa HIV i stigmatizaciji i diskriminaciji obolelih. Međutim, posebno iznenađenje Merlinka klasik priredio je svetskom premijerom slovenačkog dugometražnog dokumentarnog filma LGBT_SLO_1984 reditelja Borisa Petkoviča, koji govori o istoriji pokreta seksualnih manjina u republikama bivše SFRJ, s naravno posebnim akcentom na zemlju u kojoj je film nastao. Brojne činjenice iznete u ovom ostvarenju prosto opčinjavaju, predstavljajući nam društvo u kome smo ne tako davno živeli, kao jednu utopističku meku. U žiži radnje je Magnus gej kulturni festival, koji je organizovan 1984. godine u LJubljani i koji je uključivao LGBT film festival – prvi festival tog tipa u Evropi! Iste godine osnovana je „Magnus sekcija“ – prvi organizovani gej pokret u bivšoj Jugoslaviji, a verovatno i u istočnoj Evropi... Ali, baš kako su se vremena promenila tako su se promenila i društva, te je govoriti o borbi za prava seksualnih manjina jednako rizično čak i u onim delovima nekadašnje Jugoslavije u kojima je proces za jednakost počeo još u Titovo doba – poput Slovenije, Hrvatske, Crne Gore i Vojvodine (!) što je informacija koja nas zatiče već na početku ovog dokumentarca. Tako je i za autora Borisa Petkoviča i njegovu ekipu sam dolazak u Beograd na Evroprajd ove godine delovao poput odlaska u nekakvu vojnu zonu: „Imao sam taj utisak kada smo dobili uputstva o ponašanju“, kaže Petkovič za NIN. „Ali opet, vrlo smo brzo razumeli da je to pozitivno zbog ljudi koji dolaze iz Skandinavije recimo, gde su navikli da izražavaju slobodno svoju seksualnost. Nama koji dolazimo iz Slovenije ipak je bilo malo lakše da razumemo sve ovo što se događa, jer kod nas postoji ta stigma homofobije. Ali opet, nepojmljivo je da fotografije antiprajd protesta u Beogradu izgledaju kao da smo se vratili u srednji vek!“ A dok gledamo LGBT_SLO_1984 sve deluje kao da smo osamdesetih, kao narodi i narodnosti u velikoj zemlji kakva je bila Jugoslavija, bili daleko progresivniji. Film iznosi neverovatan arhivski materijal iz tih godina na kome vidimo pripadnike različitih seksualnih manjina kako se uopšte ne libe da prikažu svoju seksualnost. Do naslova filma Petkovič je došao spontano – kaže da je najpre tim skraćenicama označio folder u koji je stavljao snimke svog budućeg filma; zatim su mu se dopale te donje crte, jer se u Sloveniji njima i dalje obeležavaju rodno senzitivne grupe; a zatim je shvatio da te dve skraćenice sve govore o filmu i dodatno daju tu dramatičnu crtu brojem 1984, aludirajući na orvelovsku godinu... „Bio sam tinejdžer u osamdesetim i za mene to su bile formativne godine“, kaže Petkovič. „Svirao sam tada u pank bendu i bio organizator brojnih kulturnih događaja. Neko vreme između 2003. i 2009. godine živeo sam u Parizu, i tek kad sam se vratio u Sloveniju shvatio sam da o tom razdoblju nemamo niti filmove niti adekvatne arhive. Prvi film koji sam uradio, kako bih popunio te praznine, bio je film o istoriji slovenačkog repa U godini hip-hopa, koji je bio zanimljiv zbog aktivističke note, jer su ti izvođači u svojim tekstovima govorili o društvu u kome žive.“ Druga stvar koja ga je privukla jeste zapravo jedan vrlo specifičan zbornik o prvih 20 godina LGBT pokreta, koji je posebno zadirao u osamdesete godine prošlog veka. „Tu sam uvideo da se pokret oslanjao na dve stvari – aktivizam i kulturu. I to mi je bilo veoma bitno! Međutim, nisu me interesovali aktivizam i kultura kao takvi, već kao sredstva za formiranje identiteta jedne čitave zajednice, kaže Petkovič. I zaista, gledajući film, ne tako davna prošlost deluje poput jednog alternativnog univerzuma, jedne druge planete, ispunjene raznim dometima i alternativne i pop kulture. „Mi često ni nismo svesni koliko su te osamdesete bile progresivne. Bilo je to vreme kada je stara vlast dopuštala sve. Postojale su samo dve tabu teme – Tito i vojska! A sve ostalo je bilo dozvoljeno. Tako recimo, iz tog vremena imamo čak i performans Umetnik i sloboda održan 1986. godine u Cankarjevom domu, gde su kroz teatar predstavljene razne sado-mazo tehnike, što je iz današnje perspektive nezamislivo da se dogodi! Zanimljivo mi je bilo premeriti prostor lične slobode u osamdesetim i prostor slobode danas. Jer tek onda dolazimo do zaključka da je prostor slobode u svim formama života i umetnosti tokom osamdesetih godina bio ogroman. Poslednjih trideset godina krenuli smo da tonemo sve dublje u konzervativizam.“ Naravno, u pokušaju da se dođe do odgovora kako je došlo do takvog nezaustavljivog društvenog pada, Petkovič ima stav koji se jasno ilustruje i u njegovom filmu: „Kada je pao socijalizam i sa njime taj ateistični način života, te kad su ljudi počeli slobodno da se okreću veri, rimokatolička crkva u Sloveniji radila je na tome da se taj konzervativni kod pod njihovim okriljem razvija, što je jednako sa stanjem u Srbiji i pravoslavnom crkvom. Dakle, što je bila jača sprega crkve sa pojedinim vladama, to se više taj oblak konzervatizma raširio, i to ne samo na desnici, već je prodirao i do liberalnijih segmenata društva“, kaže Petkovič. Ono što je najfascinantnije jeste da je Jugoslavija imala tih godina prvi filmski festival kvir filma u Evropi, u Sloveniji. Petkovič kaže da je sve što se ticalo Magnus festivala toliko intrigantno, da zaslužuje svoj zasebni film. U dokumentarcu se i pominje da je Jugoslavija nekad imala i filmadžije koji su vrlo vešto ubacivali kvir tematike u svoja ostvarenja, poput Františeka Čapa ili Boštjana Hladnika, a da su se nakon raspada te teme provukle u svega dva slovenačka filma od kojih je jedan snimljen početkom dvehiljaditih, a drugi gotovo dve decenije kasnije... Ipak, po odgledanom filmu LGBT_SLO_1984 čini se da je Slovenija ipak daleko ispred Srbije po pitanju prava seksualnih manjina danas, i pored i dalje brojnih osporavanja. Baveći se isključivo faktografijom, Petkovič se slaže sa nama: „Trenutno je u Sloveniji u toku proces koji bi istopolnim parovima dodelio sva prava kao i heteroseksualnim, uključujući i pravo na usvajanje dece. I time se nekako priča o legalnom izjednačavanju prava LGVT zajednice s pravima većine završava! Lepa je i ta koincidencija da će se taj proces poklopiti s premijerom ovog filma.“ Nakon svetske premijere u Beogradu, filmu LGBT_SLO_1984 sledi domaća premijera početkom novembra, distribucija u decembru u arthaus bioskopima, a dogodine i premijera na slovenačkoj televiziji, koja je podržala nastanak ovog ostvarenja. U međuvremenu, srpska publika će još jednom moći da se vrati u našu ne tako davnu a daleko slobodniju prošlost, na predstojećoj Merlinki, kada će LGBT_SLO_1984 biti repriziran za one kojima je promaklo da ga pogledaju u Nedelji ponosa. Dragan Jovićević