Film pomaže da ne zaboravimo sopstveni identitet

Beograd se prošle nedelje propisno odužio Karli Frači (1936-2021), legendarnoj italijanskoj balerini, koja je svojevremeno otvorila ovdašnji festival igre. Tokom dvodnevnog događaja, publika je bila u prilici da zaviri u knjigu Korak po korak – moja priča (priredio Enriko Roteli) koju je Beogradski festival igre u saradnji sa Italijanskim institutom za kulturu objavio na srpskom, a zatim i da u Jugoslovenskoj kinoteci pogleda film Karla Emanuelea Imbučija, delom proizvedenog u produkciji Raj fikšn, koji se u mnogo čemu poziva na pomenutu biografiju. Tim povodom, Beograd su posetili glavni glumac u filmu Stefano Rosi Đordani, koji je otelotvorio lik Karlinog supruga Bepea Menegatija, i sam reditelj Imbuči, koji nije krio zadovoljstvo što se ovaj TV film, prvi i verovatno jedini put van matične zemlje prikazuje pred publikom u bioskopu. NJegovo ostvarenje je prvi igrani film o slavnoj balerini, čija se premijera poklopila s njenim odlaskom. Ideja o filmu nastala je kada mu je producentkinja Glorija Đordani predložila taj projekat, na osnovu knjige Korak po korak. Kaže da je odmah pronašao tu snažnu ličnost, ali i iznenađujuće uspomene koje su se već same po sebi postavile kao uzbudljivo filmsko štivo: „Poigravanje s vremenom dešavanja radnje velika je prilika da se uroni u umetnost filma i jedne ličnosti“, kaže za NIN Emanuele Imbuči i dodaje da je to bilo posebno uzbudljivo u slučaju Karle Frači. „Pročitao sam biografiju i video da je Karla bila žena koja je doživela bezbrojne uspehe, negujući odnos s publikom, ali i osoba koja je znala da stane iza svojih odluka i da ih brani. U biografskim filmovima često se prati tajmlajn. Ali u slučaju Karle, osećao sam se slobodno da promenim hronologiju kako bih ostvario taj emotivni plan. Ono što se dešava u filmu uslovljeno je njenim emocijama. Bilo mi je bitno da prikažem njeno detinjstvo, jer je tada živela izuzetno siromašno i nije nikada videla nikoga ko igra. Hteo sam da njeno telo bude povezano s prirodom i sa svom milošću koju priroda nosi. Uvek vas nešto impresionira u detinjstvu, što ostaje u sećanju i što se poput umetničke vizije vraća u vaš život.“ I tako preplićući vremenske tokove, otkrivamo lik Karle Frači ne samo kroz događaje, već i kroz sugestivnu glumu Alesandre Mastronardi, koja pokazuje da nije samo lepotica sa velikog platna, već i da je izrasla u rasnu glumicu. Uloga Karle deluje kao da je pisana za nju. Mastronardi u saradnji sa Imbučijem vešto predstavlja zvezdu jednog razdoblja, pričajući priču o identitetu ne samo njene ličnosti, već i jedne profesije. Za reditelja, pitanje identiteta bilo je ključno u radu na filmu, pogotovo što se film pojavljuje u vremenima brojnih identitetskih lutanja: „Film može da nam pomogne da ne zaboravimo sopstveni identitet. Poput grčkog teatra, gde je publika gledala drame od kojih je učila o poreklu. To što se filmovi danas gledaju na mobilnim telefonima nije naš identitet. Moramo da izgradimo nov identitet i zato je veoma važno da filmovi dobace do ljudi i da se ljudi ogledaju u njima. Danas imamo goruće probleme oko nezaposlenosti, svuda u svetu. Ali tehnologija kaže drugačije. Zbog nje deluje da smo moderna civilizacija, ali neke stvari su nepromenljive. I dalje je ogromna podela na bogate i siromašne, kao i u vremenima kada ljudi nisu imali internet. Samo što je danas to bolje skriveno. Krijemo se iza mobilnih telefona, a pokazujemo ono što nismo, onako kako ne živimo. Mislim da je misija filma kao umetnosti da osvetli taj mrak koji nam je donela modernizacija, ali i kapitalizam, koji traži od ljudi da moraju da budu bogati. Sve je to besmisleno.“ Upravo tako, film Karla pokazuje šta je značilo biti poznat i slavan nekad i koliko je to žrtve od pojedinca tražilo. I to ne samo iz ugla glavnih protagonista, već i drugih imena tog vremena koji se pojavljuju u filmu, poput Marije Kalas, Viskontija, Rudolfa Nurejeva... „Danas imamo potpuno drugačiju sliku ljudi koji su poznati, ali drugačiji je i način na koji se postaje poznat. Možete biti poznati i bez obrazovanja i rada. Dovoljno je da imate Fejsbuk, Instagram ili Tiktok, da znate da koristite te aplikacije i da sačekate svoj red na tom točku sreće. LJudi tako postaju superstarovi samo na trenutak, ukoliko ga ugrabe u životu, a za taj trenutak nije neophodno da bilo šta studiraju ili uče. To je čista meritokratija i taj sistem je neodrživ. Jer taj trenutak brzo prođe u životu, nemoguće je održati ga na duge staze. Pre interneta, morali ste da podnesete ogromnu žrtvu da biste dostigli slavu i ja sam upravo hteo to da pokažem u filmu Karla. A posebno mi se dopadao taj svet plesa. On je poput sporta u umetnosti. Morate mnogo toga da izvodite svojim telom, ali da znate da promešate karte kad treba. I uvek morate da prikažete realnost na sceni.“ Superstar sistem podrazumeva i prisustvo lošeg momka, a to je u filmu čuveni baletan Rudolf Nurejev, koji je svojevremeno Karli dao svega pet dana da pripremi zahtevan zajednički nastup, u čemu je uspela, a što je posebno akcentovano u filmu. Na našu konstataciju da ga je prikazao u veoma lošem svetlu, Imbuči se smeška i tvrdi da je upravo takav opisan u biografiji: „Bio je izuzetno talentovan ali problematičan tip. Iz Karline knjige saznao sam i da je bio izuzetno usamljen. U biografiji piše da je nju i Bepea zvao za Božić kako za praznik ne bi bio sam. Ali imao je veliko srce i uspeo je sebi da oprosti, kao i Karla. Kad god bi nešto pogrešili, morali su sebe da preispitaju a to je veoma važan segment filma. Vidimo da greše i padaju, ali ustaju i nastavljaju dalje. Jer naše odluke su uvek samo naša odgovornost. A Nurejev je samo hteo da dokaže koliko je zapravo jak.“ A sećanja na jednu jaku ženu kakva je bila Karla Frači ostaće još dugo sveža u slučaju Emanuelea Imbučija. Dva trenutka će posebno pamtiti: „Jednom smo ostali sami kasno po podne, njen muž, ona i ja. Gledali smo brojne fotografije iz njihove prošlosti. I uprkos maskama koje smo nosili preko lica, sećam se tog njenog pogleda iz kojeg je isijavala svetlost. Moglo se videti u njihovim licima koliko su voleli ono što su radili. Osetio sam tu emociju, osetio sam da je volela i svoj život i posao... Drugi trenutak bio je onaj kada je došla u milansku Skalu gde smo snimali film. Pripremali smo scenu za snimanje, a ona je otišla u bekstejdž gde smo odložili opremu. Sklonila se da je niko ne vidi, ali ja sam je posmatrao. Izvodila je pokrete koji su inače nekada bili deo njene svakodnevne rutine, dok je tu nastupala. I tada sam pomislio kako prava balerina uvek ostaje balerina. Bila mi je neverovatna koncentracija koju je imala čak i onda, dok je vladao haos oko snimanja. Pomislio sam kako je to neverovatno. I rekao sebi – da, ali to je Karla Frači.“ Dragan Jovićević