Zaprška za kuvanje zemalja koje nisu priznale Kosovo

Pažnju je privukla vest koju su beogradski mediji objavili pozivajući se na izvore iz Prištine, a u kojoj su ključne reči Srbija i NATO. O čemu je reč? U Madridu je svoje redovno 68. godišnje zasedanje održala Parlamentarna skupština NATO-a. Tom prilikom razni komiteti podnose Skupštini na usvajanje prethodno pripremljene izveštaje. Ti izveštaji su u stvari neobavezujuće političke preporuke. Ne radi se, dakle, ni o kakvim odlukama i rezolucijama koje proizvode neposrednu političku akciju od strane NATO-a. Uostalom, Parlamentarna skupština NATO-a i nema posebnu moć. Ipak, ovakvi izveštaji zavređuju pažnju jer se prosleđuju vladama i parlamentima zemalja članica. To čitaju ljudi koji imaju moć da utiču na stvari. Izveštaj na dvadesetak stranica pod nazivom: „Zapadni Balkan: ruski rat protiv Ukrajine i trajni izazovi za region“ pripremljen je za potrebe Komiteta za ekonomska i bezbednosna pitanja. U izveštaju se dužna pažnja posvećuje ekonomskim pitanjima, uključujući i posledice pandemije na ekonomiju zemalja regiona, izazove energetske tranzicije, tržište radne snage... Iako je relativno kratko poglavlje koje se odnosi na posledice rata u Ukrajini na region Zapadnog Balkana (ZB), kroz ceo dokument provejava zabrinutost zbog uticaja, ne samo Rusije, nego i Kine na region ZB. Najveća pažnja nije posvećena, kako bi moglo da se očekuje, ulozi NATO-a na Zapadnom Balkanu, nego relaciji EU-region. Rečenica vredna pažnje je ona gde se kaže da „ako Srbija namerava da ostane i dalje kandidat za članstvo u EU, Beograd bi trebalo odmah da harmonizuje svoju spoljnu politiku sa Briselom“. U delu gde se govori o ulozi NATO-a na Zapadnom Balkanu konstatuje se da „najozbiljnije i permanentne bezbednosne pretnje u regionu dolaze s prostora van članica NATO-a: stalne tenzije između Srbije i Kosova i tinjajuće tenzije u BiH“. Zanimljivo je da se i u našim strategijskim dokumentima na sličan način percipiraju regionalni izazovi bezbednosti, naravno drugačije formulisani. Pažnju naše javnosti privukla je jedna polurečenica iz završnog pasusa: „NATO bi trebalo da razmotri povećanje svog vojnog prisustva na Zapadnom Balkanu...“ Konstatuje se i da se Amerika vratila u region, da je brine mogućnost da „Moskva potajno otvori sekundarni front u regionu Zapadnog Balkana“ i da će Bajdenova administracija učiniti napor kako bi onemogućila Rusiju da kvari stvari u regionu. S dobrim razlogom može da se tvrdi da je Srbiji u dokumentu posvećena dužna pažnja. Pominje se češće nego NATO. Samo se Rusija pominje češće. Ima li razloga za brigu? Ima. Neki idu toliko daleko da onu staru izreku o opravdanju za nastanak NATO „to keep SSSR out, Amercans in, and Germans down“ prevode na novi moto koji opravdava veće angažovanje NATO-a u našem regionu „držati Ruse po strani, a Srbe dole“. Na Zapadu ima uticajnih baštinika tvrdnje da su nacionalističke tendencije Srba pod snažnim uticajem iz Rusije i da ta stvar ima potencijal da napravi problem u zaleđu novog istočnog fronta. To je deo konteksta unutar kojeg treba posmatrati ideje o povećanom angažovanju NATO-a u regionu i ceniti kako će se to povećanje realizovati. Dugoročna strategija NATO-a je da se ceo region Zapadnog Balkana integriše u evroatlantske strukture. Ta stvar je dobila na aktuelnosti ruskom agresijom na Ukrajinu. Srbija je u ovom momentu gorak zalogaj, a ni BiH im nije baš ukusan. Najblaže rečeno, emocije su uzajamne, sa srpske strane do odsustva bilo kakvog apetita prema NATO, osim saradnje kroz Partnerstvo za mir i sa Kforom. Kosovo je zaglavljeno na putu ka članstvu u UN i tu nema pomoći. Zato se na tome više i ne insistira. Beograd nije crkva za te molitve, a sa Moskvom su sad na stolu neke važnije teme. I to kad se stigne do stola. Zato izgleda kao da se pažnja pomera ka stazama gde Kosovo može lakše da prođe, a Srbija nema uticaj. To je put ka Partnerstvu za mir sa krajnjim ciljem ulaska u NATO. To sad izgleda kao veći prioritet nego ulazak Kosova u EU. Međutim i za jedno i za drugo treba skuvati tzv. nepriznavače kosovske državnosti. A za to kuvanje treba zaprška iz Beograda. Ta zaprška ima više sastojaka, ali jedan od najjačih je utemeljena percepcija da Srbija uporno vuče spoljnopolitičke poteze koji su nespojivi sa spoljnom politikom EU. Posebno na temu rata u Ukrajini. Neki od nepriznavača imaju svoje razloge da pažljivo osluškuju šaptaje iz Vašingtona i gledaju da li će iz Beograda stići neki gest koji bi mogli kreativno da tumače. Svako ima svoju muku i razloge. Nekima treba više Amerike, jer im za vratom visi sve snažniji uticaj Turske u regionu. Nekakav dogovor između Beograda i Prištine smanjuje rizik od prekompozicije neposredno uz njihovu granicu. Treba primetiti i gabaritnost diplomatskih misija nekih od nepriznavača u Prištini u poređenju sa njihovom ambasadom u Beogradu. Sa nekim od nepriznavača Beograd je nerazumno zahladio odnose skoro do istorijskog minimuma. Bez i jednog državnog razloga. Neki odavno namiguju da su spremni da priznaju, ali samo da ne budu jedini. Evropu trese opasan rat koji utiče na regionalnu dinamiku. Scenario koji vodi Prištinu ka članstvu u NATO je noćna mora, a mi se zamajavamo pričama o svadbarskim dronovima, registarskim tablicama, apatinskim mačkama i povicima sa tribina. Pomogla bi razboritost pre nego naricanje nad sudbinom kletom. Pomogla bi strategija pre nego istraživanja javnog mnjenja. Na kratke staze možda radi posao to što u Prištini sedi neko ko je očigledno poverovao u ono što mu piše na vizitkarti i sad pravi problem čak i onima koji su ga izvukli iz šešira. Mogu i da ga vrate. I šta je onda strategija? Šta ako stvarno ostanemo ne samo „dole“ nego i „vani“ i to ne samo zato što nas je neko gurnuo nadole i na stranu, nego što se nismo pridigli i bolje pogledali oko sebe. Autor je lider pokreta Srbija centar i bivši načelnik Generalštaba Vojske Srbije