Usud žrtvenog jarca

Izložba Sa druge strane slike u Kulturnoj stanici Svilara i Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, publiku stavlja u nedoumicu – da li da iskaže poštovanje predstavljenim delima, ili jasnom kritičkom pristupu diskriminaciji Roma u radovima Zorana Tairovića, Seada Kazandžijua, Nihada Nina Pušije i Delejn le Bas NJihovi prilazi temi razlikuju se po izrazu, mediju, poetici.., ali ne i po suštini, proistekloj iz romskog porekla i veoma sličnih iskustava u raznim evropskim zemljama prebivanja. Apostrofiran prostor iza finalnog uratka pun je alegorija, a rezultat je višedecenijskog istraživanja „nevidljivosti i stradanja“ Roma, kako u pratećem katologu piše Tairović. „Katalog je inače pravljen na tri jezika i prvi je ove vrste u svetskim okvirima“, objašnjava Vladan Jeremić, kustos izložbe i urednik raskošne publikacije. Tairović nam je od četvoro umetnika najpoznatiji, kao slikar, filmski autor i tvorac filmske muzike. On se bavi i pozorištem i pisanom rečju, a u Svilari publici nudi segment iz svoga opusa Tarot, Velika arkana. Instalacija duplog triptiha (ulje na platnu) sačinjena je od šest transistorijskih prizora, a zapravo referenci na „zlatno doba“ Roma, ali i na predrasude domicilnog stanovništva država gde Romi kao da samo gostuju, pokušavajući da se integrišu. Služeći se značenjem tarot karata, Tairović podseća da su i Romi gradili belu, evropsku kulturu, a ipak sačuvali bar deo samosvojnosti, na njegovim slikama prikazanu kroz reafirmaciju čulnosti. Često prisustvo nanosa zlata, u funkciji je potrage za vrednostima u sopstvenoj duši, ali i uspesima klasne borbe za jednakost. U tom smislu, tanane figure arlekina, balerine, korpulentnih muzičara, nemo pripovedaju kako onu stereotipnu, tako i nepoznatu istoriju romskog naroda. Video-radom Partitas mundi, Tairović zalazi u metafiziku: na jednom blatnjavom proplanku, među krdom svinja obreo se i jedan (tamnoputi) pijanista. NJega ubija neki opskurni lik, pa ga kompanjoni polažu na rezonantnu kutiju koncertnog klavira, na čije dirke potom svinje proždrljivo navaljuju. Kao majstor statičnog kadra, Tairović dočarava besmisao romskog usuda više atmosferom nego radnjom „komedije“ apsurda. „Biti Rom za mene je stanje duha, a deo te konstelacije je direktna veza s kreacijom. Dakle, u prenesenom smislu – stanje duha i kreativni aspekt u dobroj meri definišu karakter čoveka, a karakter postaje u jednom momentu sudbina. Eto čoveka u ta dva pojma“, svoje (kolektivno) „ja“ sublimiše Tairović. I, dok se posetioci muvaju po galeriji, on seda za klavir i iz njega izvlači dramatične zvukove, uvertiru za performans Delejn le Bas. U jednom ćošku ona, lica pokrivenog maskom, počinje da secira isti problem retoričkim pitanjima: „Gde su Romi u Holivudu?“, „Gde je romska ambasada?“.., zaključujući – „Ono što me ne ubije, učiniće me jačom“. Maska je za Delejn zaštitni znak klovnova, kakvim se Romi smatraju, kao i političara, ka kojima usmerava kritičku oštricu i na velikim crtežima, i u svom vizuelnom dnevniku koji vodi od pre početka pandemije i gotovo simultanog Bregzita. Karakteristika njenih radova je i vertikalni niz od osam cifara. One označavaju datum nastanka dela, brutalno asocirajući na logoraške brojeve. Na jednoj polici stoji par ukrasnih flaša, sa žućkastim sadržajem „ciganskog sosa“. Tečnost je, zapravo, njena mokraća, kojom stavlja u fokus britanske diskriminatorske stereotipe da „Romi sve zapišavaju“. Svojim sunarodnicima u Velikoj Britaniji, ali i ostalim stanovnicima planete, Delejn poručuje da treba da prepoznaju svačiju složenost identiteta, a ne da sve uprošćavaju, kao i da moraju da uvaže svaku istoriju. „Ovo nije lak ni brz proces i zahteva mnoge promene, za koje nisam sigurna da su moguće u sadašnjem svetu“, ona ističe. Delejn ne čudi posebno to što su Romi na meti svakog represivnog sistema. Jer, „u svakom društvu uvek mora da postoji žrtveni jarac“. Nihad Nino Pušija danas je poznati berlinski fotograf, što je postigao igrom srećnog slučaja i svoje tankoćutne naravi. Kao foto-reportera nemačkih medija, kakvog se statusa jedva domogao, jedna od redakcija ga je poslala u BiH, odakle je uoči rata i izbegao. I dok je matična kuća od njega, u ime „interesa javnosti“, zahtevala najkrvavije scene iz Sarajeva pod opsadom snajpera, Ninu su dovoljno potresni bili prizori romskih mališana kako se igraju među ruševinama. Ili portreti izbeglica po autobusima Crvenog krsta. Zato je dao otkaz i nastavio da fotografiše ono što njega zanima, kako je nastala foto-monografija Dole gde duša susreće kosti. NJom je obuhvaćeno i vreme koegzistencije naroda i narodnosti Jugoslavije, i njihov beg ka miru i stabilnosti Zapada, gde su dočekani u izbegličkim logorima. I u Berlinu, gde se skrasio, težio je da zabeleži život margine, pa i kvir zajednice. Svi ti likovi netremice zure sa zidova Svilare, i teraju nas da se preispitamo. I zapitamo da li smo se i mi o nekoga ogrešili, makar ga „samo“ etiketirajući mišlju, proizašlom iz zablude. Kazandžiju je jedan od najangažovanijih protagonista albanske kulturne scene. U ovoj prilici predstavljen je svojim predimenzioniranim gnezdom, simbolom „stvaranja fizičkih prostora za kulture koje nisu institucionalizovane, kao i potrebe za interakcijom među ljudima“. Takvo je utočište Kazandžiju već bio postavljao u Muzeju nacionalne istorije u Tirani (2018), ali i na čuvenoj manifestaciji Dokumenta u Kaselu (2022), na fasadi muzeja Fridericijanum, centralnog izlagačkog prostora ove smotre. „Mi, Romi, živimo u Evropi vekovima, integrisani u društva u kojima živimo. Ono što nama treba jeste – inkluzija, uključivanje u donošenje odluka. Želimo da naša istorija i kultura budu uvrštene u nastavne planove i programe, kao i da države gde živimo priznaju da nas ima mnogo obrazovanih, sa kapacitetom za ravnopravno učešće u političkim procesima“, Kazandžiju objašnjava. Permanentna isključenost iz sistema ugrozila je i romski jezik, spasen u okviru porodice, on napominje. „Kako porodica više nema značaj kao nekada, nužno je da njenu funkciju preuzmu institucije“, ističe ovaj albanski umetnik. Baš u pridevu „albanski“, Tairović vidi „kvaku“. Poenta je, dakle, da je recimo čuveni Antonio Solari (poznat pod nadimkom – Ciganin), istovremeno bio i romski i italijanski slikar. „Takvih primera je tušta i tma u evropskim kulturama“, on naglašava. Svi navedeni buntovnički sadržaji nalaze se Sa druge strane slike, i teško ih je ne primetiti, zbog eksplozivne energije. Po njoj se Romi i dalje razlikuju od „dosadnih društava“, kojima ipak žele da pripadaju, ne kao šikanirana manjina, već kao resurs društvenog napretka. Izložba koja taj potencijal dokazuje traje do 6. decembra i deo je projekta Novi Sad - Evropska prestonica kulture. Dragana Nikoletić