Potapanje ili pojas za spasavanje

Lako bi se moglo ispostaviti da je sednica Skupštine Beograda na kojoj se, u utorak 28. novembra popodne, raspravljalo o smeni gradonačelnika Beograda, bila najmanje bitna u priči o političkoj sudbini Aleksandra Šapića, ali i šansama opozicije da koordinisanim zamahom iz prestonice, s nogu obori vlast Aleksandra Vučića. Uprkos Šapićevoj očiglednoj nervozi, naime, upadljivo je bilo da je u danima pre sednice gradskog parlamenta izostalo sve ono što bi moglo ići u prilog dobro poznate teorije o početku pada naprednjačke vlasti, zahvaljujući izmicanju njene finansijski, institucionalno, propagandno i na brojne druge načine najjače poluge. Nije bilo nikakve atmosfere neizvesnosti, pumpanja nade s jedne i teranja straha s druge strane; izostala su nagađanja i spinovanja, pa čak i potpuno neutralni naslovi koji najavljuju važan događaj. Nisu, pritom, samo svetsko prvenstvo u fudbalu, zaoštrena situacija oko Kosova i pojačani, gotovo preteći zahtevi za uvođenje sankcija Rusiji, u duboki drugi plan potisnuli beogradsku temu: čak ni sami podnosioci zahteva za smenu gradonačelnika (Ujedinjeni, Demokratska stranka, Moramo -Zajedno i Narodna stranka) nisu se isticali u obećavanju uspeha inicijative, pokrenute nakon što je BIRN objavio informaciju o nelegalnom ozakonjenju Šapićevog građevinskog poduhvata na Bežanijskoj kosi. Opozicioni predstavnici govorili su, uglavnom, samo o prilici da se pred građane iznesu zamerke na račun rada gradonačelnika i ukrste argumenti sa odbornicima vlasti, te o šansi da se razgovara o gorućim pitanjima za funkcionisanje Beograda, o kojima gradonačelnik često ima dosta tvrde stavove („ne opterećujem se sudbinom Starog mosta koji će biti uklonjen, više me zanima novi most“). Čak je i Dragan Đilas, čija je SSP prva reagovala na navode o nezakonitostima vezanim za nadogradnju kuće aktuelnog gradonačelnika, u prošlonedeljnoj „razmeni vatre“ propustio da Šapiću kaže bilo šta u smislu „ionako si bivši“. Naprotiv, gradonačelnik iz perioda 2008-2013. je svom tadašnjem pomoćniku, zbog čijeg izbora se ovih dana izvinio Beograđanima, bacio rukavicu na način koji implicira da će on (Šapić) bar još neko vreme biti u prilici da rukovodi glavnim gradom: „Kada gospodin Šapić bude uradio bar deset posto onoga što smo tada (u vreme vlasti DS u Beogradu, prim. nov.) uradili, može da mi se javi da razgovaramo. I to na pristojan način, a ne kroz vređanje i laži“, rekao je Đilas povodom podužeg Šapićevog niza teških optužbi kojim je odgovorio na pomenuto izvinjenje javnosti. I nisu to bile jedine javno lansirane varnice - na prethodnoj sednici Skupštine Beograda, Šapić je tvrdio da Đilas priča po gradu da se sa Vučićem dogovorio da bude novi gradonačelnik, ali i da njemu (Šapiću) Vučić nije tako rekao. Cela priča i jeste počela dogovorom – onim koji su Đilas i Vučić postigli još 11. aprila, osam dana nakon beogradskih izbora na kojima su stranke opozicije dobile čak 70.000 glasova više od stranaka vlasti. Šapiću je nakon tog sastanka poslata poruka o oročenosti, koju, izgleda, nije odmah ozbiljno shvatio, pa mu je naknadno suočavanje sa neprijatnim elementima realnosti, podstaknuto, između ostalog, usponom otvorenog neprijatelja Gorana Vesića na ministarsku poziciju, ali i nizom aktivnosti gradskog odbora SNS u kojima je ignorisan, izazvalo onoliku nervozu, manifestovanu u većini skorijih javnih nastupa. Nakon sastanka koji je predstavljao početak drastične promene odnosa provladinih medija prema dotadašnjem glavnom „državnom neprijatelju“, redovno optuživanom da je građane opljačkao za 619 miliona evra i Đilas i Vučić su nas obavestili da će na proleće biti održani prevremeni beogradski izbori. Cvijetin Milivojević, direktor agencije Pragma, kaže, čak, da je, prema njegovim izvorima, Vučić bio spreman da nove izbore zakaže za 17. decembar, ali da to Đilasu nije odgovaralo, pa se tako došlo do Vučićeve neodređene tvrdnje da „ako opozicija bude tražila, dobiće izbore“. Milivojević veruje da bi Vučić zaista bio spreman da prihvati takav zahtev, kad bi ga bilo – zato što mu je, u aktuelnim okolnostima, bitan SSP „koji se nudi da bude konstruktivna opozicija oko uvođenja sankcija Rusiji, što je priča koja se sada testira“. Naravno, uz druge varijante. Ali, nije baš siguran da opozicija sada želi te izbore, jer, sudeći prema istraživanjima javnog mnjenja u koje je imao uvid, nije u dobroj situaciji. Čemu, onda, pokretanje inicijative za smenu gradonačelnika, koja bi mogla izgledati kao put ka novim izborima? Milivojević misli da je reč o „držanju teme“ u javnosti, dok se čeka okidač koji može da diže javno mnjenje, kao što je, recimo, rušenje Starog savskog mosta bez prethodne izgradnje novog. I još – inicijativa je, prema njegovom mišljenju, potrebna SSP-u „da umiri savest i birače“. Politikolog Boban Stojanović, međutim, vidi više problema koje bi pokretanje inicijative moglo doneti opoziciji, što bi, možda, mogao biti razlog odsustva bilo kakve kampanje uoči sednice održane u utorak. Prema njegovim rečima, osim pokazivanja da Šapić ima podršku, bez obzira na to na koji je način ona manifestovana, pokretanje priče o smeni gradonačelnika pokazalo je da ne postoji jedinstvo opozicije, jer nisu svi učestvovali u podnošenju inicijative. Dodatno, iniciranjem rasprave koja bi mogla biti neuspešna, dodatno se demotivišu oni birači koji prate politiku u Beogradu, kaže Stojanović. Sagovornici NIN-a, uostalom, različito tumače i činjenicu zahvaljujući kojoj je Šapić ustoličen - da opozicija nije uspela da, posle aprilskih izbora, pomenutu prednost od 70.000 glasova iskoristi za preuzimanje vlasti u Beogradu. A to i te kako ima veze sa njenim aktuelnim ponašanjem i prognozom budućih poteza. Milivojević kao glavni problem vidi sastanak Đilasa i Vučića u momentu kada je, na 90 odsto prebrojanih glasova, rezultat bio 55:55 mandata – taj susret je, kaže, značio odustajanje od pobede, a cela priča o nespremnosti desnice na dogovor o formiranju „nenaprednjačke vlasti“, izgubila je na uverljivosti nakon glasanja, na kome se videlo da Šapić nije dobio deset, nego samo jedan glas sa dotične, desne strane spektra. Prema Stojanoviću, pokazalo se da su „izborni sistem i loša opoziciona strategija kandidovanja dali SNS-u i SPS-u većinu, a ne građani na izborima“. Oba tumačenja, ipak, ukazuju na isti problem – razočaranost opozicionih birača, koje neće biti lako ponovo animirati za učešće u borbi za promenu vlasti. A šta se, uz naknadnu pamet, može reći o uspešnosti strategije naprednjaka i samog Šapića? Šta su oni dobili time što se SPAS utopio u SNS? Stojanović misli da je to bio obostrano koristan potez. „SNS je usisavanjem Šapića i SPAS-a osvojio vlast u Beogradu, što bi verovatno bilo nemoguće da se to nije desilo. Šapić bi, potencijalno, mogao da pravi koaliciju i sa opozicijom i sama ta činjenica bi bila veliki poraz za SNS. Iako nije preveo sve svoje bivše birače, Šapić je omogućio SNS-u da lako formira gradsku vlast, a on sam je, s druge strane, postao gradonačelnik. Mislim da je to bio njegov glavni cilj, tako da je i on ostvario korist. Dugoročno gledano, ispravnost poteza će zavisiti od odnosa unutar SNS-a, odnosa sa Vučićem i onoga što Šapić uradi u Beogradu. Doza autonomnosti koju je pokazao u odnosu na SNS može da bude prednost, ali može da bude i veliko ograničenje“, kaže Stojanović. I Milivojević se slaže da je Šapić za sebe napravio dobar potez, jer je stigao do pozicije gradonačelnika. „Nisam siguran da bi nešto postigao samostalno na izborima, bio bi bliži rezultatu Miše Vacića nego strankama koje su prešle cenzus“, kaže. Ali, nije uveren da su naprednjaci baš oduševljeni ishodom: „Da bi mogao da dobije Šapićevih pet posto glasova, koji su, pritom, nestali na aprilskim izborima, Vučić se zaleteo, obećavši mu da će biti gradonačelnik. Posle mu je bilo teško da reterira, pa mu je dobro došao Đilasov zahtev“, kaže Milivojević. Šapić je, prema njegovoj proceni, ranjiv sa svih strana i lako može da se izvuče nešto kad se proceni da je trenutak da se ide na izbore. Kakve god odluke da budu, Šapić je već ostavio trag: po gradu su postavljeni znaci opasnosti za kretanje u slučaju jakih kiša, što verovatno spada u najkreativnije načine skretanja pažnje sa suštine problema. Pokazao je i da može da se ponaša isto kao i ostali naprednjački kadar (svađa s novinarima, odnos prema opoziciji), ali i da izmučene građane pozitivno iznenadi (radovi u Bulevaru despota Stefana završeni za kraće vreme nego što je najavljeno). Vera Didanović